Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishZapisnik objavljen u knjizi „USTAŠKA ZVERSTVA – Zbornik dokumenata (1941–1942)“ u izdanju Arhiva Vojvodine i saizdavaštvu sa Eparhijom bačkom i Arhivom Republike Srpske. Priredio Milan Koljanin. Novi Sad, 2020.
ZAJEDNIČKA IZJAVA 9 BIVŠIH ZATOČENIKA O STANjU U LOGORIMA GOSPIĆ I JASENOVAC DATA 15. APRILA 1942. U KOMESARIJATU ZA IZBEGLICE U IME GRUPE 13 OSLOBOĐENIH IZ LOGORA JASENOVAC. (538)
ZAPISNIK od 15 aprila 1942 g.
SASTAVLjEN U KOMESARIJATU ZA IZBEGLICE I PRESELjENIKE U BEOGRADU.
Nas trinaest bivših zatočenika u ustaškom logoru u Jasenovcu, koji smo na 31. marta o. g. pušteni na slobodu, molimo da zapisnički zavedete jednu našu konstataciju, kao nadopunu našim izjavama, koje smo dali u naše pojedinačne zapisnike o svemu, što smo doživeli, videli i čuli za vreme našeg robovanja u ustaškim zatvorima i logorima. Mi osećamo potrebu da zapisnički iznesemo činjenice, da su ustaše od samog početka sprovodili, a i danas sprovode, drugačiji režim prema Jevrejima, nego prema Srbima. Koliko je ovaj režim prema Jevrejima snošljiviji nego prema Srbima govore ove činjenice:
Već u samom početku, u Gospiću, mi smo bili smešteni po kazamatima, pod brutalnim ustaškim režimom kao najgori zločinci, dok su Jevreji bili samo konfinirani u varoši Gospiću, gde su se slobodno kretali. Ukoliko su morali da rade, radili su poljske radove, bez naročite straže. Živeli su od svog novca, imali svoju kuhinju i primali slobodno pakete sa hranom i ostalim stvarima, koje su im bile potrebne.
(538 AV, F. 562, 3.1.1.2, 423–425, original na srpskom, ćirilicom; AV, F. 562, 3.1.1.2, 418–422, kopija prevedena na nemački. Na primerku prevoda na nemački je oznaka III A što je oznaka referata u Službi bezbednosti (SD) gde je predmet obrađivan i datum 27. 4. 1942, kada je prevod sačinjen. Izjava je objavljena u: A. Miletić, Koncentracioni logor Jasenovac, knjiga III, 135–137. O pitanju odnosa među zatočenicima videti: I. Goldstein, Jasenovac, passim; I. i S. Goldstein, Holokaust u Zagrebu, 603–605; Sećanja Jevreja na logor Jasenovac, Beograd: Savez jevrejskih opština Jugoslavije, 1972, passim.)
U Jastrebarskom smo mi Srbi svi strpani u podrume, iz kojih nismo smeli izlaziti. Dotle su Jevreji, kao i zatočeni Hrvati, bili postavljeni u samome dvorcu Erdedi, slobodno šetali po parku, čak su mogli zalaziti i u varoš, imali su svoju specijalnu kuhinju i dobro se hranili, dok smo mi dobivali samo otpatke iz njihove kuhinje, i to bez hleba. Dok smo mi bili odsečeni potpuno od sveta, dotle su oni primali posete svojih rođaka, koji su im donosili sve što im je trebalo.
U Jasenovcu su Jevreji imali u svojim rukama celokupnu internu upravu. Interna uprava sastojala se od oko 50 položaja, koje su zauzimali zatočenici. Od toga su bili Jevreji njih 46, a samo 4 Srbina, i to jedan lekar i tri „grupnika”.
Šef interne uprave je od početka do danas Jevrejin Bruno Dijamantštajn. Njegov zamenik je Jevrejin Viner. Šef ekonomije je također Jevrejin Feldbauer. Šef pisarne je Jevrejin Begović. Šefovi svih radiona u fabrici, u kojima je svima radnicima bio snošljiviji život nego ostalim zatočenicima, takođe su Jevreji.
