У Хрватској и даље има антисемитизма а и страха од антисемитизма

Љубо Рубен Веис, (Ljubo Ruben Weiss) писац, публицист и познати жидовски активист, аутор књиге пjесама „Закашњела збирка», аутор око 700 чланака и анализа специjализираних на тему Израел, Блиски исток, жидовство, оснивач и дугогодишњи власник књижаре-антиквариjата у Бечу; у разговору за Портал Сибиз ексклузивно говори о своjем сукобу с туђманизмом почетком 1990.-их година.

Говори и о интелектуално-просвjедном
напуштању Хрватске; повратку; стању у жидовскоj заjедници у Хрватскоj; потреби и
обвези Хрватске за повратом опљачкане жидовске имовине и о разлозима невраћања те
имовине; етнобизнисменима у жидовскоj заjедници; скандалозноj чињеници да се на
мjесту срушене загребачке синагоге данас налази паркинг; поjавама неоусташтва и
неонацизма у хрватском друштву односно поjавама антисемитизма и страху Жидова у
Хрватскоj од антисемитизма; као и о посљедицама тог страха; о резултатима пописа
становништва из 2011. године; о сурадњи са Симоном Визенталом; о узроцима данашњег
стања у жидовству Хрватске; те о будућности Жидова у Хрватскоj.

Први пута jавно и отворено Веис критички
проговара о односима унутар жидовске заjеднице у Хрватскоj, али и о посљедицама
Холокауста, те узроку алармантног смањивања броjа Жидова у Хрватскоj; износи своjе
сумње, страхове, и наде, али и песимизам када jе у питању жидовска заjедница у Хрватскоj.

Сибиз: Почетком деведесетих година остали сте
запажени по два своjа критичка текста о Туђману и тадашњем режиму, први jе готово
антологиjски текст „Туђи сте ми Туђмане“, а други jе Ваша реакциjа на
Туђманов испад „да jе сретан да му жена ниjе ни Српкиња ни Жидовка“, обjављен
под насловом «Зар jе срамота бити Жидов?». Зашто сте тада напустили Туђманову Хрватску?
Је ли то, након Ваших публицистичких просвjедних реакциjа у тисковинама, био начин
интелектуалног просвjеда против онога што данас називамо „туђманизмом“?

Веис: Текст у три диjела, у коjем jе први дио насловљен „Туђи сте ми
Туђмане“ обjављен jе првих дана 1990. године, и остао jе, стjецаjем околности,
незапажен. Радило се о суставноj критици кључних теза из првог издања Туђманових
„Беспућа“, књизи у коjоj се Холокауст наводи као „холокауст“, књизи коjа
jе, поред осталог, буквално Хрватску одвела у беспуће, поготово када jе риjеч о
односима Хрватске с jедне стране и и жидовског свиjета и Израела, с друге стране.
Посљедице тог лутања беспућима осjећамо све до данас, суочени с дуготраjном социjално-господарском
кризом, невjероjатно високом незапосленошћу, криминалом, странчарењем и своjеврсним
моралним сломом. Недостаjе резултата, конкретних рjешења за излазак из кризе, визиj
jер jе очито да национални пут коjи jе зацртао Туђман, с неким резултатима, али
и с пуно криво заораних бразди, нема алтернативне, успjешне моделе и налазимо се
у „circulus vitiosus“. Просвjедно писмо обjављено у „Вjеснику“ неколико
дана након те несретне Туђманове изjаве закотрљало jе попут груде сниjега лавину
реагирања, посебно у иноземству и та изjава, нажалост, постала jе синоним за Туђмана
и прати га и након његове смрти. Жидовски свиjет трпи свашта, али не заборавља лако.

Више jе разлога зашто сам напустио Хрватску
у љето 1991. Основни jе да као пацифист нисам могао психолошки подниjети ратну атмосферу
коjа jе повремено попримала димензиjе ратне хистериjе. Друго, био сам незапослен,
и треће, Културно друштво МШ Фреибергер чиjи сам био таjник, за симболичан хонорар,
налазило се под одређеним притиском и требало jе одрадити неке послове за Туђмана
и Банске дворе. Наjважниjе од свега, интуициjа ми jе говорила да ће се сjедиште
Жидовске опћине наћи у опасности. Само два тjедна након мог одласка, и са жељом
да и продубим своjа знања о жидовству и Блиском истоку, двадесетак метара од мjеста
гдjе сам свакодневно радио, одjекнула jе експлозиjа подметнуте експлозивне направе.
Данас сам за неке „побjегуља“, али многи знаjу да jе моj живот у своjеврсном
егзилу, била и мука, али испуњен радом с књигама и свакодневним учењем.

