U ratu je neprijatelj na pravdi Boga pobio stotine hiljada Srba. Mi smo ih mrtve u miru ubili još jednom.

Beseda Matije Bećkovića u Beogradu na premijeri filma “Krst nad jamom”.

U ratu je neprijatelj na pravdi Boga pobio stotine hiljada Srba. Mi smo ih mrtve u miru ubili još jednom. Ne zna se čiji je zločin veći – onih koji su ih pobili žive ili naš koji smo ih pobili mrtve. I do dan danas ostavili u zabetoniranim jamama. Mrtvi umeju da se zahvale kao niko, ali znaju i da se ljute. Zbog greha prema svojim nevinim žrtvama, neizbrojenim, neimenovanim i ne-popisanim, doživeli smo da nas, žrtve genocida i fašizma, zovu fašistima i genocidnim narodom. Ne bi pogrešili ako bi nas tako zvali i žigosali zbog našeg odnosa prema sopstvenim nevinim žrtvama postradalim zbog greha svog imena i zločina rođenja.

Kao Episkop raško–prizrenski, patrijarh Pavle je u knjizi Zadužbine Kosova objavio mapu Kosova i Metohije na kojoj su upisane sve tamošnje bogomolje, manastiri, crkve, crkvišta, grobišta i svetišta. Svet je prvi put imao pred očima pravu mapu Kosova i Metohije. I mogao da se uveri da je samo nebo ozvezdano onako kako su Kosovo i Metohija onebesani srpskim pravoslavnim svetinjama.

Naša sveta dužnost je da imamo, i sebi i svetu objavimo mapu na kojoj su upisane jame i druga stratišta pobijenih Srba i drugih s njima. U njima već sedamdeset godina leže kosti mučenika i čekaju svoj narod da im se smiluje. Jevreji su u Jad Vašemu popisali šest miliona svojih nevinih žrtva. Služba za njine duše ne prestaje. Svakog trena čita se po jedno ime iz te milionske čitulje. Zašto Srbi ne bi imali svoj Jad Vašem i čitulju svojih na pravdi Boga pobijenih sunarodnika.

Zbog bratstva i jedinstva to nismo učinili, a onda smo doživeli da čujemo da tih žrtava nije ni bilo. Jugoslovenska vojska u otadžbini izjednačena je sa Crnom legijom i Handžar divizijom. Njoj je vlada bila u Londonu, a njima u Berlinu. Jugoslovenska vojska u otadž-bini je jedina bezgrobna vojska, ali njenih jama –nema. Da ima i jedna – za nju bi znao čitav svet. Ali kad nema njenih onda ne može biti ni drugih kojima je pritisnuta cela zemlja.

I ona se neće smiriti dok se nevine žrtve ne povade i sahrane. Zasad se bunimo kad to drugi čine u strahu da ćemo morati i mi. Jer kako kaže Jovan Dučić: “Radosne pobede heroji nam dadu /Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi!“

Nosili su krvave kapute,

Satove i kišobrane,

Štapali se krvavim tojagama,

Šklaštala im je krv u cokulama.

I zubi u glavi su im bili s pokojnika,

Ali pokojnici nisu imali groba,

A ko nema groba – nije ni živeo,

Ko nije živeo – ne može biti mrtav,

A nije mrtav – jer ga niko nije ubio.

Oduvek su jame postojale,

Nijednu oni nisu načinjeli,

Ali se niko nije dosetio

Da bi se mogle napuniti glavama.

Tako nisu prolivai krv,

A štedeli su metke i sanduke

Nekad je bilo greota u jamu baciti kamen

I kamena je ljudima bilo žao,

Znali su da ga više neće gledati,

Koji se omakao nikad nije padao

I sad se čuje da cvili i čagrlja.

Slamka se nad bezdanom otima i batrga,

Neće unutra, trza se i kotlovara,

Ima jama koje ne daju u se,

Same se od sebe otimaju,

A iz svake – nešto piri i hladi.

