U rovu sa regentom Aleksandrom

Prvo odlikovanje je dobio za povlačenje preko Albanije i proboj Solunskog fronta koje je potpisao kralj Petar i regent Aleksandar, tri godine nakon završetka Prvog svetskog rata. Drugo odlikovanje dodeljeno mu je povodom 75 godina završetka Prvog svetskog rata, koje je potpisao predsednik Slobodan Milošević.

Za stvaranje prve Jugoslavije Milić Stančetić je dao svoju mladost, a druga Jugoslavija mu je uzela 100 hektara plodne mačvanske oranice. Na Svetog Iliju 1993. godine Srbija mu je vratila zemlju i dodelila Orden zasluge za narod. Imao je tada 103 godine. Vraćena zemlja je pripala njegovim potomcima. Bio je i tad kao i ceo svoj život smiren i blagočestiv, uvek spreman da ispriča svoje ratne doživljaje koje je više puta slušao i autor ovih redova.

– Grme topovi, pucaju puške, ceo Maljen gori. Niko ne oseća ’ladnoću. Svi mislimo samo kako da ispunimo naredbu vojvode Mišića i isteramo Švabu iz naše Srbije. Kad u jeku borbe u naš rov, Šestog puka Drinske divizije, siđe regent Aleksandar, u pratnji pukovnika Krste Smiljanića, komandanta divizije. Raport podnese naš komandant Dragoslav Jovanović. Regent, šetajući rovom, obrati nam se:

– Junaci! Braćo! Ne bojte se! Pobedićemo! Isteraćemo Švabu iz naše zemlje!

Stade ispred mene i jednog mog druga Svetozara, koji je ostavio kosti na Maljenu. Obrati se meni, a ja prkosno stadoh mirno, isprsim se i čekam da saslušam šta regent zbori.

– Vojniče, odakle si rodom?

– Vaše veličanstvo, ja sam Milić Stančetić iz sela Banovog Polja, srez Mačvanski, okrug Podrinski.

– Koga si, Miliće, ostavio u Mačvi? – upita regent ponovo.

– Vaše veličanstvo, moja kuća je zadruga sa 43 člana i svi muški su mobilisani da brane Srbiju.

– Od čega živi tolika zadruga? – malo začuđeno upita regent.

– Vaše veličanstvo, mi imamo 135 hektara oraće zemlje, plus livade i šume.

– O, Miliće, pa ti imaš zašto da se boriš. Imanje ti je veliko.

– Jeste! Ali, Vaše veličanstvo, ja sam ovde da branim Srbiju! Šta će mi imanje ako Srbije nema….

Regent Aleksandar je napustio rov, kao i komandanti, ozarenog lica.

Miliću su navirale suze radosnice kad god je pričao o ratnim dešavanjima, a naročito kada je na Solunskom frontu bio kontuzovan od topovske granate. Odneli su ga u bolnicu i čim je došao svesti odmah je poželo da ide na front. Francuski lekari mu nisu dali, jer mu je srce bilo uznemireno. Ali, Milić je bio uporniji i odgovorio im je:

– Nije meni srce uznemireno zbog kontuzije, već zato što se ja ovde izležavam a moji se bore za Srbiju. Idem ja na front, a vi pišite u te cedulje lekarske šta ’oćete….

Proboj Solunskog fronta, Cerska, Kolubarska i sve druge bitke su dobijene, između ostalog i zbog ovakvog odnosa srpskog seljaka prema svojoj otadžbini. Iz Banovog Polja u balkanske i Prvi svetski rat otišlo je tri stotine muškaraca od 20 do 50 godina. Živih se kući vratilo 64. Najviše ih je kosti ostavilo na Kajmakčalanu u proboju Solunskog fronta 1918. godine, gde je Drinska divizija, a posebno Šesti puk, u kome je najviše bilo Mačvana, podnela najveće žrtve.

Milić Stančetić je u bogatom mačvanskom selu Banovom Polju ostavio brojne potomke, od vrednih zemljoradnika do uglednih naučnika. Banovo Polje ima oko šest stotina domova, a sa skoro 40 kuća najbrojniji su Stančetići.

Piše: Miomir Filipović – Politika

Izvor: SPOJI

Vezane vijesti:

Godišnjica Kumanovske bitke

Izbačeni iz stroja

Izložba fotografija Album sećanja na naše pretke iz Prvog svetskog rata