U kakvim uslovima srpski haški osuđenici izdržavaju kazne: Martiću zabranjeno čak i da čita, Lukić kao u izgnanstvu!

Milanu Martiću u Estoniji kao u gulagu. Đurić i Pavković „zadovoljni“. Probleme u zatvoru imali i Biljana Plavšić i general Radislav Krstić.

ZBOG upale nerva u ramenu, Milan Martić ne može da mrdne ruku. To zatvorskim službenicima ne može da objasni, pa ga oni strpaju u samicu po kazni, jer nije obrisao hodnik. Ovo je samo jedan od primera kakvu torturu Martić trpi u zatvoru u Estoniji, gde izdržava kaznu od 35 godina robije, na koju ga je osudio Haški tribunal.

Martićev advokat Predrag Milovančević kaže da bivši predsednik Republike Srpske Krajine u estonskom zatvoru jedino još što nije nosio „one metalne kugle vezane lancima za noge“.

– Kada je prebačen iz Ševeningena, tri meseca je proveo u nekakvom podrumu u izolaciji i nemogućim uslovima – kaže Milovančević za „Novosti“. – Kontrola zdravlja u estonskom zatvoru je katastrofalna. Mesecima nije mogao da popravi zub, a da ne pričam o drugim ozbiljnijim zdravstvenim problemima. Čuvari ga šikaniraju, odnos prema njemu je grozan, a on ne zna jezik i ne može da komunicira s njima. Nikome ništa ne može da objasni, niti se tamo bilo ko trudi da ga razume ili mu neki problem reši.

Milovančević ukazuje na to da su u Estoniji uslovi katastrofalni u odnosu na one u kojima su haški osuđenici na izdržavanju kazni u drugim zemljama.

– U Francuskoj, Danskoj ili Nemačkoj je potpuno drugačiji pristup zatvorenicima. Tamo imaju i neko zanimanje i dobijaju novčanu naknadu za to što rade, a Martić može samo da riba onaj hodnik kad na njega dođe red – priča nam Milovančević. – Bukvalno je izolovan 23 sata, s tim što sat vremena može da izađe napolje da udahne vazduh. Zabranili su mu i pušenje. Zatvorska kazna mora da podrazumeva rehabilitaciju, a ovde toga nema. Po zemlji u koju je upućen na izdržavanje kazne vidi se da je u pitanju odmazda. Ni porodica ne može da dođe da ga vidi. Roditelji ga nisu videli od 2002, kada se predao.

MALTRETIRANjE

Probleme u zatvoru imali su i bivša predsednica Republike Srpske Biljana Plavšić i general Radislav Krstić. Krstiću su u ćeliju u Britaniji upala trojica muslimana od kojih je jedan bio Albanac, oborili ga na zemlju i pokušali da mu prerežu vrat. Posle tog incidenta Kristić je prebačen u Poljsku, gde do sada nije imao problema. Plavšićevu su u zatvoru u Švedskoj takođe maltretirale muslimanske zatvorenice, svašta joj gestikulirajući i uzvikujući „Alahu ekbar“. Dok je jednom od njih bežala, pala je i slomila ruku.

Martićeve žalbe i zahteve za premeštaj u drugu državu u Haškom tribunalu su ignorisali.

– U Hagu kažu da su u Estoniji takva zatvorska pravila. Ali ona se odnose na estonske zatvorenike, a Martić je na izdržavanje kazne tamo poslat na osnovu međunarodnog ugovora – ukazuje advokat. – Ne može da čita, da gleda televiziju. To je klasično izgnanstvo, a ne zatvor. Psihički ga ubijaju. Prema karakteru krivičnih dela, zatvorske vlasti ga tretiraju kao najgoreg zločinca, iako on nije neposredni izvršilac, već je osuđen zato što je bio predsednik Republike.

Predrag Milovančević kaže da je potpuno ista priča i kod druge dvojice srpskih osuđenika u Estoniji, Dragomira Miloševića i Milana Lukića.

U ostalim evropskim zemljama, srpski osuđenici se ne žale na tretman. Bivši načelnik resora javne bezbednosti MUP-a Srbije general Vlastimir Đorđević kaznu izdržava u Nemačkoj, kod grada Dramštata.

Njegov advokat Veljko Đurđić kaže nam da general policije do sada nije imao primedbi.

– Korektni su prema njemu. Advokata može da zove kad god hoće, a za porodicu ima sat vremena mesečno, koje može da rasporedi kako želi – objašnjava nam Đurđić. – Za posete familije ima tri sata mesečno. Radi nešto i za to prima sitnu naknadu. U zatvoru uči i nemački jezik.

Prihvatljive uslove, koliko to zatvor može da ponudi, ima i Nebojša Pavković, bivši načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, koji kaznu izdržava u Finskoj. On može slobodno da se šeta po zatvorskom krugu, piše knjige, slika, igra fudbal, kosi travu…

– Pavković generalno nema primedaba, mada mu je malo jezik problem – priča nam njegov branilac Aleksandar Aleksić. – On je u Holandiji tek počeo da uči engleski, a finski je malo specifičniji. Ipak, tamo mu prevode sve što treba, naročito kad ide kod lekara. Ima i neko zanimanje, koje mu je plaćeno. Vikendom ima i kompjuter i „Skajp“, pa može da se vidi sa porodicom, a može i da zove porodicu telefonom.

Miodrag Stojanović branilac Ljubomira Borovčanina, ranije zamenika komandanta Specijalne brigade policije Republike Srpske, kaže nam da je njegov klijent u danskom zatvoru imao sasvim korektne uslove.

– Borovčanin bi trebalo da izađe u avgustu ili septembru. Sin mu je tamo, igra košarku i da bi bio bliže ocu i viđao ga, izabrao je da igra za klub u Danskoj – kaže Stojanović.

LUKIĆA MUČE SVETLOM

Milanu Lukiću u estonskom zatvoru i dan i noć je upaljeno svetlo u ćeliji, pa mu je to potpuno poremetilo spavanje. Zatvorske vlasti su mu tražile čak da plaća komunalije i hranu, ali odbijaju da mu daju neki posao da radi, jer ne zna jezik i jer je haški osuđenik, pa je ocenjen kao rizičan.

Ovo nam priča Lukićev advokat Dragan Ivetić, ukazujući na katastrofalan položaj njegovog branjenika u estonskom zatvoru.

– Nema prevodioca sa srpskog na estonski jezik iako mu je to obećano. Ne može da objasni zdravstvene probleme – objašnjava nam Ivetić. – Američki psiholog Džordž Hju posetio je Lukića u zatvoru i dao mišljenje da mu je naneta ogromna psihološka šteta i da je jezička izolacija u suprotnosti sa ciljevima rehabilitacije.

Slađana Janjić Matić, Večernje Novosti