Да, отпора „туђманизму“ jе било,
он и ниjе био тако миноран, али jе остао, уз изнимке, незабиљежен или тумачен као
национална издаjа, jугносталгичарство или политичка диверзиjа. Сjетите се само перипетиjа
коjе jе проживљавало уредништво „Ферала“, све до спаљивања тог листа у Сплиту.

Сибиз: По Вашем мишљењу, jе ли „туђманизам“
антисемитизам? И jе ли могућа стварно освjештавање хрватског друштва према НДХ раздобљу,
док се неке од наjвећих политичких опциjа у земљи позиваjу на туђманистичке политичке
и идеолошке кориjене? Је ли Туђман, попут неких других, имао своjе дворске Жидове,
коjи су заправо само служили као украс, као кулиса коjом jе Туђман скривао своj
особни, али и политички антисемитизам своjег режима?

 Веис: „Туђманизам“ ниjе првенствено антисемитизам, али укупно то
би могла бити своjеврсна политичка доктрина у коjоj има разноразних, па и супротних
елемената, али демокрациjе и коректног уважавања мањина, од националних до родних,
понаjмање. Туђманизам jе по мом суду господарски аналфабетизам са кључном супстанцом
домољубља коjе jе било мање-више само кринка за сналажење у бруталноj приватизациjи
и бруталном хрватском капитализму. Управо туђманизам, у потреби да се неки табуизирани
повиjесни догађаjи оправдано преиспитаjу, отворио jе врата неоусташким и неонацистичким
поjавама, од чега ми jе посебно у сjећању поплава неоусташке и неонацистичке литературе
, коjа jе тискана и дистрибуирана масовно, и уз образложење да jе то знак демократизациjе
друштва. Писао сам о томе тада у риjечком „Новом листу“, коjи ми jе омогућио
обjављивање текстова коjе сам слао из Беча, у чему jе била пресудна улога Вељка
Вичевића, али и неколико других уредника коjи су имали кураже обjављивати их.

Што се тиче политичког освjештавања хрватског
друштва, посебно спрам раздобља тзв. НДХ и Жидова, оно, уз садашњу реторику ХДЗ-а
и неких мањих десних странака и групациjа, уз сензационалистичке медиjе и споре
промjене у образовном суставу, ниjе могућа. Примjерице, едукациjа о Холокаусту jе
занемарена и препуштена поjединцима и групама, умjесто да буде добро организиран
и масован проjект. Ни тзв. лиjеве странке у томе не подузимаjу потребне инициjативе
него због странчарења и „реал-политике“ подилазе бирачима. Има примjера да
тзв. десне странке и поjединци имаjу више разумиjевања за Холокауст, Жидове и Израел,
него социjалдемократи. Примjерице, хрватска социjалдемокрациjа ниjе се никада одредила
према тзв. црвеном антисемитизму типичном за стаљинизам па и доба Брежњева, о чему
сам понешто научио од аустриjског новинара Паула Лендваjа и литературе коjа о томе
постоjи. Црвени антисемитизам, никако као масовна поjава, постоjао jе и у Титовоj
Југославиjи до распада 1991., али особито у раздобљу од 1945. до 1955. године.

Нажалост, дворски Жидови (Хофjуфден)
нису специфичност Хрватске, и у том смислу ништа новога под капом небеском, но у
Туђманово вриjеме изненађуjући jе био броj хрватских дворских Жидова. Туђман jе,
након скандала с „Беспућима,“ примао у хиjерархиjу власти умало сваку Жидовку
или Жидова коjи jе то пожелио, уз увjет да буде лоjалан. Имена не бих спомињао.“

Сибиз: Недавно су обjављени службени резултати
Пописа становништва у Хрватскоj, проведеног 2011. године, према коjима се Жидовима
по народности изjаснило тек 509 хрватских грађана, док с друге стране жидовске организациjе
у своjим службеним подацима наводе како броjе знатно већи броj чланова. Зашто се
Жидови у Хрватскоj не изjашњаваjу као Жидови? Постоjи ли и данас страх од антисемитизма?