U logoru su postojali i tako zvani „slobodnjaci”. Bila su četiri slobodnjaka, i to sva četiri Jevreja. Oni su imali tu privilegiju, da su mogli slobodno i bez pratnje napuštati logor. Oni su stanovali u varoši sa svojim familijama. Sva četvorica imaju platu. Službeno putuju i u sam Zagreb bez pratnje, i tamo se zadržavaju po 8 dana. Vrše nabavke za potrebe logora, katkada i za milijunske sume. Slobodnjacima poveravaju ustaše čak i prodaju stoke i drugih predmeta, kojima raspolaže od vremena do vremena logor. Opšte poverenje, koje ustaše ukazuju prema Jevrejima, kad im poveravaju takve funkcije, i suviše je očigledno.
Razumljivo je, da Jevreji do najvećih mogućnosti iskorišćavaju položaje koje zauzimaju u upravi logora, da bi što više obezbedili sebe i sve svoje sunarodnjake, često i na štetu nas Srba. Upada u oči da su ustaše naročito blagonakloni prema Jevrejima iz Hrvatske.
Da bi stekli što više položaja, koji im obezbeđuju privilegovan položaj, Jevreji su upravo majstorski izmišljali i predlagali ustašama osnivanje različitih funkcija, koje su onda ustaše poveravali samo njima. Kroz te položaje očuvali su se ne samo ti Jevreji, nego pomoću njih, i mnogi drugi, od teških spoljnih radova i pogibija koje su bili sa njima skopčane. Kako su Jevreji postupali na tim položajima, može da dokaže i ovaj primer: Jednoga dana je uprava logora dodelila na rad u fabrici, u električarsku radionu, našega druga, koji je danas s nama u Beogradu, Milivoja Nikolića, elektroinstalatera po struci. Sa njim zajedno je određen na isti rad i elektroinstalater Milan Milanović, koji je sada još zatočen u Staroj Gradišci.
U to doba je radilo u toj radioni 7 zatočenika, svih sedam Jevreja. Šef radione je bio Jevrejin ing. Rajh. Radnici u fabričkim radionicama, pa i u toj, nisu bili tučeni. Obično nisu morali ići na toliko opasne „nastupe”, imali su bolju hranu nego ostali zatočenici i, uopšte, bolji postupak sa strane ustaša. Stoga je posve razumljivo, da su Jevreji, šefovi tih radiona, nastojali da u tim radionicama budu zaposleni samo Jevreji. To im je uglavnom i uspevalo.
Zato se i moglo dogoditi da šef električne radione nije hteo da ih primi, kad su od strane uprave logora bili određeni za tu radionu Milanović i Nikolić, Srbi, izgovarajući se da za njih nema posla. Međutim ih je ipak morao da primi. Ali istoga dana primljeno je nekoliko Jevreja u radionu bez ikakva protesta, i ako nisu bili stručnjaci, kao Nikolić i Milanović. Tako je bilo i po svima radionama stalno natezanje sa šefovima Jevrejima, kad je bila reč o uposlenju Srba, dok su Jevreji primani bez teškoća.
Karakterističan je primer i slučaj zaposlavanja zatočenika u ekonomiji. Tu je radilo oko 120 zatočenika pod upravom Jevrejina Feldbauera, koji je bio svemoćan. Od svih 120 zaposlenih zatočenika u ekonomiji, bilo je u svemu 5 Srba.
Pa i tih 5 Srba jedva je[d]vice je Feldbauer primio, ali im je zato poverio najteže poslove. Jedan od tih Srba bio je naš drug, koji se sada nalazi sa nama, Simić Stevo, a neko je vreme radio i Milivoj Nikolić. Pored svega toga mnogobrojni su zatočeni Jevreji podržavali i privatne, često intimne, veze sa pojedinim ustašama iz naše straže. Te su veze, nažalost, bile i prljave prirode. Mnogi su vršili žalosnu ulogu denuncijanata i provokatora prema nama Srbima. Bilo je i takvih Jevreja koji su pomagali ustašama u njihovim mnogobrojnim zlodelima protiv Srba. Mi ćemo ovom prilikom navesti samo neke primere, jer ih sve nije moguće navesti.
