TO JE NAMA LIKA

Eto, došla sam ti Liko, došla na moju dedovinu, na moja dva roda, dva prezimena, dve krsne slave – Svetog Nikolu i Svetog Đurđa, dva imanja, dva kućišta i dva praga u korovu. I niko mi se nije obradovao… Niko me nije ni poznao…

Piše: Gordana Dostanić

„Došla sam ti, Liko! Da li sam domaćin ili gost?…“ – govori Olivera svoju priču nad prijebojskom jamom Golubnjačom. Meni je posle dugo odzvanjao u ušima samo taj početak njene priče o Lici: „Došla sam ti, Liko…! Došla sam ti, Liko…!“ Onda sam u sebi te reči šapatom ponavljala i pitala se zašto ih ponavljam i zašto sam joj došla. Kako mnogo radosti, tuge, sećanja tvojih i tuđih, želja i žala, otetog, a tvog… staje u samo četiri reči: „Došla sam ti, Liko“.

Lika je moja dedovina! Dedovina, to je ona zemlja na kojoj su se rađali tvoji i umirali ispraćani reskim zvukom crkvenog zvona. Oni bivši od kojih si iako između vas stoji dugo vreme. Tvoji dedovi, dedovi tvojih dedova, stričevi tvojih stričeva, ujaci tvojih ujaka, tetke tvojih tetaka. To je ona zemlja koju su tvoji čuvali i znojem i krvlju, na kojoj su podizali i kojoj su davali decu. Na kojoj su tragovi muke i zvuk njihove pesme svatovske i setna nota uspavanke i zvon detinjeg smeha. To je ona zemlja koja je njih kamenom hranila i kišom pojila, nad kojom su se Bogu molili da rodi da imaju za crni kruv čiju su koru pre rezanja ljubili. To je ona zemlja kojom su se zaklinjali, kojoj su se zahvaljivali, na kojoj su se jadali, igrali sa naherenom ličkom kapom na tršavoj kosi. A znali su je i proklinjati. To je tamo gde je gorela slavska sveća ispod ikone našeg sveca i gde je slavski kolač rastao ispod peke… U utrobi dedovine zauvek je kost od koje smo. To je nama Lika!

Evo me u ličkom selu koje se ne da ugasiti, nego posle vekova postojanja počinje lagano da diše život. Kakav, takav. Ne daju se Ličani. Vrepčani. Pogledaće Bog, videće tu snagu i volju i nagradiće. Veruju oni, a verujem i ja.

Zaustavljamo se kraj zapuštene šterne sazidane za vremena Marije Terzije kad je vladala Vojnom krajinom i u njoj Likom. Kraj šterne je tada sazidana i seoska škola. Sada ruševina. U njenim klupama, sa tablicom pod rukom, sedela je i moja mama, dok su joj radoznale okice stidljivo virile ispod šiški. Sa njom su klupu delile njena Beba i njena Jela sa kojima je drugovala do kraja koji im je Bog dosudio. To je bilo pre onog, Drugog rata u kome je i škola rušana i paljena kao i kuće. Posle rata je obnovljena, pa u ovom ratu, u kome su se braća oružjem i u krvi razdvajala, ponovo srušena i eto je, sad se među njenim ruševinama raširila zova i bagrem. Od te ruine koja je upamtila hiljade mališana sa torbacima o ramenu, krećem poznatim, džombastim putem prema mostu i mlinu na Jadovi. Znam da nema mlina, ali most je sigurno tu.                              

