Tribina „Srpsko nacionalno pitanje u 21. veku“

Srpsko pitanje za nas danas je pitanje „resuverenizacije naše kulture“ i „resuverenizacija naše države“, naglasio je profesor Miloš Ković na tribini Srpsko pitanje u 21. veku.

Beograd – U Amfiteatru Georgije Ostrogorski na Filozofskom fakultetu u Beogradu, 24. Decembra je održana tribina „Srpsko nacionalno pitanje u 21. veku“. Tribinu je organizovala „Grupa studenata sociologije“ a govorili su profesori Filozofskog fakulteta Miloš Ković i Slobodan Antonić, profesor Filološkog fakulteta Milo Lompar i muzičar i advokat Feđa Dimović.

Tribina je održana pred dupke punim amfiteatrom. Prisustvovali su joj i ratni veterani kojima je publika gromoglasnim aplauzom odala počast.

Uvodničar je ukazao da je potrebno promišljati o srpskom nacionalnom pitanju i, povrh toga, da je o njemu potrebno promišljati i na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je ono što bi se moglo nazvati „srpskim stanovištem“ skrajnuto, pa i prokazano.

Slobodan Antonić je istakao da je počastvovan pozivom da govori na tribini kako zbog broja ljudi koji su se okupili, tako i zbog eminentnih sagovornika ali najpre zbog toga što je ovo prilika da se na Filozofskom fakultetu čuje i nešto drugo osim „za sve je kriv srpski nacionalizam“.

Antonić je o srpskom nacionalnom pitanju – pitanju Kosova, Republike Srpske i položaju srpskog naroda u Crnoj Gori – govorio sa stanovišta onoga što on smatra sržnim problemom „a to je pitanje države“.

„Naš glavni problem po mom mišljenju jeste to što nam je država kidnapovana, našu državu su kidnapovali“, započeo je svoje izlaganje Antonić. Prema njegovom mišljenju i kada ne bi bilo tako, stvari ne bi bile idealne ali „bi svi problemi imali neku vrstu definicije i neku vrstu projekta“ kako se sa njima nositi. „Ali naša država više nije naša“, podvukao je Antonić.

On je ukazao da je u sociologiji poznato kako mala, dobro organizovana grupa ljudi može da postigne mnogo nauštrb veće ali neorganizovane i slabije motivisane grupe. „Država je jedna snažna poluga moći zato što ona pretpostavlja organizaciju“. Država je tako, nastavio je Antonić, sredstvo koje omogućava izvođenje izvesnih promena i u izvesnoj meri projektovanje nameravanih ishoda. Mnogo toga što je moguće sa državom kao sredstvom bez nje ili nije moguće ili je moguće na mnogo tegobniji, rizičniji i neizvesniji način. „Država je nešto što omogućava da se stvari regulišu u ekonomiji, politici, kulturi, nauci a bez države jedan narod ima mnogo manje šanse da preživi“, podvukao je Antonić.

Antonić je ukazao da su srpsku državu kidnapovali „ljudi koji su delimično odavde“ i to je „jedna vrsta kolonijalne uprave“ i „stranci koji pripadaju imperijalnim transnacionalnim strukturama“ koji „rade na pacifikaciji i kolonizaciji ovoga terena“.

Antonić je ukazao da se delovanje ovih grupa može videti u različitim segmentima društvene stvarnosti a on je u izlaganju istakao nekoliko takvih područja.

Ukazao je na prvom mestu na privilegovanost stranih privrednika u ekonomiji. Prema Antonićevim rečima privilegovani strani privrednici mogu da dobiju dotacije koje praktično znače besplatnu radnu snagu nekoliko godina. „Postavlja se pitanje po čemu su stranci privilegovani u odnosu na naše preduzetnike?“, upitao se Antonić. To po njegovim rečima potiče otuda „što je naša država diskriminisana“.

Drugi primer koji je profesor Antonić istakao jeste – zašto u brojnim stranim firmama nema sindikalnog organizovanja. Po njegovim rečima to je otuda što postoji sprega između stranog ulagača i domaćih političkih struktura – pošto je za osnivanje sindikata potrebno oformiti „inicijativnu grupu“, imena njenih članova (koji još uvek nisu članovi sindikata pa stoga ne uživaju zaštitu zakona) dospevaju volšebnim putevima iz ministarstva do stranog poslodavca i onda ti radnici bivaju otpušteni. Ovakva sprega moći dalje obeshrabruje bilo kakav pokušaj radničkog organizovanja.

