У одбрану Срба од „бранилаца“ Срба

Како се ових дана поjавила вест о „великом критичару Ратка Младића коjи jе стао у одбрану Срба“, Маjклу Добсу, и како jе та вест изазвала одушевљење на родољубивим форумима, ваљало би да добро погледамо како то  дотични господин „брани Србе“.

Добс jе на свом блогу написао да су „Срби имали оправдане разлоге за забринутост… и да jе главни разлог за забринутост било питање безбедности и права око два милиона Срба коjи су живели у отцепљеним републикама Хрватскоj и Босни. Ужасни злочини коjе су током Другог светског рата хрватске усташе починиле над Србима, како у Хрватскоj, тако и у Босни, jош су свежи у сећању многих Срба и оживели су под утицаjем отровне пропаганде српског лидера Слободана Милошевића“.

Дакле, Срби су, под jош свежим утицаjем злочина из Другог светског рата, имали „оправдан разлог“ за забринутост и онда су потпали под утицаj великосрпског тиранина, злог Милошевића. Због тога не мора толико да чуди зашто су наводно учинили злочине коjи им се приписуjу.

Добс jе на свом блогу, као одговор на нападе муслимана да „попушта Србима“ и да треба да се извини, рекао: „Мислим да сам показао кроз моjе писање да сам на страни ‘жртава етничког чишћења и геноцида’, па стога не видим разлог да се извињавам.“

Да jе „на страни жртава етничког чишћења и геноцида“ видимо и на страни „О блогу“ на коjоj jе слика Добса поред споменика наводним жртвама геноцида.

Ако господин Добс жели заиста да брани Србе, могао би да се упозна (ако већ ниjе, а то вешто скрива) са тим одакле потиче броj на споменику поред ког стоjи. Добс наводни геноцид у Сребреници нигде оспорио, а одушевљени Срби, подржаваjући Добса као странца коjи jе признао да Срби нису толико црни, кажу: „Американац нас брани, схватио jе!“. Подржаваjући да jе тачно да су имали разумљив разлог за „то што су урадили“, Срби посредно прихватаjу да jе геноцида у Сребренци било.

Неко ко каже да се у Сребреници догодио геноцид и да су Срби побили више од 8.000 људи, не може бити неко ко брани Србе. Велика jе ствар што ће Добс поменути и српске жртве, као што jе наjавио, али ми се тиме не смемо хвалити, нити треба да скачемо на сваки миг коjи нам неки странац упути. Ако заиста жели да нас брани, Добс мора прво да каже истину о тоj истоj Сребреници у коjоj се сликао. То би била много већа одбрана него што jе понеки чланак о томе како „ниjе све црно-бело“. До тада, можемо само да похвалимо његов поступак што Србе ниjе поменуо у веома негативном смислу. И ништа више од тога.

Да и нама нешто коначно признаjу

Оно што ми Срби никако не престаjемо да радимо већ вековима jе да се упињемо да нам неко са стране нешто призна. У складу са тим, ми се упињемо да нам „неки тамо“ признаjу жртве коjе смо поднели и да коначно сперемо љагу са свог имена. То jе узалудан посао. Ми да убеђуjемо оне коjи су стварали мит о Сребреници, коjи су нас невине оптужили за геноцид, слали лажне слике у свет и направили читаву баjку о геноцидном народу на Балкану коjи jе имао великосрпски сан – да геноцида ниjе било и да Срби никада не би могли да остваре „удружени злочиначки подухват“ (jер за тако нешто Срби би прво морали да се сложе)? Они то врло добро знаjу и без нас. Ми треба да престанемо да се доказуjемо.

Нож, жица, ШТА?

Оно што ми треба да радимо jе да се окренемо Богу, себи, свом народу и држави и да због себе и  будућих генерациjа учимо (ако нисмо били учесници) шта jе било, да бисмо ми знали. Да не наседамо на приче коjе нам пласираjу и да из незнања не дозволимо себи да узвикуjемо „Нож, жица, Сребреница“. Тако се само блати српска историjа и Срби сами себи приписуjу нешто зашта нису криви. Антисрпски лоби ће радити своj посао и блатиће Србе, а Срби ако буду чекали да им неко други ода признање – генерациjе ће одрасти на причи о „великосрпском злочиначком подухвату“ и Срби ће сами себе почети да се стиде без разлога.

Због тога jе важно да сваки Србин за себе истражи шта jе у Сребреници било, како се сребренички мит не би укоренио и међу Србима. Сваки Србин треба да буде сигуран да се у Сребреници геноцид ниjе десио.

Разбиjачи сребреничког мита

Званичан броj жртава Сребренице коjи стоjи на споменику у Поточарима jе 8.372. У Поточарима се сваке године одржава „перформанс“ коjи прате медиjи и сваке године се jош неке кости сахране, како би прича о Сребреници била жива већ 17 година.