Čobani krepane konje zakopavaju,

Nemaju duše da ih ćušnu u bendžu.

(…)

Iz svake se neko čuo,

Kašljao i šuškao,

Kad priđeš prestajao,

Kad odeš počinjao.

U koju god su sišli,

Nikoga nisu našli,

Znalo se čije su,

A nijedna nije jednoga.

(…)

Svaka je bila čuvena po nekome,

Što bolji ljudi i jama čuvenija,

Što ugledniji, to bolje za bezdan.

(…)

Pamtio je neko od staroka naroda

Da je neki prorok i ranije prolazio

I bezdanima nadevao imena

Predskazujući čemu će poslužiti.

Ko ih je slovio,

Taj ih je namenio,

Naknadno ga ne bi zaradile,

Unazad ne bi tako pogodio.

(…)

Bogdanov kraj i Laudov gaj,

Lijevče polje i Šarena ploča,

Zeleni humci i Plava grobnica –

Kao da je slikovao žalovanku…

Ramski rit i Kočevski rog,

Zidani most i Berišina luka,

Mičkov do i Petrova rupa –

Kao da je sricao jadikovku…

(…)

I bilo ih je malo na ig i ug

Pa domislio Sirig i Čurug

A ig i ug ne mogli bez ag-a

Pa ocrveneo more oko Paga.

Nekakva je htela da ih pobroji,

Gde je god koju našla,

I sve u krv zaveže,

Pa se uvek zabrojala,

A nije uhvatila ni stotinsku.

A što, sestro, jadiš jade

Da pobrojiš bezdanice,

To ne mogu književnici,

A ne sestre bezbratice…

Gde su ti Vrgin i Sanski Most, Vranograča,

Divoselo, Gudovac, Ugljen, Giljeva, Podlapača,

Ivanović i Božića jarak, Čelebić, Biševača,

Kečina, Vetrinje, Borićevac, Pridvorača,

Sremski front, Suva međa, Ladara, Busovača,

Mehino stanje, Toško čelo, Šuma Rastovača?

Čulo se iz jedne koju je preskočila.

U koju god su utočili boju

Širom našeg Svetog Zemljopisa,

Krv je onamo u zemlju utakala,

A ovamo ljudima na usta istakala,

Zalivala oči, na nos izlazila,

Briždeći ko na otvorenu ranu.

Sve se urastalo – samo su groblja rasla,

Sve utrnulo – samo se krv dimila.

(…)

Šta su Crkve i Škole

Nego jame,

Šta je ona trešnja,

Kod Foče, na visu,

Šta su mostovi

Ako jame nisu

(Ali im nema mane

Kao da su),

A u ravnici gde jama i nema

Ima vrba,

A gde je vrba

Ima reka

A gde je reka

Ima leda,

A ispod leda

ima Srba,

Za koje nedosta

Bunara i vrba.

„Drino vodo, još jedno stoleće

Srbin vode s tebe piti neće.“

Čulo se iz usta jednog što ne laže;

Kad bi se povezale koliko ih ima,

U toj zemlji od jama,

Videlo bi se da jama i nema,

Da postoji samo jedna,

Jama od jama,

Po kojoj su sve druge nazvane,

A ta jedna je zinula u nama,

U nama se grombosala,

Nezajazna mračara

I ljudska pećina,

Vučnica i tmina,

Što najviše zaprima.

Sve su privremene

A ona je stalna.

(…)

I nije se znalo gde je koja,

Kosovo u Jadovnu,

Jadovno na Kosovu,

Goli otok na Pasjem groblju

Ili Pasje groblje na Golom otoku.

Kragujka je zakrilila Jastrebarsko,

Gavranka iz Jajinaca izvodila Jejine,

Gračanica izletala iz Golubinke.

(…)

Ko je bačen u jednu,

Dospeo je u svaku

I sve ih je držao na okupu.

(Stihovi su iz knjige “Kaža”, izd. Srpska književna zadruga 1988)

---

Izvor: Žrnov