Treće polje gde se vidi da je srpska država kidnapovana jesu vojno–bezbednosne strukture. Prema Antonićevim rečima one su snažno upregnute u transatlantske strukture moći i stoga su, manje-više, pod njihovom budnom kontrolom.

Četvrto polje koje su spomenute strukture prigrabile jeste područje kulture. Antonić je objasnio kako pojedini interesni klanovi, „formirani još pre Petog oktobra  i danas kontrolišu sve kulturne ustanove“. Mi tako, prema Antonićevim rečima, imamo jednu strukturu, izdašno finansiranu, „koja radi na tome da se neokolonijalni položaj ove zemlje, a koji podrazumeva da se suvereno odlučivanje izmesti iz Beograda“. Antonić je kao primer naveo feminističke organizacije koje su svojevremeno izvele „akciju“ kačenja kecelja na spomenike u Beogradu a koje – koliko god bile opskurne – dobijaju stotine hiljada i milione evra za svoje „aktivističko delovanje“. „Mi imamo čitavu mrežu ljudi, organizacija i institucija – državne institucije su takođe kidnapovane – koji ne da ne rade na korist naroda nego rade protiv osnovnih interesa ovoga naroda i to je suštinski problem“, podvukao je Antonić.

On je naznačio i na neke pravce koji, po njegovom sudu, vode ka prevazilaženju ove nezavidne situacije. Osnovni cilj je „da probamo da vratimo kontrolu nad sopstvenom državom“. „To je ono što bismo prvo morali da uradimo ako mislimo bilo šta da menjamo i da popravljamo“.

„Kako ćemo mi da vratimo kontrolu nad svojom sopstvenom državom?“, upitao se Antonić. Antonić je ukazao da je „sfera kulture i mišljenja“ važno područje borbe. Podsetio je kako je dominantno ekonomsko mišljenje uticalo na političke odluke posle 2000. godine a da je veliki deo društva bio naveden da se saglasi sa tobože neutralnim, naučnim ekspertskim mišljenjem. „Ako je država tim putem postepeno preuzeta onda mi moramo ići tim putem da bismo je vratili“.

„Moramo da razvijamo svest – šta smo. Odgovor je: kolonija. Gde smo? Mi smo na periferiji sistema. I šta treba da uradimo? Moramo da počnemo da vraćamo svoje institucije, da vraćamo strukture svoje države. Ovo današnja tribina, ovaj današnji razgovor jeste jedan od načina da se probudi ta svest“, zaključio je Antonić. „Naš zadatak je upravo to – da tu borbu koja se sada vodi, borbu za vraćanje duše srpskog naroda, pokušamo da dobijemo“.

Feđa Dimović je ukazao na popularnu kulturu kao područje „borbe za vrednosti“.

Savremena popularna kultura, prema njegovoj oceni, nastoji da bude prijemčiva što širim masama i stoga je često „plitka“ i „pitka“. Ona je takođe i „snažno sredstvo meke moći“. Štaviše, nastavio je Dimović, popularna kultura ima zapaženo mesto u širenju i održavanju zapadne političke moći. Ovo mesto ona je potvrdila u hladnoratovskom odmeravanju snaga gde je snaga ideologija bila odmeravana i kroz popularnu kulturu u čemu je Zapad nesumnjivo odneo prevagu.

Prema Dimovićevim rečima vrednosne poruke koje se šalju kroz savremenu popularnu kulturu svode se na „hedonizam, konzumerizam, materijalizam i gramzivost, uspeh po svaku cenu“. „Cilj je da se uništi tradicionalni sistem vrednosti naroda“. Ove kulturne matrice utiču posebno na mlade u formativnim godinama. Jedan od oblika ovakvog uticaja jeste i propaganda odlaska iz Srbije kao rešenja svih problema. Zapadni svet se, prema Dimovićevim rečima, prikazuje nekritički dok se, s druge strane, o stvarnosti u Srbiji piše i govori hiperkritički.