 Веис: Да, резултат пописа становништва из 2011. потврдио jе оно што
се догађа већ десетљећима не само на простору Хрватске – jако присутну асимилациjу,
исељавање Жидова у Израел и у друге земље, страх од изjашњавања као Жидова, по вjери
и по народности (националитету). По мом суду, с коjим се многи Жидови неће сложити,
и коjи инзистираjу да се о тим питањима не говори jавно, петстотињак евидентираних
хрватских Жидова jе алармантан податак, посебно ако се успореди с подацима коjе
имаjу жидовске опћине и Бет Исраел коjи сви, због разноразних разлога, рачунаjу
с „мртвим душама“. Проблем jе и начин финанцирања одређених потреба националних
мањина и малих вjерских заjедница гдjе jе кључан броj припадника и у том смислу
предлажем jедан посебан договор власти и представника жидовских организациjа око
броjних jош отворених питања, од повратка жидовске имовине до потребе изградње синагоге
или Културног центра са синагогом на локациjи Прашка 7, до постављања jедног средишњег
споменика за страдале хрватске Жидове, до потребе отварања Жидовског музеjа Хрватске,
до одржавања жидовских гробаља те посебно, едукациjе о Холокаусту. Има међу нама
и оних коjи сматраjу да то ниjе потребно, jер Жидови у Хрватскоj немаjу будућности,
да jе асимилациjа неминовна и да би већ попис становништва 2021. могао показати
да Жидова, по халахи, у Хрватскоj може бити тек неколико десетака.

Наравно да постоjи страх од антисемитизма
– довољно jе само погледати што се све пише на порталима испод чланака о Жидовима,
Израелу итд. На латентни антисемитизам надовезуjе се и манифестни антисемитизам,
о коjем жидовске организациjе у Хрватскоj углавном шуте. Писао сам о случаjу Ведране
Рудан („пичкин дим над Газом!??“), о др. НеРазуму и његовим изjавама о
Јасеновцу, о скандалу коjи се догодио и оскаровцу Бранку Лустигу – хиперосjетљив
сам на поjаве повиjесног ревизионизма на нашим ТВ екранима, а наjновиjи jе случаj
да се кољач Јуре Францетић у ТВ календару ХРТ-а приказуjе замало као хрватски jунак.
Дакле, по мом суду, за разлику од Јакова Биененфелда, мислим да постоjи и страх
од антисемитизма, али и поjаве антисемитизма. Ниjе утjеха да антисемитизма има и
у другим земљама, па и у онима коjе се могу похвалити с дужом традициjом с демокрациjом
и уређеном правном државом. И jедна наоко херетичка теза: с обзиром на укупно стање
данас у Хрватскоj, заправо се чудим, да манифестног антисемитизма нема више!

Сибиз: У многим жидовским обитељима
у Хрватскоj, након Другог свjетског рата, престали су се изjашњавати Жидовима због
свега што су те обитељи прошле у Холокаусту, штовише скривали су икакве информациjе
о жидовском пориjеклу, у страху од могућих поновних поjава антисемитизма у Хрватскоj.
Сматрате ли да jе и та посљедица Холокауста, на неки начин, злочин послиjе злочина,
коjим се присилило Жидове на асимилациjу?

 Веис: Пишући jедну повиjесну студиjу ових мjесеци (радни наслов: „Посљедњи
извjештаj, посљедњих Жидова – фрагменти за повиjест Жидова Вировитице и околице“),
увjерио сам се на примjеру своjих рођака, коjих ниjе много, колико неки зазиру од
самог спомена поjма „Жидов“. Док у свиjету, у галуту, постоjи феномен „дjеце
Холокауста“ и њихових потомака, у смjеру буђење жидовства потиснутог или прешућеног,
у нас има подоста случаjева да се затаjило жидовско пориjекло, неспомињањем жидовских
кориjена, чак постоjи понегдjе и jак отпор икаквом повезивању са жидовским прецима.
Држим то особним избором, као што су постоjале жртве Холокауста коjе су своjа несретна
искуства диjелиле с обитељи, али и они коjи риjеч нису прозборили ни риjеч о томе,
правдаjући се да су то незациjељене ране и да jе наjбоље не дирати их. По мом суду,
то jе линиjа лакшег отпора, прилагођавање околини до те мjере да се посве изгуби
национални и вjерски идентитет Жидова. Постоjи и страх од повезивања жидовског идентитета
с политиком владе Израела, посебан процес делегитимирања Израела коjи jе често само
друго име за мање или више прикривени антисемитизам.

