U odbranu Srba od „branilaca“ Srba

Kako se ovih dana pojavila vest o „velikom kritičaru Ratka Mladića koji je stao u odbranu Srba“, Majklu Dobsu, i kako je ta vest izazvala oduševljenje na rodoljubivim forumima, valjalo bi da dobro pogledamo kako to  dotični gospodin „brani Srbe“.

Dobs je na svom blogu napisao da su „Srbi imali opravdane razloge za zabrinutost… i da je glavni razlog za zabrinutost bilo pitanje bezbednosti i prava oko dva miliona Srba koji su živeli u otcepljenim republikama Hrvatskoj i Bosni. Užasni zločini koje su tokom Drugog svetskog rata hrvatske ustaše počinile nad Srbima, kako u Hrvatskoj, tako i u Bosni, još su sveži u sećanju mnogih Srba i oživeli su pod uticajem otrovne propagande srpskog lidera Slobodana Miloševića“.

Dakle, Srbi su, pod još svežim uticajem zločina iz Drugog svetskog rata, imali „opravdan razlog“ za zabrinutost i onda su potpali pod uticaj velikosrpskog tiranina, zlog Miloševića. Zbog toga ne mora toliko da čudi zašto su navodno učinili zločine koji im se pripisuju.

Dobs je na svom blogu, kao odgovor na napade muslimana da „popušta Srbima“ i da treba da se izvini, rekao: „Mislim da sam pokazao kroz moje pisanje da sam na strani ‘žrtava etničkog čišćenja i genocida’, pa stoga ne vidim razlog da se izvinjavam.“

Da je „na strani žrtava etničkog čišćenja i genocida“ vidimo i na strani „O blogu“ na kojoj je slika Dobsa pored spomenika navodnim žrtvama genocida.

Ako gospodin Dobs želi zaista da brani Srbe, mogao bi da se upozna (ako već nije, a to vešto skriva) sa tim odakle potiče broj na spomeniku pored kog stoji. Dobs navodni genocid u Srebrenici nigde osporio, a oduševljeni Srbi, podržavajući Dobsa kao stranca koji je priznao da Srbi nisu toliko crni, kažu: „Amerikanac nas brani, shvatio je!“. Podržavajući da je tačno da su imali razumljiv razlog za „to što su uradili“, Srbi posredno prihvataju da je genocida u Srebrenci bilo.

Neko ko kaže da se u Srebrenici dogodio genocid i da su Srbi pobili više od 8.000 ljudi, ne može biti neko ko brani Srbe. Velika je stvar što će Dobs pomenuti i srpske žrtve, kao što je najavio, ali mi se time ne smemo hvaliti, niti treba da skačemo na svaki mig koji nam neki stranac uputi. Ako zaista želi da nas brani, Dobs mora prvo da kaže istinu o toj istoj Srebrenici u kojoj se slikao. To bi bila mnogo veća odbrana nego što je poneki članak o tome kako „nije sve crno-belo“. Do tada, možemo samo da pohvalimo njegov postupak što Srbe nije pomenuo u veoma negativnom smislu. I ništa više od toga.

Da i nama nešto konačno priznaju

Ono što mi Srbi nikako ne prestajemo da radimo već vekovima je da se upinjemo da nam neko sa strane nešto prizna. U skladu sa tim, mi se upinjemo da nam „neki tamo“ priznaju žrtve koje smo podneli i da konačno speremo ljagu sa svog imena. To je uzaludan posao. Mi da ubeđujemo one koji su stvarali mit o Srebrenici, koji su nas nevine optužili za genocid, slali lažne slike u svet i napravili čitavu bajku o genocidnom narodu na Balkanu koji je imao velikosrpski san – da genocida nije bilo i da Srbi nikada ne bi mogli da ostvare „udruženi zločinački poduhvat“ (jer za tako nešto Srbi bi prvo morali da se slože)? Oni to vrlo dobro znaju i bez nas. Mi treba da prestanemo da se dokazujemo.

Nož, žica, ŠTA?

Ono što mi treba da radimo je da se okrenemo Bogu, sebi, svom narodu i državi i da zbog sebe i  budućih generacija učimo (ako nismo bili učesnici) šta je bilo, da bismo mi znali. Da ne nasedamo na priče koje nam plasiraju i da iz neznanja ne dozvolimo sebi da uzvikujemo „Nož, žica, Srebrenica“. Tako se samo blati srpska istorija i Srbi sami sebi pripisuju nešto zašta nisu krivi. Antisrpski lobi će raditi svoj posao i blatiće Srbe, a Srbi ako budu čekali da im neko drugi oda priznanje – generacije će odrasti na priči o „velikosrpskom zločinačkom poduhvatu“ i Srbi će sami sebe početi da se stide bez razloga.

Zbog toga je važno da svaki Srbin za sebe istraži šta je u Srebrenici bilo, kako se srebrenički mit ne bi ukorenio i među Srbima. Svaki Srbin treba da bude siguran da se u Srebrenici genocid nije desio.

