Томо Лучић

Рођен 1. марта 1931. године у селу Бистрица, општина Жепче

Казује:

Моји родитељи су се звали: Лучић (Томе) Перо (1910) радник, Алексић Босиљка, домаћица, рођена у Брезовим Данама.

Мој отац је живио у заједничком домаћин­ству са стрицем Душаном, рођеним 1911. године који је био службеник у срезу Жепче. Родитељи и стриц су живјели у заједничком домаћинству са ба­бом Лучић Василијом, удовом погинулог Лу­чић Томе, бившег земљорадника из села Бистрица, Дринска бановина. Пошто сам ја најстарији унук, дали су ми име Томо по покојном дједу. Осно­вну школу похађао сам у Жепчу. Рат ме је затекао у трећем разреду.

Што се тиче имовине, били смо солидног имовног стања. Покојна баба имала је пензију, стриц и отац су радили.

Нову кућу смо саградили 1939. године. Има­ли смо и помоћне објекте. Од стоке смо има­ли два вола, четири краве и коња.

Живјели смо у заједничком домаћинству: моји родитељи, отац Перо и мајка Босиљка, браћа Димитрије и Милан, сестре Милева и Мара, баба Василија, стриц Душан и његова супруга Мара. Ја сам био најстарије дијете.

Моје село било је мјешовито, отприлилке пола села били су Хрвати, а пола Срби. Хрвати су одмах прихватили Независну Државу Хрватску. Многи су ступили добровољно у хрватску војску. Добро се сјећам Бритвар Јозана (Јозе) који је долазио нашој кући за Божић и славу. Одлазио је са оцем и стрицем у лов. По успостављању Независне Државе Хрватске неки су послани на Источни фронт, Јурић Анто-Антеља и други.

Сјећам се да је стриц Душан одмах био отпуштен са посла. Након извјесног времена, оде стриц у срез по зарађену плату. Хрвати га одмах затворе. Када је то баба сазнала, отишла је код шумара Хрвата, Стјепана Христића који је становао у Кисељаку. Баба је молила Стјепана да он ургира да стрица пусте из затвора. Тада ју је Стјепан напао и рекао јој да у њеној кући на зиду виси слика краља Петра. Баба му је рекла да то није истина. На зиду виси само икона Светог Јована, крсне славе. Лугар је тада рекао баби да му да краву и да ће стрица пустити. Баба је пристала да му да краву. И дали смо му краву. Лугар је одржао ријеч и стрица су пустили. Он је дошао кући. Отац и стриц нису смјели више да спавају у кући, него су спавали у оближњој шу­ми.

Била је недеља, јуна мјесеца 1941. године. Кад смо увече вечерали, отац рече стрицу: „Ве­черас нећемо ићи“. Ми остали смо знали гдје неће ићи. Те вечери, око 11 стати Хрвати су дошли на врата, наше куће. Баба им је отворила. Издали су нам наређење да одмах напустимо кућу и пре­дамо кључеве. То нам је саопштио Анто Дра­гичевић који је био из села Ловница. Он је био радник који је радио код бабиног брата Дабић Луке који је био „шкрибан“ у Каменици. Када је Анто саопштио да напустимо кућу, баба је рекла: „Немој Анто – молим те!“ Тада ју је Анто уда­рио кундаком у груди, а баба је пала. Ми дјеца смо легли по баби да је заштитимо. Хрвати су нас истјерали из куће и узели кључ.

Онда су нас Хрвати спровели на цесту гдје су нас чекале запреге. Тад су нас спровели у Жепче. Наше комшије Хрвати су пазили да нико од нас не би покушао побјећи. Ту смо укрцани у сточне вагоне. Одвезли су нас у Завидовиће где су нас затворили у школу.