Сибиз: Као угледни и циjењени жидовски
интелектуалац у Хрватскоj, често сте у своjим колумнама и коментарима указивали
на поjаве антисемитизма, док с друге стране неки представници Жидова у Хрватскоj,
попут господина Биененфелда у своjим jавним наступима тврде како у Хрватскоj нема
антисемитизма. Понекад се напросто стjече доjам да се озбиљне и опасне поjаве антисемитизма
у Хрватскоj организирано прешућуjу. Може ли се рећи да у Хрватскоj нема антисемитизма?
Сматрате ли да jе потребно реагирати на сваку поjаву антисемитизма у нашем друштву?

 Веис: Већ сам раниjе већим диjелом и одговорио на ово врло деликатно
питање. Додао бих да баш нисам угледни и циjењени жидовски интелектуалац, jер ме
дио хрватских Жидова не уважава и увjерава да своjим писањем само скрећем пажњу
на Жидове и те случаjеве, коjи би, да ниjе моjих реагирања, остали у jавности непримиjећени.
Организираног прешућивања антисемитских поjава у Хрватскоj, по мом увиду, нема,
али има одређених калкулациjа, комоциjе и своjеврсног аутизма. Можда су моjа реагирања
и резултат чињенице да сам дуго живио у бечкоj, традиционалноj жидовскоj опћини
односно заjедници гдjе такођер има повремених неслагања како реагирати на поjаве
антисемитизма, али се већином реагира – подиjелио бих, по томе, Жидове на три групе:
жидовске ноjеве с главом у пиjеску, равнодушне и „визенталовце“. Ако ми дозволите,
jа бих се сврстао у ову задњу групу, ма колико то ризика носило, тражило времена,
знања и упорности. Држим врло важним да Жидови не бране сами себе и право државе
Израел на егзистенциjу, већ да то чине поjединци и медиjи у околини – има подоста
примjера врло коректних и обjективних наступа Хрвата коjим jе стало до истине „по
тим питањима“.

Иначе, на сваку поjаву антисемитизма
ниjе потребно реагирати, jер онда би се дjелатност жидовских опћина и Бет Исраела
сводила само на регистрациjу и осуду тих поjава. Наjделикатниjе jе прешућивати и
заташкавати чињенице коjе боду очи и уистину жуљаjу – примjерице да су зидови многих
зграда у Сплиту „украшени“ „Хакенкреузима“ или ушастим У, и да стоjе мjесецима
недирнути, а Жидовска опћина нема потребу огласити се с тим у вези, а камоли приjавити
такве поjаве полициjи или градскоj управи!

Сибиз: Као жидовски активист сурађивали сте
и с покоjним Симоном Визенталом и његовим Визентал центром у Бечу, посебно на
спрjечавању дистрибуциjе хрватског издања Меин Кампфа. Што Вам jе посебно остало
у сjећању из Ваше сурадње с покоjним  Визенталом, коjе су Вам његове поруке, да
тако кажем, остале наjупечатљивиjе?

 Веис: Да, можда jедан од наjвећих комплимената у животу добио сам од
Симона  Визентала, када сам му се, краће вриjеме по доласку у Беч, у фоаjеу jедног
кина, гдjе су приказивани документарни филмови о ратном Сараjеву, покушао представити.
„Не морате господине Веис, знам тко сте и што сте!“ Ваља напоменути да jе
 Визентал вриjеме упознавања и контаката био већ у поодмаклим годинама. Бринуло
га jе хрватско издање „Меин Кампфа“, покушао jе доћи до те књиге, показивао
ми просвjедна писма др. Милану Рамљаку тадашњем велепосланику Хрватске у Аустриjи,
просвjедно писмо Едмунду Стоиберу, баварском премиjеру, тражећи очитовање баварске
владе коjа jе располагала ауторским правом на обjављивање књиге – убоjице, како
називам Хитлеров „Меин Кампф“. Показивао ми jе и писма коjе jе добивао из Загреба,
поjединаца и институциjа, коjе су му помагале да добиjе обjективне информациjе о
догађањима у Хрватскоj. Знао се и нашалити на рачун порука коjе jе добивао, посредно,
од Фрање Туђмана а у вези „Беспућа“. Наиме, Туђман га jе питао коjе би диjелове
„Беспућа“ ваљало изоставити за енглеско издање, а  Визентал jе то коментирао
на своj осебуjан начин: „Да, али то jе велик посао, па би вjероjатно заслужио и
неки хонорар, но то ми ниjе предложено!“Осим особних разговора, одлазио сам
на предавања коjе jе држао у Бечу, присуствовао сам свечаности када jе проглашен
почасним доктором Сараjевског свеучилишта, слушао његов надахнути говор том приликом.
Све његове поруке могу се свести на двиjе кључне. Прво, Жидови имаjу обвезу поготово
жртве Холокауста говорити о томе своjоj дjеци, она ће своjоj дjеци, жртве Холокауста
заслужуjе пиjетет и не смиjу бити заборављене, Холокауст се не смиjе поновити . И друго, када jе риjеч о ратним злочинима потребна jе ПРАВДА, НЕ ОСВЕТА