Jednoga dana, krajem novembra, dok smo svi bili na radu, bio je određen Miloš Ivić, Srbin zatočenik iz Doboja, kome je bilo 18 godina, da počisti baraku u kojoj smo spavali. Tada je bilo u baraci i nekoliko bolesnika, među kojima su bili naši drugovi Đurica Nemanja, Božo Trifković i Milenko Trifković, iz Doboja, te Joca Jovanović iz Tuzle. Dok je Ivić čistio baraku, naišao je u nju jedan ustaša sa zatočenim Jevrejinom, koga su svi zvali „Bugar”, a kome je prezime Hason.
Taj Jevrejin uživao je i danas uživa velike privilegije kod ustaša, ima pravo da izlazi i izvan logora, a viđali smo ga i u ustaškoj uniformi. Spomenutog dana bili su i on i ustaša pijani. Čim su ušli u baraku stali su da štapovima nemilice mlate po bolesnicima, a zatim su uhvatili nesretnog mladića Ivića i udarcem štapa po glavi oborili na zemlju. Kad je pao priskočio mu je Hason Bugar, i zaklao ga nožem na ustaški način. Ovome je prisustvovao i sve lično video naš drug Branko Popović, koji je sada ovde sa nama, a koji je tada slučajno naišao u baraku po nekom poslu.
Gotovo svaki od nas ima po koju tešku pritužbu protiv ovog Jevrejina. Tako je jednog dana navalio nožem na našega druga Relju Vilanovića i hteo ga zaklati, samo zato, što je Relja hteo da izvuče iz rake još živoga svoga druga Miku Kovačića, koji je bio položen u raku sa mrtvacima i u njoj sahranjen. Da mu Relja u zadnji čas nije umakao, „Bugar” bi ga sigurno zaklao.
U Jasenovcu se nalazi i danas jedan Jevrejin koga zovu Boris, a kome ne znamo imena. Zaposlen je kao ustaški poslužitelj. Jedan njegov slučaj ćemo navesti kao primer vršenja potkazivanja i provokacije sa stane Jevreja prema nama Srbima. On je jednoga dana došao među Srbe i ponudio im na prodaju hlebac. Slučajno je među nama imao kod sebe 50 kuna naš drug Joco Čolaković i kupio za taj novac komad hleba.
Boris je to odmah dojavio ustašama i prokazao Čolakovića kao zatočenika, koji ima kod sebe novaca, kojih, po logorskim propisima, nikako nije smeo imati. Posledica je bila ta, da je Joco Čolaković do zla Boga izmučen od ustaša usijanim železom, od čega je dugo vremena patio. Bilo je mnogo takvih slučajeva i postupaka od starne Jevreja, koji su tako služili ustašama, dajući im prilike da zlostavljaju i ubijaju Srbe. Ne treba ni da spomenemo da mi Srbi nikada i ničim nismo dali Jevrejima povoda za takav postupak.
Ovakvih primera mogli bismo navesti bezbroj.
Na kraju mislimo da nam je dužnost da spomenemo da ustaše, i ako su zverski tamanili Jevreje, ipak nisu ni izdaleka pokazivali prema njima takvu mržnju, kao prema Srbima. Zato se i dešavalo i dešava se, da pored svega ipak na kraju krajeva stradava relativno manji broj Jevreja nego Srba.
| SASLUŠAO I OVERAVA: | DOVRŠENO: | |
| Branko Stražičić Zapisničar: Stana Tepavac, | Branko Popović P. Petrović Relja Bilanović Joca Čolaković Mirko Pajkić Diko Tomić | Drago Hadži ČolakovićVoj. M. Prnjatović |
M. Nikolić
Izvor: „USTAŠKA ZVERSTVA – Zbornik dokumenata (1941–1942)“ u izdanju Arhiva Vojvodine i saizdavaštvu sa Eparhijom bačkom i Arhivom Republike Srpske. Priredio Milan Koljanin. Novi Sad, 2020. – stranice 154 – 157.