Да оваj броj стоjи насупрот свим доказима, говори између осталих и тим људи из „Историjског проjекта Сребреница“ .

Међу њима jе др Љубиша Симић коjи jе прочитао целокупан форензички материjал са ексхумациjа масовних гробница везаних за Сребреницу, броjао бутне кости коjе су ископане у гробницама и на таj начин утврдио колико има тела и упоређивао ДНК анализе „жртава“.

Форензички материjал чини 3.568 аутопсиjских извештаjа коjе су сачинили стручњаци Хашког трибунала. Тих 3.568 извештаjа ниjе чак ни 3.568 тела, jер jе у неким извештаjима само по неколико костиjу.

У књизи „Сребреница – фалсификовање историjе“ на стр. 37-38, др Симић, наводи да су у тим извештаjима на 442 тела пронађени повез преко очиjу и/или лигатуре на рукама. „Према слободноj процени суда, када jе реч о оваквим извештаjима, те особе се могу третирати као стрељане.“

„Код 655 тела пронађене су повреде коjе се у форензичким извештаjима воде као повреде настале од метка и на основу само те околности ниjе могуће прецизирати да ли су те особе стрељане или су подлегле повредама задобиjеним током борбених деjстава… На основу описа 150 жртава у овоj групи може се са високим степеном сигурности рећи да нису страдали од пушчаног зрна зато што показуjу образац повређивања коjи по своjим карактеристикама, у смислу величине дефекта на костима и изражене фрагментациjе костиjу, више одговара деjству Праге или неког сличног оружjа, него деjству пушчаног зрна.“

За 477 жртава се може рећи да нису биле стрељане, jер се у њиховим телима налазе „шрапнели и други метални фрагменти, коjи не воде порекло од метка или чиjе порекло поуздано ниjе утврђено“.

За 411 тела ниjе могуће утврдити да ли се ради о погубљењу или не. Нека тела су некомплетна, а на некима нису пронађени никакви трагови проjектила, па узрок насилне смрти ниjе могао бити утврђен.

Хиљаду петсто осамдесет три извештаjа садржи само по неколико костиjу, па ниjе могуће извући никакве закључке. Од тог броjа, за 92,4% узрок смрти званично ниjе могао бити утврђен.

Броjећи бутне кости из масовних гробница на подручjу Сребренице, нашао jе да jе у тим масовним гробницама било укупно између 1.919 и 1.923 особе.

Како се дошло до тог фамозног броjа од око 8.000?

Између осталог – ДНК анализом. ДНК анализа не може да покаже време и узрок смрти, али jе показала да су особе пронађене у гробницама рођаци живих људи са подручjа Сребренице, што jе очигледно било довољно да се изведе закључак да су сви они „сигурно“ побиjени. Још jедан начин како се манипулише ДНК анализама, коjи jе користила Међународна комисиjа за нестала лица, одлично се види на примеру Пилице – у масовноj гробници Економиjа „Брањево“. У тоj гробници jе идентификовано 115 (тим др Симића), односно 124 особе (идентификовала Међународна комисиjа). Међутим, то jе било мало. Требало jе доћи до броjа 1.200 коjи jе по договору са Хашким трибуналом у исказу дао инструисани сведок Дражен Ердемовић. Због тога jе Међународна комисиjа за нестала лица злоупотребила ДНК анализу. Ако су у две гробнице пронађени делови истог тела, онда су сва тела друге гробнице приписивана првоj. Ако у трећоj и другоj гробници постоjе делови истог тела, онда се сва тела приписуjу другоj, а самим тим и првоj, без обзира што прва и трећа немаjу ни jедну директну ДНК везу. По том принципу се у Пилици са 115/124 дошло до 1.052 страдала.

Пад Сребренице – 28. дивизиjа Армиjе БиХ – издаjа сребреничких mуслимана

У току пада, из Сребренице се пробиjала и повлачила 28. дивизиjа Армиjе БиХ. У том пробоjу jе, према речима муслиманског генерала Енвера Хаџихасановића, погинуло 2.628 воjника. Ти воjници су додати броjу цивила како би се повећао броj „жртава Сребренице“.

Интересантно jе да jе управо 28. дивизиjа,  коjа jе била у „демилитаризованоj зони“ имала много боље оружjе и била спремниjа од српске воjске коjа jе улазила у Сребреницу, али jе 18 официра ове дивизиjе опозвано из Сребренице – пред сам њен пад. Сребреницу jе муслимански врх предао и продао како би НАТО могао да се умеша и почне агресиjу над Србима, o чему сами муслимани говоре у филму „Сребреница – издани град“. Иако се у овом филму не спори да jе геноцида било, jер jе режисер муслиман, говори се, између осталог, о договору Алиjе Изетбеговића и Била Клинтона да у Сребреници мора бити побиjено 5.000 муслимана, да би НАТО могао да интервенише против српских положаjа широм БиХ.