U Babića kraju

Stajem pred mojom dedovinom Uzelac, zvali nas Babići. To je zemlja na kojoj se rodila moja mama u neku davnu „zoru u neđelju“, kako je baba pričala. Zurim u zaraslo imanje. Ne, ne zurim u imanje, zurim u gusto granje koje krije imanje i ne da prići. Ostajem na prašnjavom seoskom putu napinjući očni živac. Džaba. Nikako da se kroz granje bar zabelasa zid dedine kuće-vikendice u kojoj je provodio leta. Provodio davno, ima tome pola veka. Posle je tu navraćao ujak, a onda se za tu ličku grudu prađedovsku i borio. S puškom u ruci. I tome su decenije mera. Naprežem oko, ali ne i sećanje. Ono je jasno, bistro. Lebdi nad ovim zaraslim Babića sokatom sa čije desne strane je kućište stare kuće, zapaljene davne 1941. Ostala je od te kuće samo udolina od podruma koju deda nikad nije hteo zatrpati. Znao je tu, na njen obronak, da sedne i vrati točak misli u mladost. Da nema gustog rastinja, pa da sednem na dedino kućište i sa njega udahnem malo svoje prošlosti, a više one koju su u mene posejala tuđa sećanja. Možda bi mi, tu nad kućištem, kosu dodirnuo laki dah moje prababe Milice, one što je govorila „u mene osamdeset manje edna, a vidim iglu na Visočici“. 

Iznad dedine je bila kuća tetke Anđe. Ta mala, pogurena baka je bila mamina tetka, ali mi smo sve mamine rođake oslovljavali jednako kao i ona, nismo pomerali srodstvo za koleno dalje. Tetka Anđa, lakim korakom srne, u šlapama, obilazila je sve naše voćnjake i kućišta. Opanke je retko obuvala. Samo kad se morala predati surovosti zime. Nije se udavala. Ostala je tu kao neki stražar kome je dodeljena važna uloga čuvara dedovine. Njene i naše. Čekala je proleće da dođe najpre brat joj stričević, Milanko, a onda da sine leto kad se, jedno po jedno, sležu u selo odseljenici i njihova deca. Ponad njene kuće, malo udesno je imanje strica Dmitra. Stric je umro, njegovi se odselili. Žive u Bačkoj. Retko kad su navraćali, pa njih Anđa nije ni iščekivala. Umrla je brižna ko će i kako posle nje našu dedovinu sačuvati.  

Bespomoćno zurim u granje, a krila uspomena me nose kroz dedin voćnjak. Bila je u njemu stara jabuka koju je još moj pradeda u svojoj mladosti zasadio. Nije više ni rađala, samo je u granama čuvala lik dece koja su oko nje skakala, a onda, jedno za drugim, odlazila nekuda u svet gde nikog svoga nema. Da li stara jabuka još odoleva i čeka da je neko od nas dotakne? Mlade šljive, čije je listove, jednog leta, štapom stukao moj brat, ratujući sa zamišljenim neprijateljem, odavno su podivljale. Pod tim šljivama, na meku travu, prostirali smo ponjavu i čekali da deda iznese zdelu keksa.  

Moji sa Vlaškog brda

Nedaleko je i babina rodna kuća. Do nje se stiže putem uz brdo. Vlaško ga zovu. Noge mi po poznatom kroče, kao da su juče prošle tom stazom kojom sam se u prošlosti bezbroj puta penjala i silazila. Uzalud nesigurno ponavljam „mislim da je to taj put, a možda je to neki novi, tek prosečen“, noge ga prepoznaju i sa svakim korakom stajem u stopu koju sam davno otisnula svojom dečijom nogom. Najbliže putu bila je kuća strica Vaće i strina Vaje. Tako su ih zvali, a krštenim imenima su bili imenjaci, Vasilije i Vasilija. Nema Vaje i Vaće, a nema im ni kuće.

Poviše njih je živela strina Milica. Ona uspravnog, gotovo devojačkog stasa, uvek je bila uredno obučena u crnu suknju i opasana zaslonom, a ispod marame su izvirivale prosede vlasi. Udala se pre onog rata za našeg strica Ninu i već prvog ratnog leta ostala udovica. Ustaše ubile Ninu među prvima u selu. Njih devetnaest zatvorili su u podrum Savine kuće, posle izveli, mučili i pobili na Plantaži. Medačkoj. Eno im spomenik na groblju. Okrzalo i njega vreme, ali umesto krsta još stoji onaj davno urezani petokraki znak za koga oni niti su znali, niti su zbog njega postradali. Pobili su ih jer su bili Srbi i snažni i rešeni da brane i ne daju ni sebe, ni svoje. Milica se posle rata prudala. Da ne samuje. Al ne dade se nego kako je suđeno. Po drugi put udovica, u starosti ostade sama. Kad smo prolazili kraj njene kuće znala nas je pozvati i gurnuti u šaku koji bombon.

