Topli zec za Srbe

Datum objave: ponedeljak, decembar 17, 2012
Objavljeno u Ratko Dmitrović
Veličina slova: A- A+
Ratko Dmitrović
Ratko Dmitrović

Ne postoji u novijoj istoriji Evrope država koju su velike sile toliko ponižavale kao što već godinama Nemačka, Amerika i Engleska ponižavaju Srbiju. Ovu jadnu zemlju ismevaju i narodi čija je istorija sazdana od zločina, laži, falsifikata; Srbija prolazi kroz špalir “toplog zeca”, ćuti i prima udarce i od onih koji danas ne bi postojali da im u prošlosti nije bilo Srbije.

Beograd je prećutno prihvatio krivicu za sve što se dogodilo devedesetih na grobnom mestu zvanom Jugoslavija i zato je Srbima ovako kako im je. Neće se tu menjati ništa nabolje, naprotiv. I službeni Beograd i svi mi znamo šta dolazi, znamo za nove uslove, ultimatume, poniženja kojima će “međunarodni partneri Srbije” prirediti ovoj državi u pokušaju.

Da, Srbija nije država u punom smislu te reči, države se ne ponašaju tako kako se, evo, već punih 12 godina, bez prekida, ponaša Srbija, njeni bivši i sadašnji vlastodršci. Srbi kao narod još uvek čekaju stvaranje države koja će biti njihova prava kuća; ovo što sada imaju niti je njihovo, niti je kuća. Nigde linije preko koje se ne ide, nigde jasno utvrđenog cilja, nacionalnog interesa, vrednosti koje se ni pod kojim uslovima ne diraju…

Srbija ispunjava sve što se od nje traži, bukvalno sve. Haškoj nemani izručeni su predsednici Srbije, načelnici generalštaba srpske vojske, generali, pukovnici… i kad se očekivala nagrada usledili su kosovski uslovi. I tu je ispunjen prvi set zahteva ali je, evo pre neki dan, umesto nagrade došlo novo poniženje; “Datum otpočinjanja pregovora dobićete kad uspostavite punu saradnju sa Kosovom”. Kad se i taj zahtev ispuni, a hoće, nemojte oko toga da gajite iluzije, na red dolazi Vojvodina. Nemačka će, pod maskom Evropske unije, tražiti od Beograda da Vojvodini vrati nadležnosti koje je ta srpska pokrajina imala po odredbama Ustava iz 1974. godine. Uveliko se radi na tome.

Neki su u Beogradu očekivali da će međunarodne kabadahije, nakon oslobađajuće presude za Gotovinu, Markača i “Oluju”, u ime neke kompenzacije, bar utehe, pritegnuti Hrvatsku da Srbe koje je proterala delimično obešteti. Ili da bar nešto obeća. Pogrešna procena. U situaciji kad novi režim u Beogradu o Srbima u Hrvatskoj i ne razmišlja, prijatelji Zagreba (Nemačka i Amerika) otvaraju novu fazu u odnosima Srbije i Hrvatske, a to podrazumeva daljnja pozicioniranja hrvatskih ekonomskih interesa u Srbiji, sa naglaskom na Vojvodinu. Dok u Hrvatskoj raste antisrpska histerija, pothranjena slučajem Gotovina, neko je negde odlučio da Srbiju valja dodatno poniziti i to u samoj Srbiji. Zato je Stipe Mesić neki dan gostovao na Prvoj TV, a Josipović na B92.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/srpkinja-istocna-slavonija-93.jpg

Srpkinja – istočna Slavonija,1993.

Oni koji su ljuti na TV zabavljača Ivana Ivanovića zbog dovođenja u goste Stjepana Mesića, trebalo bi da imaju na umu da je Ivan kriv samo utoliko što je pristao da igra lakrdijaša u tom tragikomičnom skeču. Ne mislite valjda da je on odlučio da Mesić nakon 22 godine dođe u Beograd i Srbima na glavu izruči novu gomilu laži i falsifikata. Ivanović nema pojma ni ko je Stjepan Mesić, ni kakva je bila njegova stvarna uloga u događajima početkom devedesetih. Ivanović se oko toga informisao na Guglu, punih 20 minuta.

Mesić je nekoliko godina pothranjivao i širio mržnju prema Srbima i Srbiji; u vreme snažnog Mesićevog političkog uticaja u Hrvatskoj, Srbi u toj državi prolaze kroz pakao, ubijani su, proterivani, obespravljeni; Mesić je bio osnivač HDZ-a, prvi Tuđmanov predsednik vlade, predsednik Sabora Hrvatske. Bez obzira na to što znamo stvarne razloge Mesićevog pojavljivanja na trećoj po gledanosti televiziji u Srbiji, ne bih ni protiv toga digao glas da je Stipe sa druge strane stola, umesto Ivanovića, imao dostojnog protivnika, poznavaoca njegove biografije, istorije i događaja sa početka raspada Jugoslavije. Svašta je tu moglo da se izvuče. Stvarne činjenice su takve da bi u sudaru sa njima Mesić poljubio patos. Ali, nije on radi toga doveden u Beograd.

Što se tiče Josipovića, on je imao manje prijatan razgovor za B92, pošto je Jugoslav Ćosić ozbiljan novinar, a intervju je vodio bez dodvoravanja, bez želje da se dopadne hrvatskoj strani. Kad je odnos prema Zagrebu u pitanju, bila je to lekcija srpskim novinarima. Ipak, uprkos vrlo dobroj pripremi, Ćosić nije dubinski poznavalac srpsko-hrvatskih odnosa, čak ni ovih savremenih, pa je nekoliko Josipovićevih podlih opservacija i otvorenih laži ostalo bez njegove reakcije.