Muzika je, po Dimovićevim rečima, polje aktivne borbe oko vrednosti. On je ukazao na Aj-di-džej produkciju, koja je 2017. postala deo Junajted grupe, koja je lokalni medijski konglomerat u vlasništvu velikog američkog investicionog fonda kojem upravlja bivši urednik CIA Dejvid Petreus. Ovaj fond je uložio višemilionski iznos kako bi se razvio ovaj ne naročito zapaženi Jutjub kanal i da bi od njega stvorio vodećeg producenta muzičkog sadržaja. Ovaj kanal, prema Dimovićevim rečima, najgledaniji je među školskom populacijom. Ono što je interesantno jeste da se u vlasništvu istog koncerna nalazi i televizija N1 koja redovno kritikuje „rijaliti kulturu“ a da pritom nema kritičkog tona prema Aj-di-džej produkciji koja emituje daleko nakaradnije sadržaje. Štaviše, pojedini zapadni mediji su krajnje afirmativno pisali o ovoj muzici kao „o novoj balkanskoj muzici“ koja omladinu potonulu u društveno beznađe i očaj približava zapadnim vrednosnim uzusima iako, prema Dimovićevim rečima, nije ni u muzičkom smislu reč ni o čemu novom niti originalnom već je posredi jeftina kopija sličnih zapadnih muzičkih sadržaja.

Na ovakve sadržaje, nastavio je Dimović, sa naklonošću gledaju dva, gotovo nepomirljiva politička tabora – autošovinistička „Druga Srbija“ i trenutno vladajući krugovi. Dimović je pročitao neke osobito nakaradne „stihove“ iz ovih pesama. Dimović je ukazao i da se servisi preko kojih se ova muzika plasira, smišljeno i manipulativno zloupotrebljavaju. Naime, pesme ove produkcije uvek se smeštaju u sam vrh „trendova“, algoritmi ih stalno preporučuju a po svoj prilici i lažiraju podatke o gledanosti s obzirom na desetine miliona tobožnjih pregleda uprkos relativne malobrojnosti potencijalne publike.

Dimović je ukazao da su se slične manipulacije koristile i u vezi sa njihovom pesmom „Dogodine u Prizrenu“. Ona je skidana iz „preporuka“ na Jutjubu a potom je ovaj servis na upit o ovoj pesmi prvo izlistavao pesme sa nekih drugih kanala ispred najgledanijeg snimka sa kanala „Beogradskog sindikata“.

Dimović je na kraju istakao da bez obzira na ove poteškoće popularna kultura, kao pogodna forma, mora da se koristi radi zastupanja tradicionalnih i patriotskih vrednosti u javnom prostoru. Rep muzika, nastavio je on, kao jedan tipično američki muzički oblik je kod Beogradskog sindikata poslužila za artikulisanje patriotskih vrednosti i orijentacije. On je ukazao da zna za konkretne slučajeve kada je njihova muzika inspirisala i podstakla konkretne ljude da unesu promene u svoj život.

Ključno za prevazilaženje nezavidne pozicije u kulturi i šire u društvu, prema Dimovićevim rečima, jeste gledati na stvari iz srpske pozicije i mora se postaviti jedan minimalan konsenzus nacionalnih interesa, jedna crvena linija preko koje se ne prelazi.

Miloš Ković je svoje izlaganje o „srpskom nacionalnom pitanju u 21. veku“ otpočeo podsećanjem na delo istoričara Vasilja Popovića „Evropa i srpsko pitanje“ objavljeno u Beogradu 1940. godine. Vasilj Popović je pod nerazjašnjenim okolnostima stradao u Aprilskom ratu već naredne 1941. godine. Tema ove knjige, nastavio je Ković, jeste veza između međunarodnih prilika, politike velikih sila i rešavanja srpskog pitanja u 19. veku od 1804. do 1918.

Za Vasilja Popovića, objasnio je Ković, srpsko pitanje je bilo pitanje „slobode“, očuvanja onoga što je stečeno još u doba Karađorđa i Miloša, „pravo srpskog seljaka na privatnu svojinu“ i „pravo glasa“ (od 1869. u Srbiji je postojalo gotovo opšte pravo glasa). „Dakle, sloboda“, podvukao je Ković, „očuvanje onoga što je tradicijska, nasleđena kultura čiji je koren bio u pravoslavlju“. Ković je podvukao da su ove ideje bile prisutne ali ne i opšteprihvaćene u ondašnjem svetu – bilo je to doba carstava a u SAD, prekookeanskoj „luči slobode“ u doba kneza Mihajla je bilo preko četiri miliona robova.

