To niko ne razume

Vi s jednimproblemom živite godinama, tvrdeći da je to tako i ne može drugačije, iako je taj problem rešiv za nekoliko dana, a nešto što se drugima čini kao katastrofa vama je normalno stanje, rekao mi je stranac.

Krajem prošle nedelje dok se prvi sumrak spuštao s okolnih planina, nas nekoliko sedimo u zimskoj bašti, s pogledom na jezero, u jednoj od zemalja EU. Moja malenkost privukla je posebnu pažnju čoveka na pragu sedamdesete – primetno dobre kondicije, bistrih i živih očiju – čim je saznao da sam iz Srbije.

– Ja se vama, Srbima, divim – bila je njegova prva rečenica.

Osetih unutrašnju toplinu, obli me zadovoljstvo, pomislih: ovaj zna srpsku istoriju, sada će da nas veliča zbog Karađorđa, Prvog svetskog rata, doprinosa slamanju nacizma… pa još kad je dodao da na svetu nema države kakva je Srbija, počeh u sebi da hvalim Boga što u inostranstvu nabasah na takvog.

– A šta vas posebno oduševljava kod Srba – pitam, sav raznežen.

– To što ste vi narod koji živi izvan svih poznatih pravila, što praktično i nemate državu, što vas guta sivilo potpuno uništene ekonomije, što imate najmanja lična primanja na Balkanu, a živite kao da ste puni novca. Restorani u Beogradu su puni. Ja to uopšte ne mogu da shvatim – izgovorio je čovek u jednom dahu.

Sada već potpuno drugačijeg raspoloženja, svestan u kom pravcu razgovor može da ide, pitam sagovornika na osnovu čega to zaključuje.

– Često sam poslovno u Srbiji, a radim i u Hrvatskoj. Razumem vaš jezik, mislim da vas kao narod poznajem, ali vas ne razumem. Vi s jednim problemom živite godinama, tvrdeći da je to tako i ne može drugačije, iako je taj problem rešiv za nekoliko dana, a nešto što se drugima čini kao katastrofa vama je normalno stanje. Izgleda da kod vas niko ni za šta ne odgovara. Vaši putevi, uključujući auto-put, grozni su, ne znam za gore u Evropi, i tu se ništa ne menja. Jedne godine izgradite deset kilometara puta koji iduće godine renovirate. Kako je moguće da firma koja je pravila taj put i dalje postoji. Ko im daje poslove? Kako je moguće da nadzorni organi potpišu papir da su takvi putevi dobro napravljeni i kako ti ljudi i dalje rade kao članovi nadzornih komisija.

– Bio sam – veli – pre nekoliko dana u Beogradu i saznao da su neki vaši poznati biznismeni tražili i dobijali kredite u visini desetina i stotina miliona evra, dajući časnu reč kao garanciju. – Jesu – uskačem u reč – i sada su u zatvoru. – Dobro – kaže ovaj i pita zbog čega nisu u zatvoru oni koji su takve kredite odobravali. Oni su, naglašava, pravi krivci, oni su raspolagali novcem, njihove odluke su upropastile banke, a ne zahtevi ovih koji su iza brave.

– Ili – uporan je – sve do dolaska u Srbiju nigde nisam čuo da je moguće jedan stan u izgradnji prodati pet puta. Šta je s ljudima koji to rade, šta je s onima u državnoj administraciji koji su to omogućili, čujem da niko od njih nije pravosnažno osuđen. Ja to ne razumem – ponovio je stranac na pragu sedamdesetih.

– Znate šta je gore od svega toga – upitao sam stranca.

– Šta – podigao je obrve očekujući nešto spektakularno.

– Činjenica da u Srbiji niko više i ne pita zbog čega je stanje ovakvo kakvim ga opisujete

Piše: Ratko Dmitrović

Izvor: NOVOSTI