Не бих даље о контактима са Симоном
Визенталом, jер и ово што сам говорио, превише jе и може се злонамjерно тумачити.

Сибиз: Зашто жидовске организациjе у Хрватскоj,
уз изузетак Маргеловог института и примjерице Вас особно, избjегаваjу реагирати
на поjаве антисемитизма, величања нацизма, усташког режима? Коjи jе разлог шутње
жидовских организациjа у Хрватскоj о ономе о чему jе покоjни  Визентал, а данас
његов насљедник Зуроф, отворено, jавно и оштро говорио?

 Веис: То би требало питати др. Огњена Крауса, затим предсjеднике већих
жидовских опћина у РХ, па др. Иву Голдштаjна, приjашњег и др. Владу Шаламона, садашњег,
новоизабраног предсjедника Бет Исраела, вjероjатно би и рабини Котел Да Дон, па
и Моше Прелевић знали боље одговорити на то питање. Мишљења сам да о тим питањима
има морално право говорити сваки разборити антифашист у Хрватскоj, сваки интелектуалца
коjи држи до себе. Апсурдно jе на неки начин да се моjа персона поjављуjе често
попут дежурног одвjетника хрватских Жидова, или да се о антисемитским поjавама у
Хрватскоj очитуjе наjвише др. Ефраим Зурофф и Визенталов центар у Јерузалему.
Антисемитизам jе вjековно зло, и не видим потребу да се о поjавама зла, сваког зла,
шути или га се тетоши, или буде благ у осуди зла. Јер, свако велико зло, почиње
као мало зло. Иначе, понекад сам малодушан, закључуjем да jе борба против антисемитизма
Сизифов посао, и да ће приjе моjа маца Јафица проговорити, него што ће ноторни антисемити
промиjенити своjа апсурдна стаjалишта спрам Жидова.

Сибиз: Од опљачкане жидовске имовине у Хрватскоj,
jедна од риjетко враћених некретнина jе и мjесто на коjем се до Другог свjетског
рата налазила синагога у Загребу, у Прашкоj улици, у наjужем средишту главног града.
То jе неспорно jедно од мjеста усташких злочина коjе након мjеста на коjима су се
налазили концентрациjски логори, има такођер тешко симболичко значење и обиљежава
страдање Жидова у Холокаусту, њезино jе рушење било дио геноцидног плана истребљења
Жидова у тзв. „ндх“. Како коментирате чињеницу да на мjесту тог усташког
злочина њезин угледни члан Јаша Биененфелд држи приватни паркинг? Ради ли се и овдjе
о нечему што се у задње вриjеме назива етнобизнисом и етнобизнисменима у Хрватскоj?
Како jе уопће могуће да на мjесту таквог усташког злочина ЖОЗ допушта држање паркиралишта?
На коjи начин овакав етнобизнис поjединаца штети Жидовима у Хрватскоj?

 Веис: Иако jе дио овог питања за расправу „унутар обитељи“ (за
то сам се годинама, безуспjешно залагао и сада и сам кршим то правило) због jасноће
и искреног диjалога с хрватским окружењем, и властима у РХ и градовима гдjе су жидовске
опћине активне, прво, за мене Јаша Биененфелд ниjе угледан члан Жидовске опћине
Загреб. Друго, и ако има етнобизниса међу хрватским Србима, има га, нажалост, и
међу члановима Жидовске опћине Загреб. И док српски етнобизнис могу разумjети (не
и оправдавати), жидовски етнобизнис не разумиjем нити оправдавам. Могу само претпоставити
да jе таjкунски дух овладао и неким хрватским Жидовима, а Јаков Биененфелд jе негативни
примjер коjи уистину боде очи. Он jе, поред осталих, заслужан за организирање тзв.
жидовских конвоjа из Сараjева, али jе недопустиво да чланство жидовских опћина у
Хрватскоj, поготово оно у Загребу, не зна за садржаj уговора склопљеног између Жидовске
опћине Загреб и Јакова Биененфеда, односно о финанциjским увjетима кориштења паркиралишта
у Прашкоj 7. Молио сам др. Крауса да ми достави таj уговор на увид, нема одговора.