„Ali je srpsko pitanje i oslobođenje srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Staroj Srbiji i Makedoniji“, nastavio je Ković, „a ukoliko okolnosti to dozvole tu su i Krajina, Srem, Banat, Bačka i Baranja“. Vasilj Popović je u svojoj knjizi analizirao kako je to uradila srpska diplomatija i kako je to uradila srpska vojska.

Ković je ukazao da „je za nas zanimljiva posebno 1908. godina, godina Aneksione krize, godina u kojoj je Austro-Ugarska protivno međunarodnom pravu pripojila Bosnu i Hercegovinu svojim teritorijama“. Prema mišljenju Vasilja Popovića Srbija i Rusija tada su pretrpele poraz i poniženje. „Te 1908. odnosno 1909. godine kada je završena Aneksiona kriza je, piše Vasilj Popović, postavljeno srpsko pitanje – prvi put javno, Evropa je znala da je srpsko pitanje postavljeno. Evropa je te 1909. znala da će biti rata i da taj rat može da počne na Balkanu“, rekao je Ković. Srpsko pitanje je, po Vasilju Popoviću, bilo rešeno 1918. godine formiranjem Kraljevine SHS.

„Šta je srpsko pitanje za nas danas“, upitao se Ković. Ono je, rekao je, pitanje „resuverenizacije naše kulture“ i „resuverenizacija naše države“. „Povratak onoga što je srpska kultura nama i našoj kulturi i povratak kontrole nad našom državom“.

„Mi u Crnoj Gori imamo državu koja je nekada bila srpska a koja se sada okrenula protiv svojih građana, državu koja čini sve da zavadi svoje građane i koja se obrušila čak i na Srpsku pravoslavnu crkvu, imamo Republiku Srpsku koja se bori za opstanak i imamo u Srbiji državu koja se okrenula protiv svojih građana na Kosovu i Metohiji, koja traži način kako da ih se oslobodi i da ih preda Velikoj Albaniji ili da dobije razgraničenje“.

U promišljanju ovih zadataka, prema Koviću, ključno je pitanje odnosa prema Zapadu. Ković je ukazao da je srpska kultura, negde od kraja 18. veka, išla putem „programskog pozapadnjačenja“ – koje je imalo i svoje dobre strane – ali je na kraju dovelo do toga da se na sopstvenu kulturu i nasleđe gleda tuđim očima. Međutim, danas živimo u vreme, nastavio je Ković, kada smo klevetani, blaćeni i dehumanizovani upravo od strane zapadnih sila. Ta zloćudna propaganda, prema Kovićevim rečima, podseća na prokazivanje Jevreja u fašističkoj Evropi pre Holokausta. Ta zlokobna ideologija nastupala je takođe pod „egidom ujedinjene Evrope“ i odbranom evropskih vrednosti od „varvarske Rusije“, objasnio je Ković.

Ković je naglasio da je pitanje određivanja jednog promišljenog odnosa prema Zapadu ključno. On kaže da je jedan od mogućih puteva uzimanje zapadnih formi ali ispunjavanje srpskim sadržajem – kao što su drevni srpski manastiri arhitektonsku formu uzimali iz zapadne romanike a unutrašnjost su ispunjavali živopisom inspirisanim istočnim, vizantijskim bogoslovljem. „Forma se može podražavati, ali suština, srce mora biti svetosavsko i svetolazarevsko“, podvukao je Ković.

„Taj kulturni obrazac budućnosti mora se zasnivati na onome što se potvrdilo kao vitalno,  uporišno, što je izdržalo najstrašnija iskušenja u vekovima koje smo proveli bez države, pod osmanskom habzburškom i mletačkom vlašću – to je tradicijska, predanjska, svetosavska i svetolazarevska kultura“, rekao je Ković. Ta kultura mora da bude inkluzivna, ona mora da uzme u obzir i one elemente koje je iza sebe ostavilo Prosvetiteljstvo i sekularnost. Od Svetog Save se, prema Kovićevom uverenju, može učiti kako biti prijemčiv prema onome što se može prihvatiti i kako biti neprijemčiv za ono što se ne sme prihvatiti.

„Naša ruka mora biti pružena, pre svega prema našim susedima, pa makar i ostala u vazduhu ona mora biti pružena“, rekao je Ković.

