Трагедијо, име ти је Иван Горан!

Велики уметник Пабло Пикасо, кад су му прочитали француски превод “Јаме”, остао је скамењен, и рекао је: Моја Шпанија нема таквог песника

Његова је судбина срамота српског народа, а оно о чему је певао је највећа срамота хрватског народа. Иван Горан Ковачић, син оца Хрвата и мајке Јеврејке, спевао је највећу песму, најпотресније сведочанство о зврерству усташа против Срба. Поема “Јама” најужаснији је и најпоноснији споменик који заувек брани да се геноцид заборави.

А како су му се Срби одужили? Камом. Заклали су четници младог песника, који је српске жртве учинио бесмртнима.

Велики уметник Пабло Пикасо, кад су му прочитали француски превод “Јаме”, остао је скамењен, очију испуњених сузама.

– Штета, што моја Шпанија у ово време нема таквог песника. Да сам га имао, моја Герника би другачије изгледала – рекао је Пикасо.

“Не зна, колико жар је бијесни трајо,
Кад грозне кврге с дупља расти стану,
Ко кугле тврде, и једва сам стајо.
Тад спознах склиске очи на свом длану
И рекох: “Слијеп сам, мила моја мати,
Како ћу тебе сада оплакати…”

У част Јаме, у част Ивана Горана, у спомен српским жртвама, у спомен свим жртвама безумља, Пикасо је направио бакрорез за друго француско издање поеме.

“Ал ову страшну бол већ нисам чеко:
Крвник ми рече: “Згњечи своје очи!”
Обезумљен сам скоро преда њ клеко,
Кад грч ми шаку густом слузи смочи;
И више ништа нисам чуо, знао:
У бездан као у раку сам пао.”

Славни француски песник Луј Арагон рекао је својевремено да је “Јама” највеће поетско достигнуће, након Дантеове “Божанствене комедије”.

“И видјех опет, ко још овог јутра,
Дубоку јаму, јуче ископану.
Напрегнух слуг да чујем, кад унутра
Уз тупи удар прве жртве пану.
Оштром свијести одлучих да бројим:
Ја, педесети, што у реду стојим”.

Пол Елијар, један од оснивача надреализма, потресен страховитом судбином Ивана Горана и снагом његове речи, написао је песму “Гроб Ивана Горана”:

“Освећен сам, и реч је моја жива
У вашем гласу, у зеницама јасним
Победио сам, мој сан је ослобођен
Синови наши скупљаће летину
А зимске дроњке облачили нису”.

Иван Горан је рођен у Луковдолу, на граници са Словенијом, 1913. године. Отишао је да студира филозофију у Загреб, никад је није завршио. Увек је био левичар, на страни радника, на страни обесправљених, угњетаваних, сиромашних.

Зато је и отишао у шуму, с партизанима, да се бори против фашиста, против неправде, против Јасеноваца, јама, усташких ножева, четничких кама.

“Последње свјетло прије страшне ноћи
Био је бљесак муњевита ножа,
И врисак, бијел још и сад у сљепоћи,
И бијела, бијела крвникова кожа;
Јер до појаса сви су били голи
И тако наги очи су нам боли”.

У судару његове танане песничке душе, која је изнад свега ценила живот, вино, жене, слободу, срећу, правду, и монструозитета који је била НДХ са својим црним легијама и индустријом за уништавање Срба, настало је дело које превазилази све што је написано у Другом светском рату, да после тог крвавог покоља остало да светли као светионик слободе, као сведочанство патњи којој нема премца у историји.

“Дупљаши! Ћоре! Лубање мртвачке!
Сове! У дупља дат ћемо вам жере
Да прогледате! Ви, ћораве мачке!”
Зарежи пијан кољач као звијере
И слијепцу ножем одцијепи лице
Од уха, што се заљуља врх жице”.

Чуо је Иван Горан, Хрват, за Србе бачене у крашке јаме око Ливањског поља. “Јама” је настала из ове крви, а први пут ју је рањеницима Прве пролетерске бригаде читао глумац Вјекослав Афрић:

“Крв је моје свјетло и моја тама
Блажену ноћ су мени ископали
Са сретним видом из очињих јама”.

Никад глас жртве није тако одјекнуо, никад се из таквог јада није родила песма која толико моћно пева о слободи.

Иван је наслутио своју судбину. У песми Мој гроб, пева:

“У планини мркој нек ми буде хум,
над њим урлик вука, црних грана шум”.

Средином 1943. године, у селу Врбница, поред Фоче, у шуми, кољу га четници. Имао је 31 годину кад је умро. Закопан је негде у шуми, у планини, да му нико не зна гроб.

“Моје су очи згасле на моме длану”.

Али…

“О видио сам, видио све боље,
Ко да су натраг стављене ми очи:
И бијелу кожу, и нож који коље,
И жртве (као јагњад, што се кочи
Часком пред клање, ал у реду ближе
Корак по корак мирно к ножу стиже”.

Иван Горан нам је свима накратко вратио вид, виши од земаљског, који смо изгубили 1941. године. На жалост свих нас, дошле су деведесете, и поново смо изгубили тај вид. Поново тумарамо у мраку мржње, клања, национализма, лажи… Песника није било у овом последњем рату, ниједног да, попут Исуса, да сопствени живот за све нас. Никог није било да нам поново подари очињи вид.

Зато морамо изнова и изнова да читамо Ивана Горана и његову судбину.

Све ту пише.

(П. М.)

Извор: Балкан уживо

Ознаке: Јама, Иван Горан Ковачић, четници, песме