Tribina „Ustaški koncentracioni logor za decu Jastrebarsko – umiljate oči Zorke Delić Skiba

Tribina „Ustaški koncentracioni logor za decu Jastrebarsko – umiljate oči Zorke Delić Skiba održaće se u ponedeljak, 21. avgusta u 18 časova u Klubu „Tribina mladihˮ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač je msr Ognjen Karanović, istoričar.

Jednom prilikom, prvi demokratski predsednik Republike Hrvatske dr Franjo Tuđman, izjavio je da …Nezavisna Država Hrvatska nije bila samo puka kvislinška tvorba i fašistički zločin, već i izraz kako političkih težnji hrvatskog naroda za svojom samostalnom državom, tako i spoznaja međunarodnih čimbenika, a u ovom slučaju vlade Hitlerove Njemačke, koja je na ruševinama Versajskog mira krojila novi europski poredak… Bez obzira što ova izjava kod svih žrtava „tog političkog izrazaˮ izaziva, u najmanju ruku, opor utisak gorčine, ista je i besprekorno istinita i nesporna. Međutim, dr Tuđman je zaboravio da napomene da je ta samostalna država hrvatskog naroda bila i monstruozni „domaćinˮ nekoliko desetina koncentracionih logora smrti, od kojih su mnogi u svojim kompleksima imali i specijalna odeljenja za decu (Stara Gradiška, Jasenovac, Lobograd, Gornja Rijeka).

Prema nepotpunim podacima iz 2015. godine u, za ljudski um, nepojmljivim „industrijama smrtiˮ pomenutih ustaških kazamata, na najsvirepije načine umoreno je između 23 500 i 52 238 mališana oba pola, do uzrasta od 15 godina, dominantno srpske pravoslavne, zatim jevrejske i romske etničko-nacionalne i konfesionalne provenijencije.

Ukupno, od posledica ustaških zločina, u NDH stradalo je preko 74 000 maloletnih lica sa prethodno opisanim ličnim karakteristikama. U sagledavanju razmera učinka pomahnitalih genocidnih akcija ustaških krvoloka, pred kojima su i sami italijanski i nemački okupatori često ostajali potpuno zatečeni, kao večni spomen na civilizacijski sram ostala je i činjenica da je antifašistički svet izgrađen posle Drugog svetskog rata, u velikoj meri zaboravio na postojanje koncentracionog logora u naselju Jastrebarsko pored Zagreba, čija jedinstvenost se sastojala u tome da u pomenutom kazamatu nije bilo odraslih osoba, već da je isti bio formiran isključivo za decu. Sličnog primera u istoriji Drugog svetskog rata ne možemo da pronađemo nigde u svetu.

Logor je formiran 12. jula 1942. godine i sastojao se iz nekoliko celina, a da li baš slučajno ili ne, segment logora namenjen za utamničenje najmlađe dece i odojčadi, uglavnom ženskog pola, nalazio se pod nadžorom časnih sestara iz kongregacije reda Svetog Vinka Paulskog. Zapravo, najveći užasi i brutalni pokolji srpske nejači dogodili su se, upravo u pomenutom segmentu koncentracionog logora Jastrebarsko, na lokaciji i u prostorijama dvorca plemićke porodice Erdedi.

Na ovom mestu, uz nekoliko preživelih maloletnih rođaka bila je utamničena i junakinja, odnosno mučenica ustaškog genocida nad Srbima, ali i heriona naše priče Zorka Delić, udata Skiba, šestogodišnja zatočenica evidentirana pod brojem 97. Svoju priču o svedočanstvu nezapamćenim zločinima, koje je i sama preživela, kako su joj govorili „zbog njenih umiljatih očiju, koje su rashladile i ubilački plamen u srcima ustaša“, a u kojima je ubijeno ili umrlo 3336, uglavnom srpskih mališana, Zorka je ispričala u nekoliko svojih knjiga („Zovem se 97“, „Spasile me umiljate oči“, „Zločin pod plaštom milosrđa“ i „Bili smo đeca logoraši“), ali i u desetinama javnih nastupa na skupovima preživelih logoraških mučenika, kao i u gostovanjima u različitim televizijskim emisijama. Međutim, Zorkina priča, istovremeno je i ispovest svih stradalnih mališana iz zločinačke NDH, ali to je i priča svih nas, njihovih potomaka, zbog čega nam nije dozvoljeno da je zaboravimo.

Moramo da je pamtimo i prepričavamo, ne samo iz razloga empatije, još manje da bismo u mentalnom pogledu ostali zarobljeni u vihoru užasa i smrti, već da bismo „izlečili“ i sopstvene rane „na duši“ i razumeli da narodu koji ne pamti, nije dozvoljeno ni da bude upamćen. Zbog toga moramo da pamtimo i Zorku Delić, koliko i Milunku Savić, jer one predstavljaju dva lica našeg identiteta, dve slike naše prošlosti.

Ukoliko nas je istorija nečemu naučila, onda bi to znanje bilo sadržano u tri postulata opstanka: da budućnost imaju oni narodi kojima se deca rađaju, koji ne neguju osvetničku, već milosrdnu svest i koji pamte svoje žrtve i pobednike…

(KULTURNI CENTAR NOVI SAD)

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Po duhu časti u ognjištu srpskom „genocid, istina i pravda …

Branko Stanković: Dečje duše traže istinu! | Jadovno 1941.

Licemerje kao obrazac „Novog doba“ – Još jedan izliv hrvatske …

Dušan Bursać: Anđeli u paklu | Jadovno 1941.