Ković je ukazao da u razumevanju rasporeda sila u današnjem svetu treba uzeti u obzir uvide američkog politikologa Semjuela Hantingtona. On je na osnovu članka u Forin Afersu 1996. godine objavio knjigu „Sukob civilizacija“, i Ković je rekao da kada je pročitao tu knjigu u to vreme delovao mu je kao „uprošćeni, primitivizovani Arnold Tojnbi“. Međutim, potonji razvoj je Hantingtonu, i njegovom centralnom uvidu u važnosti religija za određenje civilizacija, umnogome dao za pravo. „Inspiracija za njega bio je rat u bivšoj Jugoslaviji i dešavanja u vezi sa raspadom Sovjetskog Saveza“.

Prema Hantingtonu „rat u Jugoslaviji je pokazao da velike države staju u sukobu na stranu onih zemalja koje pripadaju njihovom civilizacijskom krugu“.

Hantington je tu pisao, nastavio je Ković, da će i politiku u zapadnim državama u sve većoj meri određivati „pitanja identiteta“ – to je ono što vidimo poslednjih desetak u gotovo svim zapadnim državama. Hantington je još tada poručivao da bi Zapad trebalo da odustane od univerzalističkih pretenzija spram svoje kulture.

To nas upućuje, nastavio je Ković, ka pitanju o spoljnopolitičkom osloncu u našoj budućnosti. Taj izbor mora biti vođen osim realpolitičkim sagledavanjem stvari i religijskim, kulturnim i civilizacijskim obzirima, naveo je Ković.

Na kraju svog izlaganja Ković se vratio razmatranjima Vasilja Popovića. Popović naime govori o vremenu 1908/1909. kada je postavljeno „srpsko pitanje“. „To je vreme depresije. Devetsto devete su bile velike demonstracije u Beogradu i Perun Perunović gusla kod spomenika Kneza Mihajla. Stanislav Vinaver kaže kako su slušali te gusle i ‘osetili da je prošlost došla po nas’“, rekao je Ković, „posle toga muk, propast, jedno depresivno stanje, Rusija se povukla“.

„U tom depresivnom stanju Beograd je dočekao vesti sa Kumanova. To kaže Milan Kašanin – da Beograd nije mogao da veruje u vesti sa Kumanova. A naša vojska dobija bitke, nastavlja napredovanje kroz Makedoniju i ispunjava zavetnu ideju oslobođenja Kosova“.

Ković je objasnio da Disova i Pandurevićeva poezija vrlo slikovito pokazuju tadašnje „preovlađujuće stanje duha“. „I zato je Skerlić tako besomučno vojevao, politički motivisan protiv te vrste Fin de sièclekulture – otvoreno je rekao kako ne smeju vesti o našoj obeshrabrenosti da pređu Drinu, Savu i Dunav“.

Nedugo posle toga usledile su blistave pobede na Ceru i Kolubari a onda tragedija 1915. – muškarci ostavljaju svoje žene i decu zavojevačima i ta ih katastrofa podseća na 1813. I 1690. „Ali tri godine posle toga srpska vojska probija Solunski front“, rekao je Ković. Oni oslobađaju Srbiju „i ostvaruju zavetnu ideju o oslobođenju i ujedinjenju“.

„Da li je to neka pouka?“, upitao je Ković. Srbi, potisnuti 1908/1909. godine postaju 1918. „narod rušilac carstava – i neki nam to nikada oprostiti neće“.

„Šta je pouka?“, pitao je Ković, „Srbi su tada imali svoju državu a mi je danas nemamo, Srbi su tada imali odličnu vojsku a da to nisu ni znali. „Uslov je obnova naše države, naše kulture, naše ekonomije i naravno – vojska“.

„To su uslovi buduće obnove“ , podvukao je Ković.

„Srpsko pitanje postavlja se danas na gotovo isti način kao i našim precima 1908/1909. godine“, naglasio je Ković, „to je pitanje oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda“. „Srpsko pitanje je ponovo otvoreno kada su razbili Jugoslaviju – kakva god bila Srbi su tada živeli u jednoj državi – i nikada se neću pomiriti sa onim što danas imamo“.

„Po mom mišljenju zadatak budućnosti je ostvarenje zavetne ideje oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda“, podvukao je Ković. Ković je potcrtao da to ujedinjenje mora biti ostvareno mirnim i demokratskim sredstvima, da Srbi ne smeju da budu naivni ali da moraju sa „ispruženom rukom“ i dobrom voljom da se ophode prema susedima i moramo da shvatimo da je genocid nad srpskim narodom već izvršen na mnogim područjima – od Sarajeva do Kosova i Metohije – i da stoga „moramo biti svesni da smo suočeni sa ogromnom opasnošću“.

