Tražimo javno izvinjenje zbog seksizma i mizoginije

Tokom vikenda koji je iza nas imali smo priliku da prisustvujemo jednom krajnje neobičnom događaju koji se odigrao u virtualnom prostoru a na adresi zvaničnog Facebook profila Muzeja žrtava genocida čija se fizička adresa nalazi u Beogradu i koji je zvanična institucija države Srbije.

Piše: Vladimir Manigoda

Naime, direktor pomenutog muzeja je, voleo bih da verujem, u stanju izmenjene svesti započeo lični obračun sa svojim oponentom iz Banjaluke. Koliko sam uspeo da vidim iz te prepiske, taj sukob traje već duže vreme i nije ništa neobično za rasprave na desno orijentisanoj političkoj lestvici društva.

Ove reakcije svakako ne bi bilo da pomenuti sukob nije eskalirao do tih granica da je u vikend postu direktor muzeja Veljko Đurić Mišina pored uobičajenih kafanskih prepucavanja u svoj diskurs uveo ćerku svog banjalučkog pandana i autorku našeg izdavaštva Lanu Bastašić.

Kako je došlo do te ideje još je nejasno ali ono što je privuklo pažnju i negodovanje većeg broja ljudi jeste činjenica da se neko poslužio njenim imenom i radom karakterizujući je na jedan brutalan, seksistički, mizogin način koji ne priliči bilo kakvoj raspravi a pogotovo predstavniku državne institucije koji je ovom prilikom zloupotrebio svoj položaj.

Manir identifikacije oponenta sa njegovom porodicom ili čak poznanicima i prijateljima jeste upravo ono što je dovelo do različitih pogroma širom sveta tokom dvadesetog veka i što leži u biti te ideje da treba iskoreniti sve i svakoga ko misli suprotno od nas.

U tom delu posta sve je bilo pogrešno. Od izvlačenja iz konteksta delova njene poezije, rasprave o njenom telu, analize njene ličnosti i pripisivanja transgeneracijskih trauma do književnih ocena i brutalnih uvreda. Deo posta o kome govorim je toliko pogrešan da ne ostavlja mesta raspravi ili interpretaciji bilo koje vrste već jedino stanju šoka.

Kroz dalje komentare u raspravi koja se rasplamsala na tom postu g. Mišina sa zvanične stranice muzeja dodatno omalovažava autorku i nastavlja sa još toksičnijim diskursom pokušavajući svima da pojasni razloge svog nezadovoljstva. Sve to izgleda toliko ružno ali sa druge strane i toliko izmešteno iz realnosti da je stanje šoka jedini način na koji normalan čovek može da reaguje.

Manir identifikacije oponenta sa njegovom porodicom ili čak poznanicima i prijateljima jeste upravo ono što je dovelo do različitih pogroma širom sveta tokom dvadesetog veka i što leži u biti te ideje da treba iskoreniti sve i svakoga ko misli suprotno od nas. U samom postu kao svetonazor cele te rasprave pomenuti direktor pominje i vladiku Jovana Ćulibrka, koji je jedna od ličnosti koja se pitanjem genocida, pored svih crkvenih dužnosti koje obavlja bavi na jedan posvećen i krajnje odgovoran način.

Naime pomenuti vladika je tokom našeg upoznavanja nekoliko meseci unazad i dogovora oko kra}e saradnje koju smo imali na jednoj knjizi kao jednu od želja imao da upozna upravo Lanu Bastašić, čiji ga je roman, po njegovim rečima, oduševio. Prilikom promocije naše knjige na kojoj je vladika učestvovao tu želju sam ispunio i vladika je preneo svoju fascinaciju knjigom, zajedničkim književnih uzorima samoj Lani i tom prilikom nas pozvao da budemo njegovi gosti u Hrvatskoj gde bismo pričali o njenom romanu ali i drugim književnih temama.

Ukoliko do izvinjenja ne dođe, ovakve reakcije će se nastaviti verujem u još većem obimu jer negde moramo podvući crtu kada je bahatost i drskost javnih funkcionera koje mi finansiramo u pitanju.

Sasvim sam siguran da pomenuti vladika ne deli mišljenje g. Mišine i da se oseća uvučenim u sukob na isti način kao i naša autorka. Sukob koji sa njima nema apsolutno nikakve veze.

Odsustvo odgovornosti kao manir u našem društvu postoji koliko i samo društvo ali ne čini da se manje gadim i da na isto ne reagujem. Ako dozvolimo da ovakve stvari prođu nekažnjeno i ako neko pomisli da brisanjem dela posta o Lani može da popravi učinjenu štetu onda sebe kao pojedince i društvo dovodimo u opasnost da se i mi sutra, ni krivi ni dužni nađemo usred nedolične rasprave koja sa nama nema nikakve veze.

U normalnom društvu ovo bi bio poslednji post pomenutog direktora ili u bilo kom smislu obraćanja javnosti sa te funkcije ali kako je kod nas normalnost upitna kategorija mogu da zahtevam a tu bi i šira javnost trebala da pruži podršku, javno izvinjenje g. Mišine autorki Lani Bastašić.

Nadam se da će razum prevagnuti i da nečiji ego i očigledno loša procena, da ne kažem nevaspitanje, neće biti prepreka da se ovo reši na miran i ljudski način.

Ukoliko do izvinjenja ne dođe, ovakve reakcije će se nastaviti verujem u još većem obimu jer negde moramo podvući crtu kada je bahatost i drskost javnih funkcionera koje mi finansiramo u pitanju.

Na kraju bih samo još jednom podvukao, kako ne bi došlo do bilo kakvog nerazumevanja i namerno loših interpretacija ove reakcije: sukob koji tinja već duže vreme na temu ustaških zločina na teritoriji NDH i borbe oko prava na zastupanje žrtava beogradske i banjalučke ispostave nema apsolutno nikakve veze sa nezadovoljstvom iskazanim u ovom članku ili komentarima na Facebook postu. Radi se isključivo o gađenju na činjenicu da je neko u svoje lične sukobe uveo osobu kojoj tu iz svih mogućih razloga nije mesto a u želji da uvredi i povredi svoj protivnika.

Autor je urednik izdavačke kuće Kontrast

Izvor: DANAS, sreda 06. novembar 2019.