Ту су нас држали затворене око седмицу да­на. Наше комшије Лучић Госпава, Чошан Анђа, Станковић Симуна, Дабић Мара… доносили су нам храну, а хрватски војници нису дозволили да нам је предају. Тада је завладала глад и жеђ, јер нисмо имали ни хране ни воде. Часне сестре су давале дјеци по кашику пуре дневно. Пошто сам ја био најстарији, ишао сам да примим пуру. Часна сестра је питала: „Колико вас има?“ Када сам рекао колико нас има, часна сестра ми је снажно ударила шамар по уву. Тада ми је пукла бубна опна и крв је почела да тече низ лице. Скоро сам оглувио на ово уво, чујем само 10%. Последице су остале – уво ми поне­кад процури, стално морам узимати лијек Генто­кулин – гентамицин 0,3%.

Једног дана у зору, јуна мјесеца, одве­дени смо на жељезничку станицу у Укрину. Одав­де су нас транспортовали за Босански Брод где смо стигли око 15 часова. Када смо стигли у Брод, гонили су нас преко моста који је био оштећен. Једва смо прешли. Киша нас је пратила, а ми смо били без кишобрана.

Када смо пролазили кроз Славонски Брод и кретали се улицом, из кућа су нас гађали разним предметима, псовали нам српску мајку и викали: „Побијте их и баците у Саву!“ На кућама су биле исписане пароле: „Живио Анте Павелић и Независна Држава Хрватска!“ Када сам се враћао 1946. у сво­је родно село у том истом граду писало је на кућама: „Живила КП и друг Тито!“

Када смо стигли на жељезничку станицу, мо­кри, гладни, измучени, укрцани смо у жеље­зни­чке вагоне. Врата су затворили. Унутра нам је јако било загушљиво. У нашем вагону биле су породице Урсиновић Ђорђе, Урсиновић Мане, Ве­се­линовић Симе, Веселиновић Луке, Веселиновић Си­мо, Браничковић Благоја, Ћошан Недељка и дру­ге.

Цијелу ноћ смо путовали до логора у Сла­вон­ској Пожеги. Логор је био смјештен у бараке бивше Југословенске војске. Логор је био огра­ђен бодљикавом жицом која је била висока око два метра. Уз жицу, на сваком углу била су по­стављена стражарска мјеста.

Прије него смо били смјештени у бараке, претресли су нас и одузели нам све вредне ствари које смо понели. Женама су скинули и вјенчане бурме. Прије одузимања вриједних ствари, питали су оца да ли хоће да прими римокатоличку вјеру. Отац је рекао да неће ни он, а ни његова по­ро­дица. Тада су тукли моје родитеље, а Хрватице су тукле бабу, мајку и стрину.

Добро се сјећам Тодора Веселиновића ко­ме су нашли значку од метала на којој је био лик краља Петра ИИ Карађорђевића. Натјерали су га да значку прогута.

Послије претрага и одузимања свих вредних предмета, одвели су нас у бараке које нису има­ле патос. У бараци смо лежали поред зида с обје стране. Лежали смо на слами, није било ћебади нити јастука. Слама је била пуна измета. Неки су има­ли пролив. За јело смо добијали чорбу од ку­ку­ру­зног брашна, без соли и масноће. Хљеб нам нису давали, трпили смо глад и пуно смо изгубили на тежини.

Пошто нас је мучила глад, купио сам отпа­тке хране које су сељаци, враћајући се са пијаце, бацали у близини логорске жице. Када су сељаци примјетили да ми то користимо, нису више те отпатке бацали.

Када је падала киша, изгонили су нас из ба­рака да киснемо напољу, онако у одјећи.

Остао ми је у сјећању један мали усташа, који је имао можда 10 година. Носио је уни­форму и пиштољ око појаса. Позвао је нашег све­штеника и чупао му сиједу браду. Када се све­штеник опирао, онда му је мали из пиштоља пуцао у главу и убио га.

Из мога ува стално је цурио гној и сукрвица. Нисам ни имао вату да ставим у уво. Муве су ме стално нападале. Било ме је страх да ми се уво не уцрва. Једно јутро је дошла болничарка и питала да ли има неко болестан. Ја сам се јавио једини из бараке. Болничарка је рекла да ће доћи касније по мене. (У логор је дошао Међуна­родни Црвени крст.)