Ponad Miličine bila je baba Stanina kuća. Zvali smo je babom zbog poznih godina, nije nam bila rod. I ona je sama deverala. Udovica, bez dece. Najbliži joj rođaci živeli u gradu. Ni tih udovičkih kuća više nema, niti ima traga da su ikad postojale. Sem u mome sećanju iz koga neće nikuda. Strina Milica i baba Stana su umrle pre poslednjeg rata. Bog kao da je hteo da ih poštedi novog pogroma.

Temenom brda slede kuće Crnokraka. Na mestu gde je bila kuća Mike Jovičine i njene brojne porodice stoji lepa nova kuća. Kažu obnovio je Đuro. Da li je on Mikin unuk? Nema u kući nikoga, nemam koga pitati.

Iz gustiša vire urušene zidine Nikoline i Marijine kuće. I oni su pre ovog rata ostavili kućni prag da samuje. Umrli.

Srce sve brže udara. Malo uzvišenje, pa jasik… Koliko sam puta na tom uzvišenju sedela udubljena u neke dečije misli i maštarije. Koliko li je samo puta preko tog uzvišenja rupila baba Rašinka. Uhvatila je bila devedesetu, a svaki dan je dolazila do bratanice Smiljane. A u jasiku kao da vidim mog Malog dedicu koji je na granu okačio kosu, a leđima se naslonio na stablo da „zeru otpočine preko podneva“, dok najjače Sunce ne prođe. Slatko mu je bilo tu, svejedno što mu je kuća 20 koraka dalje. Mali dedica je mamin djed Mile. Podario ga Gospod dugim životom. Osamnaest godina je zarađivao u Americi. Pred onaj, Drugi rat mu umrla žena, Jekica. Jedinog sina, još neženjenog, izgubio je već te prve ratne godine. Bio mu među ustanicima, a kuršum ga pogodio dok je branio selo od ustaša. Pogibe. Ostao dedica sa dve kćeri. Starija udata, imala odraslu decu i unučad, a mlađa, Smiljana, ostala sa njim u kući. Nije se udavala. Dala mladost i snagu starom ocu i dedovini.

Stojim kraj tetkine kuće. Upao krov, oronuli zidovi, dvorište zaraslo. Iza ove nema više kuća. Nije ih ni bilo. Samo prostrana, duga livada preko koje sam pešačala dva kilometra do izvora. Po vodu za piće. Grlo žedno njegove bistre vode, pa upirem pogled tamo gde je bio. Vidim jure automobili, čini mi se odmah iza mog izvora, sem ako i on nije nestao pod novim asfaltom autoputa za more.  

Kod tetke Smiljane se živeo drugačiji, neki lički život, ni sličan našem gradskom. Imala je ovce, krave, konja, kokoške… Imala je šume, livade, njive, baštu… Sve je to tražilo vasceli dan rada. Ruke su joj bile žuljevite, noge pune trnja, lice opaljeno Suncem, a srce meko i zagrljaj topao.

Od kuće se silazilo na reku. Jadova je sve podmirivala. Napajala goveda, sa njenog kamena se prao veš i sušio na grmlju, u dubljem i bistrijem delu smo se kupali da ohladimo tela od letnje žege. Pijavice nam nisu smetale. Ni do Jadove ne mogu. Zarastao put i do nje.

Kuća je imala sobu i kuhinju. U kuhinji se živelo, a u sobi, sa malim prozorčićem okrenutim Jadovi, samo bi se noć prespavala na drvenom krevetu sa šuštavom slamaricom od komušine i biljcem za pokrivku. U ormaru su njene haljine visile na vešalicama koje je sama pravila od krpica i isečene stabljike kukuruza. Merdevine su iz kuhinje vodile na tavan sa žitaricama, brašnom, suvim mesom… Na merdevinama je visila platnena torba u koju je tetka skupljala lešnike koje nam je pred zimu slala, uz svoj lički sir, kao poseban poklon. Struje je bilo samo u seoskoj Zadruzi, tamo pod Gradinom. Kod tetke je sjala petrolejka i svetlost tanke vatrice koja je tinjala u gvozdenom šporetu. I sjale su brojne zvezde. Kad upreš pogled nebu po njemu kao da je prosuto zrnevlje kukuruza. Prstom smo jedni drugima pokazivali Kumovsku slamu, Mala kola, Velikog medveda… kao da gledamo teleskopom. Pun Mesec, praćen treptajima zvezdica, obasjavao je put do Zadruge. Tamo su subotom i nedeljom bile igranke. Kad nije bilo mesečine poslužila bi bater-lampa.

