Trajna kletva Balkana

Dok su srpski radnici u Beču dobijali otkaze, drugi austrijski podanici slovenskog roda prisilno su mobilisani u austrijsku vojsku.

Pada u oči da se u izveštajima rušilačka masa naziva „razjarenom ruljom” iz „muslimanskih i hrvatskih krugova” („Tilburhse kurant”, 1. jul 1914) koja je uništavala sve pred sobom uz pevanje austrijske himne. Shodno izveštajima lista „Niuve hazet” (6/7. jul 1914), odmah je krenulo i denunciranje. Jedan hrvatski Sarajlija odmah je predao austrijskoj policiji spisak sa imenima dvesta Srba koji su, navodno, bili umešani u zaveru protiv Franje Ferdinanda. Zavadi pa vladaj – po ko zna koji put u istoriji Balkana.

Posebno je težak bio položaj Srpske pravoslavne crkve. Ton u nekim flamanskim novinama 1914. može se zaista nazvati ratnohuškačkim i svedoči o dugoj tradiciji verske netrpeljivosti, još od velikog cepanja hrišćanske crkve 1054. godine. U listu „Niuve hazet” (9. jul 1914) čak se i bukvalno upućuje na šizmu od pre hiljadu godina:

„U Sarajevu je policija već zadržala u pritvoru sto trideset osoba: svi se sumnjiče za umešanost u ubistvo nadvojvode Franje Ferdinanda. (…) Među osobama uhapšenim zbog upoznatosti sa namerama urotnika nalazi se i pet srpskih popova, odnosno šizmatičnih sveštenika.”

Netrpeljivost je verovatno (bila) obostrana. Tadašnji papa je bukvalno pao u nesvest kad je čuo za atentat na simbole katoličanstva i branitelje njegovog bedema.

„Papu je toliko šokirala vest o atentatu u Sarajevu da se jedva održao na nogama. Iako su mu lekari savetovali da hitno prilegne, papa je još u osam sati uveče otišao u Crkvu Svetog Petra kako bi se kod apostolskog oltara pomolio za pokoj duša ubijenih. Papa je pritom pao u nesvest.” („Handelsblad”, 30. jun 1914)

Zasad još nema ubedljivih znakova da su odnosi između vrhovnih poglavara dveju crkava u usponu. Vlasti su se 1914. godine u svakom slučaju postarale da povežu versku netoleranciju sa etničkom, što je ostala trajna kletva Balkana. U okolnostima u kojima austrijska vlast nije uzela u zaštitu svoje srpske podanike, ne treba da čudi što su oni polagali nade u susednu Srbiju. „Kad li će doći kraljeve vojske?” zapitao se Ivo Andrić u svojoj pesmi, uspevši ipak nekako da umakne posledicama onog što su habzburške vlasti smatrale izdajom. Za razliku od Andrića, sarajevski trgovac Nikolić svoje sugrađane Srbe hrabrio je sledećim rečima: „Ne bojte se, prekosutra će ovde biti hiljade vojnika kako bi osvetili pljačkanje Srba. Kralj Petar i prestolonaslednik Aleksandar već stoje sa srpskom vojskom na granici i prekosutra će krenuti na Sarajevo.” („Handelsblad”, 3. jul 1914) Zbog ovakvog govora Nikolić je smesta izveden pred preki sud i najverovatnije odmah potom pogubljen.

Dok su srpski radnici u Beču dobijali otkaze, drugi austrijski podanici slovenskog roda prisilno su mobilisani u austrijsku vojsku. Zbog toga su se mladi intelektualci poput Andrića i Crnjanskog sklanjali. Andrića su uhapsili u Splitu zbog „Prve proljetne pjesme”. Protiv Crnjanskog, koji je u to vreme boravio u Beču, nisu imali konkretne dokaze, osim možda da je počinio preljubu (i to sa ženom jednog srpskog oficira). Kod flamanskog istoričara književnosti Herta Bilensa možemo pročitati kako je poput mnogih „mađarski Srbin Crnjanski pripreman da se u austrijskoj vojsci bori protiv… Srba”.

Dotle, srećom, nije došlo jer ga je njegova tetka, bečka kaluđerica preobraćena u katoličanstvo, spasla daljeg vojevanja na galicijskom ratištu zahvaljujući svojim vezama, tako da je u vojsci obavljao poslove telefoniste. Ekumenizam, dakle, ipak ima šanse zahvaljujući porodičnim vezama!

Terora i vandalizma bilo je i van granica carstva. Evo šta piše „Niuve hazet” od 9. jula 1914:

„U noći od ponedeljka na utorak nepoznati počinioci su u Amsterdamu odvalili tablu srpskog konzulata i na njeno mesto okačili krvavu krpu. Srpski konzul je o ovoj činjenici smesta obavestio srpskog poslanika u Londonu koji je telegramom uložio zvanični protest kod ministra inostranih poslova u Hagu.”

Istine radi, ipak treba istaći da ovaj incident ne pada na dušu Amsterdamaca: počinioci su najverovatnije bili među članovima posade jedne austrijske jahte. Srpski konzul smesta je uložio protest kod amsterdamske policije, ali pitanje je da li je osim izvinjenja usledila i opsežnija istraga. Valjalo bi istražiti.

Tih prvih dana posle atentata vidljivo je bilo pooštravanje tona u holandskoj i flamanskoj štampi, što je verovatno imalo veze sa preuzimanjem gotovih vesti iz austrijskih i mađarskih izvora (pre svega videti „Pester Lojd”). Metoda poznata kao „kopi/pejst” i danas se rado primenjuje. Dopisnik sa mesta događaja košta, a ionako sve može da se preuzme sa Si-En-Ena.

Nastaviće se

Piše: Jelica Novaković i Sven Peters

Knjiga se može naručiti od izdavača: CLIO, Gospodar Jovanova 63, Beograd, tel. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, sajt: www.clio.rs

Izvor: Politika, utorak 13. oktobar 2015., str. 14

Vezane vijesti:

Feljton: Posledice jednog pucnja (1)

Feljton: Posledice jednog pucnja (2)

Feljton: Posledice jednog pucnja (3)

Feljton: Posledice jednog pucnja (4)

Feljton: Posledice jednog pucnja (5)

Feljton: Posledice jednog pucnja (6)

Feljton: Posledice jednog pucnja (7)

Feljton: Posledice jednog pucnja (8)

Feljton: Posledice jednog pucnja (9)

Feljton: Posledice jednog pucnja (10)

Feljton: Posledice jednog pucnja (11)

Feljton: Posledice jednog pucnja (12)

Feljton: Posledice jednog pucnja (13)

Feljton: Posledice jednog pucnja (15)

Feljton: Posledice jednog pucnja (16)

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.