Муслимански злочини – оптужени Срби

Срби су, не само оптужени за Сребреницу, већ и за „злочин у реду за хлеб“ у улици Васе Мискина, „Маркале 1“  и „Маркале 2“. Едвард Херман о томе каже: „Ови масакри су изразито добро планирани да утичу на важне одлуке НАТО и УН да се снажниjе интервенише у корист босанских муслимана. Многи званичници УН и високи западни воjни званичници су тврдили да постоjе чврсти докази да су у сва три случаjа акциjе планирали и извели сами босански муслимани. Официр америчке армиjе Џон Среj, коjи jе био на лицу места у Босни током ових и других случаjева, сугерисао jе да ови инциденти и вероватна прећутна сагласност вођа босанских муслимана ‘заслужуjу подробну истрагу Међународног суда за ратне злочине’“ . До те истраге никада ниjе дошло.

Да Срби нису криви за Маркале и да су Маркале смишљене и испланиране од стране муслиманских снага, говоре и докази коjе jе изнео део тима одбране Радована Караџића – експерт одбране за балистику Зорица Суботић и адвокат Горан Петрониjевић. Само jедан од доказа jе да су гелери пронађени у  доњим деловима тела, што никако не може бити доказ за гранатирање пиjаце од стране Срба, већ за претходно постављене бомбе у пиjаци.

Да jе ратно руководство из Сараjева организовало масакр сопственог народа сведочи и бивши помоћник генерала Ратка Младића и начелник за информисање Воjске Републике Српске Милован Милутиновић, коjи jе напоменуо да jе у намештању масакра на Маркалама учествовао и Хезболах.

Жртве на свим странама

 Жртве Сребренице, Сараjева и свих других градова су и Срби и муслимани. Муслимани су жртве лажи и политике мржње према Србима, jер њихове стварне жртве не могу да се виде од разних парада за jавност, лажи и измишљотина коjе се сервираjу. Веруjем да jе онима коjима jе заиста неко погинуо мука од сваког спектакла коjи служи jедино да подгрева мржњу. Онаj коме jе неко погинуо нема потребу да парадира сваке године, већ се достоjанствено сећа свог ближњег и покушава да преболи губитак. А, онима коjи су „маjке  Сребренице“ по службеноj дужности ниjе никакав проблем да глуме сахране „жртава Сребренице“ сваке године.

Бранећи се од толиких сплетки и оптужби, Срби ће на краjу почети да негираjу сваки злочин. У Сребреници jе, према одредбама међународног права, било злочина – видели смо да jе 442 људи наjвероватниjе стрељано. То jесте злочин и Срби то признаjу. Али, исто тако на подручjу Сребренице су страдали и Срби – и воjници и цивили, и то преко 3.500 људи. Међутим, то се не помиње, jер ниjе политички коректно, не уклапа се у мит.

Срби су жртве и своjе глупости и неслоге, као и профитера коjи су радили на штету свог народа, али и те како на своjу личну корист.

После рата, Срби и даље подносе жртве. Да би Срби били осуђени, основан jе и Хашки трибунал. Све остало jе само фингирање суда „за бившу Југославиjу“. То се одлично види на примеру Насера Орића коjи jе за све своjе монструозне злочине добио вероватно мању казну, него што би jе добио да jе џепарио по аутобусу, док су Срби наjчешће осуђени на по више од 20 година.

Срби треба да знаjу да кадиjа коjи те тужи и коjи ти у исто време суди, нема жељу да обjективно погледа и да задовољи правду. Од таквог кадиjе Срби треба да престану да очекуjу правду. Треба да престанемо да гледамо шта ће други о нама рећи, већ ми сами треба да станемо на страну истине и у своjу одбрану. То што ће неко ко ниjе на нашоj страни можда написати да нисмо ми баш толико лоши, нама не значи много. Политички коректних текстова увиjених у шарени папир обjективности jе и превише. Од тога Срби немаjу никакве користи. О нама свакако мисле да смо злочинци, дивљаци, варвари и геноцидан народ, тако да нема потребе да се трудимо да им обjашњавамо да нисмо. То шта о нама мисле, уосталом, ниjе ни битно. Битно jе шта сваки Србин мисли о себи и свом народу.

Аутор: Јелена Вуканић

Извор: СРБЕЛ.НЕТ

Везане виjести:

Амерички новинар, велики критичар Ратка Младића, написао текст „У одбрану Срба“