Трауме се лако зараде, а тешко потроше

Радили смо пуно с грађанима српске националности. Многи од њих живе изолирано, или због година или због мjеста у коjем живе. Многи се  боjе отићи и лиjечнику, неки немаjу документе, jер се несвjесно повлаче у себе, у самоизолациjу, за Новости о психолошким посљедицама рата говори психологиња Зденка Пантић

О српским жртвама деведесетих у Хрватскоj, коjе су пуно пропатиле, о њиховоj дjеци, члановима њихових обитељи, о невидљивим људима и њиховим невидљивим патњама, идентитету, сновима, фрустрациjама и жељама, причали смо с психологињом Зденком Пантић, коjа jе добар дио своjе кариjере посветила темама рата и ратних жртва, те свему ономе што рат, на првоj линиjи али и километрима иза ње, ради у главама људи.

Како дефинирате поjам жртве?

– У психолошком смислу, жртва jе особа коjа jе доживjела нешто што представља приjетњу за њен интегритет или живот, догађаj толике снаге да би од њега сви имали неке посљедице. То jе наjкраћа дефинициjа. Ја сам говорила о жртвама мучења и тортуре, онако како о томе говори Конвенциjа УН-а против мучења и сваке врсте деградираjућег понашања, понижавања људи у сврху изнуде доказа или зато што су се супротставили неком режиму, али и ако су прогоњени по било коjоj другоj основи.

Пате у тишини

Када се у Хрватскоj спомену жртве српске националности, углавном се помисли на смртно страдале особе. Што jе с осталима, с људима коjи су доживjели отказе, деложациjе, понижавања?

– Јако jе важно нагласити како жртва ниjе само особа коjа jе нешто ружно проживjела или коjа jе директно страдала. Жртва jе и члан обитељи такве особе. Ако нетко доживи трауму, то утjече на његову обитељ, али и околину. Ми смо емоционална бића. Ако се нетко у обитељи промиjени, постане депресиван, алкохолизиран, има фласхбацкове, изнова „види“ проживљене трауме, његово понашање утjече на све и враћа се њему. Када живимо с неким тко jе проживио трауму, када му помажемо на било коjи начин, то нас миjења. И мала
дjеца, коjа нису била у рату, могу имати синдроме дjечjег ПТСП-а, али и професионалци коjи прате жртве. Исто тако, неки се обрасци, неке таjне и понашања преносе кроз генерациjе и онда то дjелуjе на потомке, коjи такођер могу имати посљедице.

Зашто емоциjе жртава из тог другог плана о коjем говорите нису институционално препознате у хрватском друштву, посебно ако су жртве српске националности?
– Након великих друштвених траума, а тако jе и у обитељи, друштво из разних разлога одбиjа препознати и дефинирати жртве и о њима говорити. Када би се о томе говорило, то би значило да се у вези с тим мора нешто подузети, па се радиjе шути. Тако да све ове жртве, директне или индиректне, постаjу жртвама, jер jе то увjетовано друштвеним околностима, а не њиховом слабошћу или нестабилношћу. Стога jе одговорност друштва jош већа, поготово одговорност професионалаца, коjи шуте и игнорираjу их. Те жртве пате у тишини, оне не траже помоћ, њима треба прићи.

Зашто ти људи не траже помоћ?

– Радили смо пуно с грађанима српске националности. Многи од њих живе изолирано, или због година или због мjеста у коjем живе. Многи се боjе отићи и лиjечнику, неки немаjу документе, jер се несвjесно повлаче у себе, самоизолациjу, а имаjу велике потребе. Нажалост, и посљедице таквог односа бит
ће велике.

Траума без краjа Колико на њихове данашње трауме утjече потпуни изостанак пиjетета према њиховоj жртви и правне сатисфакциjе за убоjства, шиканирања и пљачке?

– Имала сам прилику пратити директне жртве и њихову дjецу. Оно што jе њима наjважниjе, jест признање! Признање да jе нетко мучен, убиjен, да jе нестао…
Њима jе jако важно да то могу негдjе и некоме рећи, унаточ страху коjи осjећаjу и данас. Боjе се, jер трауму проживљаваjу и данас, а она се каткад сакриjе и чека, па се нагло jави, а ово што људи проживљаваjу кроз институциjе, попут судова, ниjе добро.

Како се носити с тим, два десетљећа дугим процесом?
– Изузетно jе важно да жртве дочекаjу правду, да се доврше судски процеси у коjима ће се дефинирати кривња и одговорност. Њима треба праведност, а тога често на судовима нема.

Што рећи људима коjи су тражили одштету од државе за злочине или неке друге трауме коjе су проживjели, а данас мораjу плаћати судске трошкове?

– Желим гледати позитивно, али то jе случаj коjи показуjе да траума траjе дуго и стално се понавља. Одлука да се одустане од компензациjе жртви, коjа се онда наплатом судских трошкова додатно егзистенциjално угрожава, стварно jе неприхватљива и са стаjалишта жртве и са стаjалишта обичног човjека. Риjеч jе углавном о сиромашним људима коjи су се надали правди, а сада примаjу задњу
пљуску и финанциjски се додатно исцрпљуjу. У емоционалном смислу, то jе траума коjоj се не види краjа.

Изгубљени идентитет

 Посљедице деведесетих jако се добро виде и у полемикама око пописа становништва. Што jе томе узрок?

– Треба се само присjетити деведесетих. Када се jедна национална заjедница у друштву дефинира као нападачка и, под наводницима, зла и злочеста, не чуди поjединачни страх некога да се изjасни као Србин. То jе многима проблем и тиме и они постаjу жртве. Испричат ћу вам анегдоту из раних деведесетих. Један уплашени дjечак долази дома и каже мами: „Мама, моj приjатељ има тату Србина!“ За њега jе то нешто непознато, али наслућуjе да jе врло неугодно имати тату српске националности. Притом таj дечко, попут многих других у то вриjеме, jер jе то била врло честа поjава, ниjе знао да jе његова мама, коjоj све то прича, Српкиња. Тако он на таj трауматичан начин дознаjе и своjе
пориjекло и добива неочекиван и нежељен задатак да се с тиме носи у свом развоjу тиjеком наjосjетљивиjе доби…

Је ли та прича изузетак или правило?

Питање националности у посљедњих jе двадесет година готово пресудно. Ми смо радили мало истраживање у коjем смо пратили развоj дjеце коjа су имала миjешани или доминантно српски идентитет и резултати су показали да су неки идентитет сакривали, а неки превише наглашавали. За нас jе наjважниjе питање тог истраживања било како се та обитељ осjећа, како се осjећаjу родитељи и колико имаjу снаге да одговоре на те вањске приjетње. Дjеци jе то посебно важно када излазе из куће и када се питаjу како ће бити прихваћена. Многи су ту имали проблема, а имат ће их и даље. Трауме се лако зараде, а тешко потроше.

Разговарао: Саша Косановић 

Фото: Јовица Дробњак

Извор: СНВ