Она је дошла око 14 сати и одвела ме у ба­раку код љекара. Питали су ме шта ме боли, ја сам одговорио – уво. (Нисам им смио рећи да ме је ударила часна сестра). Када сам сјео на сто­лицу, тада је један у униформи стао иза мојих леђа и ухватио ме за косу. „Када ја рекнем три, да је глава одсјечена!“ Усташа поче бројати: „Је­дан, два…“ Када је рекао „два“, ја сам крикнуо, а усташа који је стајао позади и држао ми главу заврнуту, подигао ме са столице, ударио ногом у леђа и ја сам се дочекао на зид. Усташе су се смијале грохотом. Врата су била отворена, ја сам ишао ходником бојећи се да ће ми у том мо­менту пуцати у леђа. Дошао сам у бараку пла­чући.

Од великог страха био сам занијемио, ни­сам уопште говорио мјесец дана.

Логор је био препун. (Мислим на стање у логору послије прегледа Црвеног крста.) Било нас је више стотина. Једног јутра рекоше нам да иза­ђемо из барака и да се постројимо. Колона је кренула према жељезничкој станици. Када смо до­шли на жељезничку станицу, једна композиција је већ била укрцана и воз је кренуо. Нама је било жао што ми нисмо у тој композицији. Касније смо сазнали да је воз кренуо према Јасеновцу и да су сви страдали у том логору.

Нас су такође укрцали у друге вагоне и упу­тили у другом правцу. Нисмо знали куда идемо. Воз је стигао отприлике око 16 часова. Усташе отворише врата и повикаше да излазимо. Повели су нас напријед гдје је стајао путнички воз у који смо ушли. Кад смо ушли у воз, то мјесто је било Земунски Усјек. Када смо ушли у воз, усташе су нам дали велике канте у којима је био чај. Бојали смо се да пијемо тај чај, па смо једни другима давали знак очима.

Путнички воз је стигао на одредиште у Зе­мун. Када је стигао на жељезничку станицу, тада су усташе изашле из воза. Пред станицом су били постројени Недићеви војници. Усташе су предале спи­сак нас у возу Недићевим људима који су нас питали шта нам је то у тим кантама. Ми смо одговорили да је чај. Они су нам рекли да тај чај проспемо кроз прозор. Рекли су: „У Србији вас чека бели хлеб и млеко.“ Хоће ли тако бити?

Воз је кренуо према Београду. Брзо смо стигли. Ту су нас сместили у прихватне бараке за протјеране Србе из Независне Државе Хрватске. Дошли су љекари и болничари, болесне су прегледали и дали упутство да, пошто смо исцрпљени, треба да мало једемо хљеба и млијека. Композиција – воз је потом кренуо за Смедеревску Паланку. У возу су нам свака два сата давали храну.

Када смо стигли у Смедеревску Паланку, смје­стили су нас у школску зграду. Ту смо имали добар смјештај – сламарице, ћебад, јастуке. Имали смо љекарску његу.

У Паланци смо задржани један мјесец. Ка­да смо се добро опоравили, упутили су нас у села Водиће, Мраморац и Гусадак гдје смо остали до завршетка рата.

Моји родитељи су остали живи. Браћа Димитрије и Милан, сестре Милева и Мара, вратили су се 1946. године у наше село. Затекли смо кућу која је била спаљена. Све пратеће зграде су биле порушене. Нисмо затекли ништа од стоке и намје­штаја. Почели смо све испочетка.

Завршио сам нижу гимназију у Завидови­ћима, Учитељску школу у Сарајеву, Вишу педа­гошку школу у Сарајеву, Природно-математички факултет у Новом Саду. Завршио сам постди­плом­ски студиј и стекао звање магистра гео­графских наука. Радио сам као савјетник за пре­дмет географија. Стекао сам звање професора на Педагошкој школи у Бањој Луци.

Сада сам у пензији, и с тугом и сјетом се сјећам тешког дјетињства.

<Стојан Стојаковић                                                             Садржај                                                                  Ђуро Саватић>