U poseti meštanima Busija: Lozu im primila sremska ravnica

„Novosti“ u Busijama, najvećem izbegličkom naselju u Srbiji, pred obeležavanje olujnog pogroma. Nova nada su temelji za školu i predškolsku ustanovu

Radost je prevagnula nad tugom u srcima ovog naroda. Prognanog i napaćenog, koji se ni posle više od dve decenije ne oslobađa puta koji je za njim goreo. I koji im je usekao slike biblijskog stradanja, početkom avgusta 1995. godine. Neko se, eto, setio ovih ljudi koji su na ledini, na ovoj sremskoj ravnici, u temelje svojih novih domova uzidali kamičak zavičajne zemlje predaka. Skućili se, preneli otuda koren vinove loze, smokvu i smilje… Preneli svoje ikone, slavu, običaje i nadu da je budućnost, tu, gde se deca rađaju i gde stasavaju. Sa takvom nadom, rane prošlosti manje bole. I mi ćemo sa takvom nadom, ovde, obeležiti 21-godišnjicu pogroma. Dočekaćemo, s ljubavlju, sve koji 4. avgusta dođu. Da i druge podsete na dan strašnog srpskog stradanja koji, srećan sam, nije upisan u memoriju nijednog naroda ovovremene Evrope.

Ovim rečima dočekao nas je u Busijama protojerej-stavrofor Milorad Niškić, ispred crkve posvećene Ćirilu i Metodiju, koju je, uz blagoslov vladike sremskog Vasilija i “čitave neše crkve”, podigao s narodom, upisanim u darovima trajanja, kao što se upisuju svi narodi nevoljom istrgnuti, a nikad otrgnuti iz zavičajnih korena.

– Ovo vam je, deco, lekcija kako se u patnji izdiže iznad svakog zla. Ovo je mera ljudskog dostojanstva, nemerljiva sa svakom drugom – kaže prota Niškić.

Busije u sremskoj ravnici, nadomak gradskog, beogradskog Zemuna, kome pripadaju, prema administrativnoj raspodeli nadležnosti. Administrativno gledano: nisu ni mesna zajednica, već puki podnaslov ove odrednice, Ugrinovaca.

Ovo je najveće izbegličko naselje u Srbiji. Više od 1.500 izbegličkih domova ovde su podigli krajiški domaćini sa neprebolnim uspomenama progona. U ovim domovima diše više od 5.000 duša. Pod novim nebom raste više od 500 dece. I svako od njih zna – odakle su mu preci.

– Ako ne znaš odakle si, nećeš ni znati ko si – kažu u Busijama.

Ovo naselje, u koje su zavičajnu lozu preselili prognanici iz srpskih krajiških opština, 4. avgusta biće stecište uspomena na zavičaj, vreme stradanja, a, moguće je, i nove nade u koju veruju ovdašnji domaćini. Ovde će, ispred crkve, biti sastajalište sudbinskih priča, stradanja i nezaborava. Ali i fokus, kako je najavljeno, najodgovornijih ljudi u Srbiji i Republici Srpskoj, od kojih se očekuje da Busije ne budu “busije”, kako ih je narod u pesmama opevao. Već mesto dostojno poštovanja, ljudskih rana i sećanja.

– Svi smo okrenuti tom danu – govori protojerej Milorad Niškić, sveštenik koji je u biografiju, tokom služenja u Eparhiji sremskoj, podigao i pridigao osam crkava i četiri parohijska doma. Sa jedne od crkava, između Busija i Batajnice, slikamo Busije. Hvatamo u objektiv krovove krajiških Srba čiju je staru lozu primila blagorodna sremska ravnica, koja puca ispred nas.

– Ovde su se skućili Srbi iz zapadne i istočne Slavonije, Kninske Krajine, s Banije, Korduna… iz moje, Dalmacije… nema odakle nas sve nema. Pridružili su nam se, kasnije, prognanici iz BiH. Potom, sa Kosova i Metohije… Ovo je, zaista, najveće srpsko izbegličko naselje. Spaja nas, ovde, ista sudbina, prognanička. Nema tenzija, ni zaziranja – govori

, a u rukama mu dalmatinska kapa, vezena, ukrašena kristalima…

Ovo je dragoceno i lepo, kaže, ali je najlepša pametna glava.

– Spajamo sve što je lepo i sve što je najbolje – kaže. – Sve drugo, a o tome bi romani mogli da nastanu, potiskujemo ovih dana, u našim dušama. Deci i unučadima govorimo: „Ovo je sada vaše nebo, pod njim trčite, ali ne zaboravite ko ste i odakle ste“.

Široke ulice u Busijama. Ispred kuća cvetaju oleandri – cveće zavičaja. Miriše i smilje, bilje zavičaja. Gotovo da nema kuće gde se nije primila zavičajna loza, vinova, blagorodna na ovoj sremskoj ravnici, nadomak prestonice.

PILjAK U OPANKU

Proterani krajiški Srbi, mada bi imali mnogo štošta da prigovore vlastima, ovoga puta saglasni su da potisnu svaku ljutnju kako bi obeležavanje 21-godišnjice progona pod “Olujom” proteklo “pod konac”. Kažu nam: “Razumemo Srbiju, razumemo vlast, ali i oni moraju da razumeju nas. Mi ne bismo želeli da i dalje budemo, što bi narod kazao, piljak u opanku, to znači: onaj koji žulja.”

Imali bi ovdašnji domaćini mnogo toga da prigovore, ali potiskuju svaku gorku reč: o tome što nemaju ni školu, ni vrtić, ni kanalizaciju, ali i to što im nije dopušteno da svoje ulice imenuju zavičajnim imenima. Ko, to, da ospori ugostiteljima, pa su svoje kafane naslovili: kao, na primer kafana “Banija”.

– Nije ovo vreme, deco, da gorčinu izlivamo – govori prota Niškić, kao kakav ovovremeni guru pozitivnih vibracija. – Ovo je vreme da vam pokažemo da smo ipak u nečemu uspeli, a ima li većeg uspeha nego u temelju: evo, udarili smo temelje za školu koje ovde nema. I za predškolsku ustanovu, koje nema, a za kojom vape naša deca i njihovi roditelji. Uspeli smo u tome da imamo i ambulantu, uz razumevanje nadležnih institucija zdravlja: ona je u parohijskom domu, parohijski dom joj je darovao prostorije… Dajte, deco, da sa najlepšim porukama idemo u susret velikom danu i značajnim gostima. Dajte da verujemo da će posle toga dana Busije izgledati drugačije.

TELO OVDE, DUŠA TAMO

MI se nikada nećemo odreći zavičaja. Telo je ovde, duša je tamo – govori Jovo Vučenović. – Tako učim decu, tako oni uče svoju decu, kao što ih uče i ovi, prognani iz Bosne i Hercegovine i sa Kosova i Metohije. Jer, mi nismo otuda otišli. Mi smo proterani. Znate li, vi, kolika je to razlika.

Autor: Milena MARKOVIĆ

Izvor: NOVOSTI