Razbijači srebreničkog mita

Zvaničan broj žrtava Srebrenice koji stoji na spomeniku u Potočarima je 8.372. U Potočarima se svake godine održava „performans“ koji prate mediji i svake godine se još neke kosti sahrane, kako bi priča o Srebrenici bila živa već 17 godina.

Da ovaj broj stoji nasuprot svim dokazima, govori između ostalih i tim ljudi iz „Istorijskog projekta Srebrenica“ .

Među njima je dr Ljubiša Simić koji je pročitao celokupan forenzički materijal sa ekshumacija masovnih grobnica vezanih za Srebrenicu, brojao butne kosti koje su iskopane u grobnicama i na taj način utvrdio koliko ima tela i upoređivao DNK analize „žrtava“.

Forenzički materijal čini 3.568 autopsijskih izveštaja koje su sačinili stručnjaci Haškog tribunala. Tih 3.568 izveštaja nije čak ni 3.568 tela, jer je u nekim izveštajima samo po nekoliko kostiju.

U knjizi „Srebrenica – falsifikovanje istorije“ na str. 37-38, dr Simić, navodi da su u tim izveštajima na 442 tela pronađeni povez preko očiju i/ili ligature na rukama. „Prema slobodnoj proceni suda, kada je reč o ovakvim izveštajima, te osobe se mogu tretirati kao streljane.“

„Kod 655 tela pronađene su povrede koje se u forenzičkim izveštajima vode kao povrede nastale od metka i na osnovu samo te okolnosti nije moguće precizirati da li su te osobe streljane ili su podlegle povredama zadobijenim tokom borbenih dejstava… Na osnovu opisa 150 žrtava u ovoj grupi može se sa visokim stepenom sigurnosti reći da nisu stradali od puščanog zrna zato što pokazuju obrazac povređivanja koji po svojim karakteristikama, u smislu veličine defekta na kostima i izražene fragmentacije kostiju, više odgovara dejstvu Prage ili nekog sličnog oružja, nego dejstvu puščanog zrna.“

Za 477 žrtava se može reći da nisu bile streljane, jer se u njihovim telima nalaze „šrapneli i drugi metalni fragmenti, koji ne vode poreklo od metka ili čije poreklo pouzdano nije utvrđeno“.

Za 411 tela nije moguće utvrditi da li se radi o pogubljenju ili ne. Neka tela su nekompletna, a na nekima nisu pronađeni nikakvi tragovi projektila, pa uzrok nasilne smrti nije mogao biti utvrđen.

Hiljadu petsto osamdeset tri izveštaja sadrži samo po nekoliko kostiju, pa nije moguće izvući nikakve zaključke. Od tog broja, za 92,4% uzrok smrti zvanično nije mogao biti utvrđen.

Brojeći butne kosti iz masovnih grobnica na području Srebrenice, našao je da je u tim masovnim grobnicama bilo ukupno između 1.919 i 1.923 osobe.

Kako se došlo do tog famoznog broja od oko 8.000?

Između ostalog – DNK analizom. DNK analiza ne može da pokaže vreme i uzrok smrti, ali je pokazala da su osobe pronađene u grobnicama rođaci živih ljudi sa područja Srebrenice, što je očigledno bilo dovoljno da se izvede zaključak da su svi oni „sigurno“ pobijeni. Još jedan način kako se manipuliše DNK analizama, koji je koristila Međunarodna komisija za nestala lica, odlično se vidi na primeru Pilice – u masovnoj grobnici Ekonomija „Branjevo“. U toj grobnici je identifikovano 115 (tim dr Simića), odnosno 124 osobe (identifikovala Međunarodna komisija). Međutim, to je bilo malo. Trebalo je doći do broja 1.200 koji je po dogovoru sa Haškim tribunalom u iskazu dao instruisani svedok Dražen Erdemović. Zbog toga je Međunarodna komisija za nestala lica zloupotrebila DNK analizu. Ako su u dve grobnice pronađeni delovi istog tela, onda su sva tela druge grobnice pripisivana prvoj. Ako u trećoj i drugoj grobnici postoje delovi istog tela, onda se sva tela pripisuju drugoj, a samim tim i prvoj, bez obzira što prva i treća nemaju ni jednu direktnu DNK vezu. Po tom principu se u Pilici sa 115/124 došlo do 1.052 stradala.

Pad Srebrenice – 28. divizija Armije BiH – izdaja srebreničkih muslimana

U toku pada, iz Srebrenice se probijala i povlačila 28. divizija Armije BiH. U tom proboju je, prema rečima muslimanskog generala Envera Hadžihasanovića, poginulo 2.628 vojnika. Ti vojnici su dodati broju civila kako bi se povećao broj „žrtava Srebrenice“.

Interesantno je da je upravo 28. divizija,  koja je bila u „demilitarizovanoj zoni“ imala mnogo bolje oružje i bila spremnija od srpske vojske koja je ulazila u Srebrenicu, ali je 18 oficira ove divizije opozvano iz Srebrenice – pred sam njen pad. Srebrenicu je muslimanski vrh predao i prodao kako bi NATO mogao da se umeša i počne agresiju nad Srbima, o čemu sami muslimani govore u filmu „Srebrenica – izdani grad“. Iako se u ovom filmu ne spori da je genocida bilo, jer je režiser musliman, govori se, između ostalog, o dogovoru Alije Izetbegovića i Bila Klintona da u Srebrenici mora biti pobijeno 5.000 muslimana, da bi NATO mogao da interveniše protiv srpskih položaja širom BiH.