Сваки етнобизнис штети мањини у коjоj
постоjи, а жидовскоj заjедници двоструко – наиме, прво, знак jе да се она води нетранспарентно
и друго, даjе материjала антисемитима коjи се наслађуjу читаjући или слушаjући о
примjерима етнобизниса међу хрватским Жидовима. По мом субjективном суду, већа jе
штета да се ова „рупа у Прашкоj 7″ (Бранко Лустиг), не попуни одговараjућим
сакрално-културним обjектом и не обjелодани позадина етнобизниса Јакова Биененфелда
и можда jош некога, него да се о томе проговори. Јавност мора сазнати узроке да
некада свето мjесто загребачких и хрватских Жидова, стотињак метара од Трга бана
Јелачића, служи за профане сврхе, да не кажем за послове коjи са жидовском вjером
и традициjом немаjу ништа заjедничко. Међутим, ту ниjе jасно да ли jе и хрватским
властима уопће у интересу да Прашка 7 добиjе урбанистички садржаj примjерен

Сибиз: Да се надовежем на претходно
питање, због чега Хрватска данас нема Жидовски повиjесни музеj, какав рецимо постоjи
у Београду? Зашто немамо jедно мjесто на коjем би се прикупљала и обрађивала, чувала
и ставила на располагање истраживачима и jавности, повиjесна грађа о Жидовима у
Хрватскоj, тиме наравно и о страдању хрватских Жидова у Холокаусту? Зашто jе некима
паркиралиште на мjесту срушене синагоге битниjе од оваквих проjеката?

 Веис: У питању jе садржан одговор – етнобизнис и незамjенљиви дует Краус
– Биененфелд те Краусови климоглавци узрок су да jе стање у жидовству Хрватске такво
какво jест. Позитивно jе отварање друге синагоге, затим студиjа jудаистике на Филозофском
факултету у Загребу, отварање специjализиране библиотеке на Факултету, затим у Бет
Исраелу. Нажалост, врло вриjедна библиотека у Жидовскоj опћини Загреб jе затворена,
а у тим библиотекама и ЦЕНДУ, видим jезгру будућег Музеjа Жидова Хрватске. Увjерен
сам, по контактима коjе имам с Јевреjским историjским музеjем у Београду, да су
они вољни уступити материjале коjи се односе на жидовство Хрватске. На граду Загребу
jе да пронађе одговараjући простор и да се већ сада оснуjе Жидовски музеj Хрватске.
Штогод мислили о власти у мом завичаjу, на Жидовском гробљу у Вировитици уз помоћ
Министарства културе РХ и великим ангажманом бившег предсjедника ЖОВ-а, обнавља
се мртвачница коjа ће бити претворена у Спомен музеj Жидова Вировитице и диjела
Славониjе и Подравине. Као мала опћина већ сада имамо скупљене драгоцjене материjале,
од књига рођених и вjенчаних до фотографиjа и слика некадашње синагоге, затим некадашњег
угледног рабина Хермана Езекиела Кауфманна. Моj покоjни отац дио унутрашњости куће
претворио jе у мали обитељско-жидовски музеj.

Сибиз: Међу првима сте, почетком
1990.-их година, у разговору с Ненадом Поргесом за „Данас“, отворили проблем
поврата опљачкане жидовске имовине. Након тог интервjуа Поргес jе отишао с Туђманом
и „заборавио“ на оваj проблем, као уосталом и многи други. Своjевремено
су поjедини хрватски Жидови ширили мит о томе како jе Туђман jош 1992. године хтио
риjешити питање поврата жидовске имовине, али то према тим причама нису хтjели из
Жидовске опћине Загреб. Вjеруjете ли тим причама да би Туђман доиста био вољан риjешити
поврат жидовске имовине?

