У Јасеновцу су Јевреји имали у својим рукама целокупну интерну управу

Пише: Dušan Bastašić

Записник објављен у књизи „УСТАШКА ЗВЕРСТВА – Зборник докумената (1941–1942)“ у издању Архива Војводине и саиздаваштву са Епархијом бачком и Архивом Републике Српске. Приредио Милан Кољанин. Нови Сад, 2020.

ЗАЈЕДНИЧКА ИЗЈАВА 9 БИВШИХ ЗАТОЧЕНИКА О СТАЊУ У ЛОГОРИМА ГОСПИЋ И ЈАСЕНОВАЦ ДАТА 15. АПРИЛА 1942. У КОМЕСАРИЈАТУ ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ У ИМЕ ГРУПЕ 13 ОСЛОБОЂЕНИХ ИЗ ЛОГОРА ЈАСЕНОВАЦ. (538)

ЗАПИСНИК од 15 априла 1942 г.

САСТАВЉЕН У КОМЕСАРИЈАТУ ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ И ПРЕСЕЉЕНИКЕ У БЕОГРАДУ.

Нас тринаест бивших заточеника у усташком логору у Јасеновцу, који смо на 31. марта о. г. пуштени на слободу, молимо да записнички заведете једну нашу констатацију, као надопуну нашим изјавама, које смо дали у наше појединачне записнике о свему, што смо доживели, видели и чули за време нашег робовања у усташким затворима и логорима. Ми осећамо потребу да записнички изнесемо чињенице, да су усташе од самог почетка спроводили, а и данас спроводе, другачији режим према Јеврејима, него према Србима. Колико је овај режим према Јеврејима сношљивији него према Србима говоре ове чињенице:

Већ у самом почетку, у Госпићу, ми смо били смештени по казаматима, под бруталним усташким режимом као најгори злочинци, док су Јевреји били само конфинирани у вароши Госпићу, где су се слободно кретали. Уколико су морали да раде, радили су пољске радове, без нарочите страже. Живели су од свог новца, имали своју кухињу и примали слободно пакете са храном и осталим стварима, које су им биле потребне.

(538 АВ, Ф. 562, 3.1.1.2, 423–425, оригинал на српском, ћирилицом; АВ, Ф. 562, 3.1.1.2, 418–422, копија преведена на немачки. На примерку превода на немачки је ознака III A што је ознака реферата у Служби безбедности (SD) где је предмет обрађиван и датум 27. 4. 1942, када је превод сачињен. Изјава је објављена у: A. Miletić, Koncentracioni logor Jasenovac, knjiga III, 135–137. О питању односа међу заточеницима видети: I. Goldstein, Jasenovac, passim; I. и S. Goldstein, Holokaust u Zagrebu, 603–605; Sećanja Jevreja na logor Jasenovac, Beograd: Savez jevrejskih opština Jugoslavije, 1972, passim.)

У Јастребарском смо ми Срби сви стрпани у подруме, из којих нисмо смели излазити. Дотле су Јевреји, као и заточени Хрвати, били постављени у самоме дворцу Ердеди, слободно шетали по парку, чак су могли залазити и у варош, имали су своју специјалну кухињу и добро се хранили, док смо ми добивали само отпатке из њихове кухиње, и то без хлеба. Док смо ми били одсечени потпуно од света, дотле су они примали посете својих рођака, који су им доносили све што им је требало.

У Јасеновцу су Јевреји имали у својим рукама целокупну интерну управу. Интерна управа састојала се од око 50 положаја, које су заузимали заточеници. Од тога су били Јевреји њих 46, а само 4 Србина, и то један лекар и три „групника”.

Шеф интерне управе је од почетка до данас Јеврејин Бруно Дијамантштајн. Његов заменик је Јеврејин Винер. Шеф економије је такођер Јеврејин Фелдбауер. Шеф писарне је Јеврејин Беговић. Шефови свих радиона у фабрици, у којима је свима радницима био сношљивији живот него осталим заточеницима, такође су Јевреји.

У логору су постојали и тако звани „слободњаци”. Била су четири слободњака, и то сва четири Јевреја. Они су имали ту привилегију, да су могли слободно и без пратње напуштати логор. Они су становали у вароши са својим фамилијама. Сва четворица имају плату. Службено путују и у сам Загреб без пратње, и тамо се задржавају по 8 дана. Врше набавке за потребе логора, каткада и за милијунске суме. Слободњацима поверавају усташе чак и продају стоке и других предмета, којима располаже од времена до времена логор. Опште поверење, које усташе указују према Јеврејима, кад им поверавају такве функције, и сувише је очигледно.

Разумљиво је, да Јевреји до највећих могућности искоришћавају положаје које заузимају у управи логора, да би што више обезбедили себе и све своје сународњаке, често и на штету нас Срба. Упада у очи да су усташе нарочито благонаклони према Јеврејима из Хрватске.

Да би стекли што више положаја, који им обезбеђују привилегован положај, Јевреји су управо мајсторски измишљали и предлагали усташама оснивање различитих функција, које су онда усташе поверавали само њима. Кроз те положаје очували су се не само ти Јевреји, него помоћу њих, и многи други, од тешких спољних радова и погибија које су били са њима скопчане. Како су Јевреји поступали на тим положајима, може да докаже и овај пример: Једнога дана је управа логора доделила на рад у фабрици, у електричарску радиону, нашега друга, који је данас с нама у Београду, Миливоја Николића, електроинсталатера по струци. Са њим заједно је одређен на исти рад и електроинсталатер Милан Милановић, који је сада још заточен у Старој Градишци.