Muslimanski zločini – optuženi Srbi

Srbi su, ne samo optuženi za Srebrenicu, već i za „zločin u redu za hleb“ u ulici Vase Miskina, „Markale 1“  i „Markale 2“. Edvard Herman o tome kaže: „Ovi masakri su izrazito dobro planirani da utiču na važne odluke NATO i UN da se snažnije interveniše u korist bosanskih muslimana. Mnogi zvaničnici UN i visoki zapadni vojni zvaničnici su tvrdili da postoje čvrsti dokazi da su u sva tri slučaja akcije planirali i izveli sami bosanski muslimani. Oficir američke armije Džon Srej, koji je bio na licu mesta u Bosni tokom ovih i drugih slučajeva, sugerisao je da ovi incidenti i verovatna prećutna saglasnost vođa bosanskih muslimana ‘zaslužuju podrobnu istragu Međunarodnog suda za ratne zločine’“ . Do te istrage nikada nije došlo.

Da Srbi nisu krivi za Markale i da su Markale smišljene i isplanirane od strane muslimanskih snaga, govore i dokazi koje je izneo deo tima odbrane Radovana Karadžića – ekspert odbrane za balistiku Zorica Subotić i advokat Goran Petronijević. Samo jedan od dokaza je da su geleri pronađeni u  donjim delovima tela, što nikako ne može biti dokaz za granatiranje pijace od strane Srba, već za prethodno postavljene bombe u pijaci.

Da je ratno rukovodstvo iz Sarajeva organizovalo masakr sopstvenog naroda svedoči i bivši pomoćnik generala Ratka Mladića i načelnik za informisanje Vojske Republike Srpske Milovan Milutinović, koji je napomenuo da je u nameštanju masakra na Markalama učestvovao i Hezbolah.

Žrtve na svim stranama

 Žrtve Srebrenice, Sarajeva i svih drugih gradova su i Srbi i muslimani. Muslimani su žrtve laži i politike mržnje prema Srbima, jer njihove stvarne žrtve ne mogu da se vide od raznih parada za javnost, laži i izmišljotina koje se serviraju. Verujem da je onima kojima je zaista neko poginuo muka od svakog spektakla koji služi jedino da podgreva mržnju. Onaj kome je neko poginuo nema potrebu da paradira svake godine, već se dostojanstveno seća svog bližnjeg i pokušava da preboli gubitak. A, onima koji su „majke  Srebrenice“ po službenoj dužnosti nije nikakav problem da glume sahrane „žrtava Srebrenice“ svake godine.

Braneći se od tolikih spletki i optužbi, Srbi će na kraju početi da negiraju svaki zločin. U Srebrenici je, prema odredbama međunarodnog prava, bilo zločina – videli smo da je 442 ljudi najverovatnije streljano. To jeste zločin i Srbi to priznaju. Ali, isto tako na području Srebrenice su stradali i Srbi – i vojnici i civili, i to preko 3.500 ljudi. Međutim, to se ne pominje, jer nije politički korektno, ne uklapa se u mit.

Srbi su žrtve i svoje gluposti i nesloge, kao i profitera koji su radili na štetu svog naroda, ali i te kako na svoju ličnu korist.

Posle rata, Srbi i dalje podnose žrtve. Da bi Srbi bili osuđeni, osnovan je i Haški tribunal. Sve ostalo je samo fingiranje suda „za bivšu Jugoslaviju“. To se odlično vidi na primeru Nasera Orića koji je za sve svoje monstruozne zločine dobio verovatno manju kaznu, nego što bi je dobio da je džepario po autobusu, dok su Srbi najčešće osuđeni na po više od 20 godina.

Srbi treba da znaju da kadija koji te tuži i koji ti u isto vreme sudi, nema želju da objektivno pogleda i da zadovolji pravdu. Od takvog kadije Srbi treba da prestanu da očekuju pravdu. Treba da prestanemo da gledamo šta će drugi o nama reći, već mi sami treba da stanemo na stranu istine i u svoju odbranu. To što će neko ko nije na našoj strani možda napisati da nismo mi baš toliko loši, nama ne znači mnogo. Politički korektnih tekstova uvijenih u šareni papir objektivnosti je i previše. Od toga Srbi nemaju nikakve koristi. O nama svakako misle da smo zločinci, divljaci, varvari i genocidan narod, tako da nema potrebe da se trudimo da im objašnjavamo da nismo. To šta o nama misle, uostalom, nije ni bitno. Bitno je šta svaki Srbin misli o sebi i svom narodu.

Autor: Jelena Vukanić

Izvor: SRBEL.NET

Vezane vijesti:

Američki novinar, veliki kritičar Ratka Mladića, napisao tekst „U odbranu Srba“