 Веис: Ниjе ми лако одговорити на питање, иако сам долазио у то вриjеме
из Беча у Загреб, био и члан Виjећа Жидовске опћине Загреб, водио судски спор с
државом Хрватском, коjи сам изгубио. С обзиром на садржаj у то вриjеме усвоjеног
Закона о накнади за имовину одузету за вриjеме jугославенске комунистичке владавине,
већ из самог назива закона jе jасно да Туђманова власт ниjе жељела риjешити и питање
жидовске имовине коjа jе „ариjезирана“ 1941. године. Јер, уз то, денационализациjу
имовине, не само за Жидове, требало jе провести приjе приватизациjе односно претворбе,
а то би тада значило и довести у питање статус имовине коjе су се хтjели дочепати
„наши дечки“, али и њихови претходници, спретни чланови Савеза комуниста. Заправо,
Туђмана jе више занимало како повећати имовину обитељи Туђман, него како jе вратити
Жидовима, али и Србима,Талиjанима, Ниjемцима, Аустриjанцима… Живећи и радећи у
Аустриjи свjедочио сам и томе да jе Аустриjа, коjа jе исто одуговлачила с повратом
имовине Жидовима, на краjу враћала и вриjедне слике, све до комада намjештаjа, лустера
и тепиха. А то да се Жидовска опћина Загреб противила враћању жидовске имовине,
ипак држим митом или причом за малу дjецу.

Сибиз: Од осамостаљивања Хрватске, дакле, задњих
двадесетак година, остало jе отворено и нериjешено питање поврата опљачкане жидовске
имовине, не само имовине жидовских опћина, него и имовине опљачкане од Жидова, коjи
су хапшени, затварани у концентрациjске логоре, убиjани, или су jедноставно протjерани
или побjегли. Што мислите, коjи су разлози нерjешавању тог отвореног питања? Ради
ли се у овом случаjу о дискриминациjи обзиром да jе имовина или враћена или исплаћена
финанциjски примjерице Католичкоj цркви у Хрватскоj? С друге стране, од жидовских
организациjа о питању поврата имовине готово да се у jавности не чуjе нити гласа,
због чега жидовске организациjе нису инзистирале на рjешавању тог питања, рецимо,
тиjеком поступка придруживања Хрватске у ЕУ?

 Веис: Разлог невраћања сваке имовине па и жидовске jе у схваћању диjела
естаблишмента да онаj тко jе jамио, jамио jе. Од 1945. до 1991. ниjе жидовска имовина
враћана jер су Жидови углавном третирани као експлоататори и класни неприjатељи,
а од 1991. постоjао jе страх да би враћена имовина денационализациjом дошла у руке
странцима. Апсурд jе у томе, да jе данашња власничка структура банака, некада великих
подузећа и фирми итд. таква да jе баш у рукама странаца. Статус Католичке цркве
у Хрватскоj и њена имовина су посебно питање и то требаjу рjешавати хрватске власти
с Каптолом и Ватиканом, а све што има призвук дискриминациjе „иновjераца“ питање
jе како хрватска, углавном псеудоелита, улази у Европску заjедницу и колико успjешно
и спретно носи извjешћа у Брисел на оглед. Не видим да су друге мањинске организациjе
у Хрватскоj, примjерице организациjе Срба и Талиjана, гласниjе од жидовске заjеднице.
Све се закомплицирало предугим држањем Хрватске, али и других држава насљедница
Југославиjе у карантени, приjе свега због рата деведесетих, и сватко тко би данас
постављао питање поврата имовине мањинским заjедницама био би у jавности обиљежен
као кочничар приступању Хрватске ЕУ. Иначе, жидовске организациjе у Хрватскоj у
ривалским релациjама, задовољне с мрвицама, повремено врисну, али у основи слаб
су партнер Влади и ова Влада коjоj гори под ногама, сада већ и с близу 400 000 незапослених,
и када би хтjела, нема времена за преговоре и договоре с петстотињак хрватских Жидова.

Сибиз: Мање jе познато да сте након
разлаза Огњена Крауса и Иве Голдштаjна, посредовали у своjеврсноj мисиjи помирења
двоjице челника загребачких жидовских заjедница. Како су завршили ти Ваши напори?
Тко jе од њих двоjице био помирљивиjи, и што мислите због чега jе дошло до разлаза
у тадашњем ЖОЗ-у? Након разлаза Иво Голдстеин и оснивачи нове заjеднице у jавности
су износили и тврдње о финанциjским малверзациjама и сумњивом пословању Краусове
управе ЖОЗ-а, али се све то некако заташкало?