„Nemamo pravo na posustalost i nemamo pravo na pesimizam“.

U svom izlaganju Milo Lompar je pretežno govorio o situaciji u Crnoj Gori i o dubokom saglasju između podgoričkog i beogradskog režima.

„Kada razmišljamo o prošlosti mi možemo da uzimamo različite primere i da sledstveno tome izvlačimo različite zaključke“, počeo je Lompar svoje izlaganje, „ali kada govorimo o nekoj stvari mi o njoj uvek govorimo sad i ovde“.

„To znači da mi danas govorimo u uslovima jednog dramatičnog stanja u Crnoj Gori gde se proces dezintegracije srpske nacije koji je otpočeo – po mom shvatanju stvari – još u titoističkoj Jugoslaviji a ubrzao se procesom njenoga raspada sada proteže na poslednju integralističku činjenicu srpske kulturne egzistencije a to je Srpska pravoslavna crkva“, rekao je Lompar.

„To je presudna činjenica našeg večerašnjeg razgovora“, podvukao je. „Mi se suočavamo sa jednom politikom koja teži da srpsku cetinjsku mitropoliju na izvestan način od Srpske pravoslavne crkve i da obavi jedan konstrukt koji u sebi obuhvata više različitih tokova“.

S jedne strane, ukazao je Lompar, tu je nesumnjivi politički tok „koji proističe iz ideologije titoizma i iz njegovog instrumentalnog uređenja crnogorske nacije“. Zatim, rekao je, imamo „jedan snažan religijski tok koji teži da pravoslavnu crkvu ako ne do kraja a ono u snažnom zamahu ukloni iz javne svesti u Crnoj Gori“. „I ključno on teži da srpsku kulturnu svest u Crnoj Gori – njene spomenike, njene tradicije – iz integralističkog prevede u jedan partikularistički okvir. Da ono što je srpsko postane vremenom srbijansko – a to znači svedeno na prostore oktroisane srpske države“.

„Taj proces ima svoje saveznike u aktuelnoj vlasti u Beogradu“, rekao je Lompar. „Bez te istine sve ostaje ideja ili konstrtukt a nije činjenica i stanje“. To je činjenica, ukazao je Lompar, „koja obavezuje jer mi živimo u Beogradu i to je činjenica koja odlučuje o tome kako će se odrediti čovek prema vlasti, prema režimu ne u praktičnom smislu nego u istorijskom smislu“.

„U ovom trenutku je pitanje da li srpska nacionalna i kulturna svest ima prostora da se odupre i da organizuje otpor jednom ponašanju koje je duboko denacionalizujuće i koje se odvija u našoj sredini“, rekao je Lompar. On je naveo da je posvedočeno kako je nužno za kontrolu srpskih interesa i srpskih prava kontrola vlasti u Beogradu – „kada se to ne kontroliše ništa se više ne može kontrolisati“.

„U ovom trenutku mi imamo jednu vlast koja je   višestruko u saglasnosti sa snagom podgoričkog režima koji nastupa sa brutalnošću koja je civilizacijski anahrona“, istakao je Lompar. Lompar je to ilustrovao činjenicom da beogradske vlasti niti jednim potezom, ni diplomatskim ni medijskim, nisu posvetili pažnju progonima SPC u Crnoj Gori do momenta samog donošenja tzv. Zakona o slobodi veroispovesti.

„U čemu bi bila dužnost intelektualca“ u takvoj situaciji, upitao se Lompar. „U intelektualnom smislu da to razume i da to objasni, u praktičnom smislu da to svojim javnim govorom zastupa – te dve stvari premda manjkave kod nas postoje. Ali ne postoji – i to je velika manjkavost ovoga naraštaja i onoga što je on poneo iz prošlih vremena – sposobnost intelektualaca da kolektivno deluju“. „Mi nismo uspeli da dođemo u stanje kolektivnog delovanja i to je fundamentalna stvar koja onemogućava bilo kakvu nacionalnu inteligenciju da deluje na javno mišljenje, a javno mišljenje deluje na ponašanje vlasti“, upozorio je Lompar.