Pre svega, aktuelni šef hrvatske države drastično je smanjio broj Srba ubijenih u “Oluji”, čak za nekoliko stotina, ubeđujući Ćosića da je njegov podatak validan, a posebno je značajno bilo Josipovićevo čuđenje zbog čega se ljudi u Srbiji ne zapitaju “zašto su vojnici iz Srbije, tenkovi i avioni dolazili u Hrvatsku”. Evo nas opet na onoj temi od koje se moja malenkost – kad je rat u Hrvatskoj u pitanju – ne odvaja; definicija rata. Josipović, kao i svi Hrvati, preskače vreme i događaje, odvaja uzroke od posledica pa na osnovu takve lakrdije definiše rat kao srpsku agresiju na Hrvatsku. Ta postavka je za hrvatsku politiku, vlast i opoziciju, društvenu i kulturnu javnost, sve Hrvate, isto što i jevanđelje za hrišćane. Dobro, to može da se razume, to je sa hrvatskog stanovišta najbolja moguća isprika za počinjene zločine, etničko čišćenje Srba, to zvuči kao opravdanje, ali ne može da se razume srpsko višegodišnje ćutanje pred ovakvim lažima.

Uzimam sebi slobodu, svestan svih mogućih prigovora, da kažem: jedino kolega Miroslav Lazanski i moja malenkost, na srpskoj strani, ovde u Beogradu, u kontinuitetu, uporno potežemo ovo pitanje i podsećamo kako je zaista počeo rat u Hrvatskoj. Srpska politika o tome ćuti; od pokojnog Đinđića, evo do Nikolića. Srpski mediji, oni koje kontroliše Vlada Srbije, ovu temu i ne dodiruju. Slučajno?

Nemam razuman odgovor zašto je tako. Ostaje samo tumačenje da je negde, tajno, dobrovoljno ili pod pritiskom, svejedno je, dogovoreno da Beograd prihvati svu krivicu za rat. Sa svim posledicama koje iz toga proističu, razume se. Šta je tada obećano Beogradu ne znam, (praksa kazuje – ništa), ali ovo što se događa već godinama navodi na zaključak da je takav “pakt” trasirao srpski put u pakao.

Sve što nam se kao narodu događa za poslednjih 15-ak godina izvedeno je iz definicije rata vođenog na ruševinama Jugoslavije. Ponavljam ovo po ne znam koji put i činiću to i dalje, sa rizikom da se ogadim nekima koji me čitaju. Ovo, jednostavno, mora da se radi.
Josipovićevo “podsećanje” da su srpski vojnici, tenkovi i avioni iz Srbije došli u Hrvatsku, uvreda je za razum. Ni sličnog dolaska početkom devedesetih nije bilo. Oružana sila, na koju Josipović ukazuje, boravila je u Hrvatskoj od 1945. godine. Zvala se Jugoslovenska narodna armija. Rat je počeo napadima paravojnih hrvatskih snaga na kasarne JNA. Tako je počela – i na ovo treba stalno podsećati – i operacija Vukovar. Nisu tenkovi iz Beograda išli u Vukovar zato što je Milošević hteo da pravi veliku Srbiju već zato što je kasarna u Vukovaru bila pod blokadom Merčepove neoustaške brigade, sa nekoliko mrtvih mladića u njoj, likvidiranih snajperima, i zato što je i ustav još uvek postojeće i međunarodno priznate države Jugoslavije nalagao oružanu intervenciju.

Josipović, kao što znate, predstavlja hrvatsku levicu, dolazi iz bivše Račanove partije, otvoreno neguje sećanje na partizanski pokret, deklarativno se zalaže za prava Srba u Hrvatskoj, čak se po tom pitanju javno svađao sa Miloradom Pupovcem, navodno štiteći Srbe, ali kad se ova retorika spusti na nivo prakse, Josipovića vidimo u istom stroju sa Mesićem, Šeksom, Karamarkom, Tomcem, Đapićem…

Hrvatska će se u narednom periodu, kroz razne oblike, još više pojavljivati u srpskim medijima. U tom smislu ne isključujem skorašnji intervju sa generalom Gotovinom, kao što mogu da zamislim posetu neke ovdašnje televizijske ekipe (TV Vojvodina, na primer) Marku Perkoviću Tompsonu. U Zagrebu ili Čavoglavama. I opet će sa druge strane, uslovno rečeno novinarske, biti neki Ivanović. Razgovaraće o glazbi.

Inače, u Vojvodini je već oformljen medijski i politički lobi sa zadatkom da radi u nekoliko pravaca; pre svega na snaženju regionalno-etničkog određenja Vojvođanin (umesto Srbin) na anatemisanju svega što ima srpski predznak i suštinu, te na jačanju hrvatskih pozicija i uticaja u severnoj srpskoj pokrajini. Glavni centri delovanja, ni to nije posebna tajna, nalaze se u Televiziji Vojvodine, Nezavisnom udruženju novinara Vojvodine, LSV, tzv. vojvođanskoj akademiji nauka i u redakcijama nekoliko sajtova čiji bi urednici, da je države, već odgovarali zbog širenja nacionalne i verske netrpeljivosti. Prema Srbima, pravoslavcima, naravno. Ali, nastaviće oni da rade poverene im poslove bez ikakvog straha, jer znaju da Srbija nije srpska država i da Srbe nema ko da brani.

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: VESTI

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top