У то доба је радило у тој радиони 7 заточеника, свих седам Јевреја. Шеф радионе је био Јеврејин инг. Рајх. Радници у фабричким радионицама, па и у тој, нису били тучени. Обично нису морали ићи на толико опасне „наступе”, имали су бољу храну него остали заточеници и, уопште, бољи поступак са стране усташа. Стога је посве разумљиво, да су Јевреји, шефови тих радиона, настојали да у тим радионицама буду запослени само Јевреји. То им је углавном и успевало.

Зато се и могло догодити да шеф електричне радионе није хтео да их прими, кад су од стране управе логора били одређени за ту радиону Милановић и Николић, Срби, изговарајући се да за њих нема посла. Међутим их је ипак морао да прими. Али истога дана примљено је неколико Јевреја у радиону без икаква протеста, и ако нису били стручњаци, као Николић и Милановић. Тако је било и по свима радионама стално натезање са шефовима Јеврејима, кад је била реч о упослењу Срба, док су Јевреји примани без тешкоћа.

Карактеристичан је пример и случај запославања заточеника у економији. Ту је радило око 120 заточеника под управом Јеврејина Фелдбауера, који је био свемоћан. Од свих 120 запослених заточеника у економији, било је у свему 5 Срба.

Па и тих 5 Срба једва је[д]вице је Фелдбауер примио, али им је зато поверио најтеже послове. Један од тих Срба био је наш друг, који се сада налази са нама, Симић Стево, а неко је време радио и Миливој Николић. Поред свега тога многобројни су заточени Јевреји подржавали и приватне, често интимне, везе са појединим усташама из наше страже. Те су везе, нажалост, биле и прљаве природе. Многи су вршили жалосну улогу денунцијаната и провокатора према нама Србима. Било је и таквих Јевреја који су помагали усташама у њиховим многобројним злоделима против Срба. Ми ћемо овом приликом навести само неке примере, јер их све није могуће навести.

Једнога дана, крајем новембра, док смо сви били на раду, био је одређен Милош Ивић, Србин заточеник из Добоја, коме је било 18 година, да почисти бараку у којој смо спавали. Тада је било у бараци и неколико болесника, међу којима су били наши другови Ђурица Немања, Божо Трифковић и Миленко Трифковић, из Добоја, те Јоца Јовановић из Тузле. Док је Ивић чистио бараку, наишао је у њу један усташа са заточеним Јеврејином, кога су сви звали „Бугар”, а коме је презиме Хасон.

Тај Јеврејин уживао је и данас ужива велике привилегије код усташа, има право да излази и изван логора, а виђали смо га и у усташкој униформи. Споменутог дана били су и он и усташа пијани. Чим су ушли у бараку стали су да штаповима немилице млате по болесницима, а затим су ухватили несретног младића Ивића и ударцем штапа по глави оборили на земљу. Кад је пао прискочио му је Хасон Бугар, и заклао га ножем на усташки начин. Овоме је присуствовао и све лично видео наш друг Бранко Поповић, који је сада овде са нама, а који је тада случајно наишао у бараку по неком послу.

Готово сваки од нас има по коју тешку притужбу против овог Јеврејина. Тако је једног дана навалио ножем на нашега друга Рељу Вилановића и хтео га заклати, само зато, што је Реља хтео да извуче из раке још живога свога друга Мику Ковачића, који је био положен у раку са мртвацима и у њој сахрањен. Да му Реља у задњи час није умакао, „Бугар” би га сигурно заклао.

У Јасеновцу се налази и данас један Јеврејин кога зову Борис, а коме не знамо имена. Запослен је као усташки послужитељ. Један његов случај ћемо навести као пример вршења потказивања и провокације са стане Јевреја према нама Србима. Он је једнога дана дошао међу Србе и понудио им на продају хлебац. Случајно је међу нама имао код себе 50 куна наш друг Јоцо Чолаковић и купио за тај новац комад хлеба.

Борис је то одмах дојавио усташама и проказао Чолаковића као заточеника, који има код себе новаца, којих, по логорским прописима, никако није смео имати. Последица је била та, да је Јоцо Чолаковић до зла Бога измучен од усташа усијаним железом, од чега је дуго времена патио. Било је много таквих случајева и поступака од старне Јевреја, који су тако служили усташама, дајући им прилике да злостављају и убијају Србе. Не треба ни да споменемо да ми Срби никада и ничим нисмо дали Јеврејима повода за такав поступак.

Оваквих примера могли бисмо навести безброј.

На крају мислимо да нам је дужност да споменемо да усташе, и ако су зверски таманили Јевреје, ипак нису ни издалека показивали према њима такву мржњу, као према Србима. Зато се и дешавало и дешава се, да поред свега ипак на крају крајева страдава релативно мањи број Јевреја него Срба.

САСЛУШАО И ОВЕРАВА:	ДОВРШЕНО:
Бранко Стражичић Записничар: Стана Тепавац,	Бранко Поповић П. Петровић Реља Билановић Јоца Чолаковић Мирко Пајкић Дико Томић	Драго Хаџи ЧолаковићВој. М. Прњатовић

М. Николић

Извор: „УСТАШКА ЗВЕРСТВА – Зборник докумената (1941–1942)“ у издању Архива Војводине и саиздаваштву са Епархијом бачком и Архивом Републике Српске. Приредио Милан Кољанин. Нови Сад, 2020. – странице 154 – 157.