 Веис: Покушало се проблеме, размимоилажења па и груба jавна сучељавања,
смjестити у оквир диjалога унутар обитељи, што jе нека врста жидовске традициjе:
унутар обитељи ћемо се свађати, али према околини наступат ћемо jединствени. И поред
тога што jедно вриjеме ниjе било jавних обрачуна, с временом су они обновљени. Напоменуо
бих да нисам био jедини коjи jе покушао посредовати, примjерице на самом почетку
раскола jедна група угледних хрватских Жидова обратила се апелом сукобљеним странама,
но без успjеха. Из приjашњих одговора да се наслутити тко jе од двоjице главних
протагониста био ипак помирљивиjи. Да ли jе било финанциjских малверзациjа у Жидовскоj
опћини Загреб ниjе моjе ни истраживати, ни судити, моjе jе указати на проблеме и
своjеврсни жидовски етнобизнис.

 Веис: До
сукоба између двиjе групациjе, данас двиjе жидовске заjеднице, наводно jе дошло
и због неслагања око модела поврата опљачкане жидовске имовине. Је ли то точно и
о каквим се моделима поврата радило? С коjим се моделом поврата имовине Ви особно
слажете? Вjеруjете ли уопће да ће Хрватска икада вратити опљачкану имовину?

 Веис: Узрока и повода расколу било jе више, но он jе изузетно штетан
за Жидове Хрватске, ниjе добро примљен ни у заjедницама на простору еx-Југославиjе,
међународним жидовским организациjама, ни у Израелу. Иначе, плуралистичко организирање
Жидова jе уобичаjено, но оно jе карактеристично за веће заjеднице у већим државама,
па и градовима. Повод jе био даљњи статус рабина др. Котела Да Дона, али у позадини
jе било и питање (и остало) има ли Бет Исраел право судjеловати у проjекту градње
Културног центра односно обнове синагоге.

Питање поврата имовине Жидовима Хрватске
jе деликатно и модел о оснивању неког фонда из коjег би се финанцирали проjекти
везани за вjерску, културну и социjалну дjелатност Жидова jе занимљив, али не бих
му давао предност у односу на поjединачне захтjеве Жидова. Тек када њима буде исплаћена
праведна накнада односно обештећење, остатак би се могао наћи у некоj фондациjи
коjа би се, по моме требала усмjерити на три битна подручjа дjелатности: социjалне
потребе, посебно стариjих, болесних и немоћних, вjерску дjелатност без коjе нема
успjешне кехиле (жидовске опћине коjа jе у диjаспори темељни облик организирања
и дjеловања гдjе се одржава вjера и чува идентитет жидовског народа), те стипендирање
младих талената. С обзиром на економско-социjално стање Хрватске данас, и чињеницу
да имовина ниjе враћена раниjе, у право вриjеме, не вjеруjем да ће бити тако брзо
враћена. Боjим се да jе некоме у интересу да Жидови поумиру или се асимилираjу,
приjе него да им се осигура накнада за имовину, уз напомену, да Жидови Хрватске
1941. ипак нису били гологузи, и да нису, с обзиром на велике доприносе поjединаца
развоjу Хрватске, заслужили овакав бирократско-хладни третман.

Сибиз: Као дугогодишњи жидовски активист, jавни
радник, публицист, како видите будућност жидовске заjеднице у Хрватскоj? Постоjи
ли опасност од гашења неких жидовских опћина? Постоjи ли реална опасност да на сљедећем
попису становништва за десетак година броj Жидова по народности у Хрватскоj буде
и знатно мањи од садашњег?

 Веис: Што се тиче будућности Жидова у Хрватскоj, песимист сам, мада
jе злогуких прогноза било и раниjе, но надође опет неки нараштаj коjи обнови рад
и наду. Да, постоjе жидовске опћине коjе егзистираjу мање-више формално, и да ли
ће се угасити овиси о низу околности. Уколико се битно промиjени начин рада водстава
опћина па и Бет Исраела (ту ваља свакако наставити с Беjахадом, жидовско-културном
сценом), могуће jе да многи Жидови коjи су се разочарали и пасивизирали, пробуде
и врате вjери и традициjи, могуће jе да се чак и неки асимилирани, врате кориjенима
жидовских предака, и могуће jе да у томе рабини преузму водеће улоге. Уколико би
Хрватска постала занимљива Израелцима за инвестициjе, уколико би се Жидови из дипломатских
кругова више укључили у рад жидовских организациjа, уколико би Католичкоj цркви
био наглашен интерес да има краj себе „стариjу браћу“ и уколико би се вратио
дио исељених Жидова, нада би се обновила. Ако то и jош понешто изостане у попису
становништва Хрватске 2021. бит ће педесетак декларираних Жидовки и Жидова.

Извор: Вировитица.нет