Lompar je kazao da u ovoj stvari imamo situaciju neoglašavanja ključnih ustanova ovog naroda – Beogradski univerzitet uopšte nije procenio da mu je ova stvar od interesa i nije se uopšte oglasio, SANU „u večitoj brizi za gondole u Beogradu“ oglasila se kada je stvar bila gotova a Sinod SPC oglasio se tik uoči glasanja o zakonskom predlogu a „Vaseljenski patrijarh se oglasio pre dva dana“.

„Predsednik republike rekao je koliko juče da je Crnogorska pravoslavna crkva i pre crnogorske državnosti postojala. Dakle, vaseljenski patrijarh – ovaj koji je protiv Rusa što mu valjda daje neko pravo – e taj vaseljenski patrijarh je pre tri meseca napisao predsedniku Crne Gore ‘ne možete da budete autokefalni i nikada niste ni bili autokefalni’. Ali vidite, predsednik Srbije napreduje i kao najbolji pravnik koji je ikada ušao na Pravni fakultet zadire u kanonsko pravo – znači on nije genije samo za ovo nego i za kanonsko pravo – i objašnjava jednostavno da je ta stvar postojala“, objasnio je Lompar.

„Mi smo suočeni sa jednom zastrašujućom činjenicom da se s jedne strane moramo boriti unutrašnjom strukturom sveta u kome se nalazimo za stvari koje idu u spoljašnji okvir našeg nacionalnog života. To je jako teško. Zato ljudi od toga odustaju“, podvukao je Lompar.

„Šta mora nacionalni intelektualac da radi?“, upitao se Lompar, „on s jedne strane mora da bude intelektualac. Mora da piše knjige koje su neutralne u nacionalnom smislu nego su univerzalne po temama i dometima. Mora da svojim predavanjima zastupa istine koje uspeva da artikuliše, i to mora da radi o svom ruhu i kruhu. A ako hoće da bude angažovani – a to u ovom trenutku znači nacionalno angažovani – intelektualac, on mora da u javnom mišljenju zastupa određene političke istine koje će često biti na štetu ukupnog njegovog položaja“, ukazao je Lompar.

„To je nešto što treba  da se odigra među inteligencijom koja dolazi ukoliko ona želi da ovaj narod opstane u  kategorijama u kojima je on osam vekova, barem od svetog Save“. Ono što je potrebno su: rad, unutrašnji napor, doslednost. „Sve ono što ova hedonistička kultura i konzumeristički impuls pozivaju da se napusti“.

„Ključno pitanje jeste organizaciono“, podvukao je Lompar. Lompar je objasnio da se srpska inteligencija talasa između dve pozicije – „globalističke“ koja razumeva „ovu državu kao teritoriju a sve države oko nje kao nacije, koja ovaj narod doživljava kao građane“ dok ostale razumeva kao pripadnike pojedinih nacija i „narodnjačke“ koja uvek pokušava da se veže za vlast. „Nacionalna inteligencija mora da bude emancipovana od naloga vlasti. Kao što ne mora da bude protiv nje unapred, po definiciji, tako ne mora da bude za nju čak i onda kada je interesi guraju u tom pravcu“, rekao je Lompar.

„Ova vlast jeste vlast drugosrbijanska koja počiva na nekoj vrsti simulakruma zbog biračkog tela kome se obraća. Njen osnovni cilj je da neutrališe nacionalnu inteligenciju i nacionalnu prosvećenost“. Prema Lomparu tradiciju nacionalne prosvećenosti nosila je inteligencija, sa manje ili više uspeha, kroz različite periode.

„To je napor da se s jedne strane bude intelektualac a sa druge strane da se u okviru svog angažmana pronađe mesto svog naroda i svoje kulture“, rekao je Lompar.

Prema njegovim rečima u srpskoj javnosti to sada ne postoji i posledično nedostaje i politička stranka koja bi to reprezentovala u užem, političkom segmentu delanja.

Lompar je ukazao da je veoma teško oformiti jednu takvu društvenu formaciju pošto za to formiranje „u ovom trenutku nema nijedne materijalne pretpostavke“. „Od 2008. mi se nalazimo u strmoglavom padu“.

„U ovom trenutku se odvijaju procesi dezintegracije. Oni neće stati dok god Srpska pravoslavna crkva ne bude dezintegrisana i neće stati dok god ne naiđu na otpor“, zaključio je Lompar uz reči da bi načine i oblike tog otpora trebalo da osmisle i sprovedu oni koji tek dolaze.

Miloš Milojević

Izvor: Stanje stvari