Najlepši je bio crni hleb tetkinom rukom umešen, namazan putrom izmetenim u stapu i šolja gustog mleka. Da mi je da ponovo osetim taj ukus. Pusta želja, unapred osuđena da ostane neispunjena! Ispod kuće je bila staja za dve krave i konja Miška, a u dnu dvorišta tor za ovce.

Sećanje mi zapinje u grlu i steže ga. Kako želim da viknem iz sveg glasa, da je dozovem: Oooo, Smiljanaaaa! I doviknem kao ona nekad meni: Dela, majkooo, doreni krave do Jadove da ne skaplju o žeđiii! Da mogu da viknem iz sveg glasa, pa da iz ovog gustiša granja i koprive izroni njena glava sa maramom povezanom na potiljku i navučenom preko čela da ga štiti od Sunca. Da me pogleda onim vranim očima koje igraju i zagrli čvornovatim rukama, pa da kaže: Di si ti, rodo? Vaje izgledam nećeš li oklen! a ja da se pravdam kako od posla nisam stigla pre. Pa da zgrabim onu kantu za koju je vezano plehano lonče i odem preko polja da nam donesem ledene vode. Onda da svarimo kavu u plavoj džezvi sa belim tufnama, krnjavoj oko ručke, i da pričamo, pričamo…

Sada bi ona, umirena starošću, imala vremena za priču, ne bi posle prvih rečenica kao vetar izjurila iz kuće za nekim poslom. Opet snovi! Niti je dozivam, niti me ona grli. Otišla je i ona sa dedovine i umrla u Bačkoj, u selu koje se, u sred te vojvođanske ravnice, zove – Velebit.

Nadenuli tako Ličani doseljeni još posle Velikog rata, da ih bar ime sela podseća na dedovinu. Smiljani ostalo sve ovde na brdu i na groblju… Preko imanja je prošla cesta i plinovod, to više nije naše, srpsko, nego njihovo – državno. Te države koja je svoje građane – Srbe ubijala i isterivala. Bar da nekako okućnica ostane naša. Ta na kojoj je rodni dom moje babe Mike i njene sestre Smiljane.

Suze su se skupile u uglu oka i pomalo vlaže trepavice, ali ne kapaju. Samo mi glas podrhtava. Saginjem se po kamen. Da ponesem kući i stavim među ono kamenje doneto sa dedovine u Livanjskom polju.

Eto, došla sam ti Liko, došla na moju dedovinu, na moja dva roda, dva prezimena, dve krsne slave – Svetog Nikolu i Svetog Đurđa, dva imanja, dva kućišta i dva praga u korovu. I niko mi se nije obradovao… Niko me nije ni poznao… Možda me je, ipak, poznala Lika i možda mi se ona obradovala. Nisam ni u jedno moje dvorište mogla kročiti od pustog granja koje kao da hoće da skrije prošlost od stranih pogleda i da svojim korenjem skopča za tu zemlju naše uspomene da i one ne odlepršaju kao što smo mi.

Ostao mi kamen za poneti.

Pod ličkom zemljom

Pođoh da obiđem i one moje, koji su na ovom vrebačkom groblju sahranjeni. Tu su Uzelci – prababa, pradeda i moj deda Milanko. Dedino ime nije uklesano na spomenik koji je on podigao majci i ocu i svome sinu, prvencu, kome se ne zna groba, samo se zna da je poginuo negde na Baniji. Deda je umro na svojoj dedovini i sahranjen je kraj roditelja, pod njihovim sudnjim grumenom. Tako mu je pisano – da vekuje sa svojima. A samo što je iz Beograda stigao da još jednu godinu, od okopnelog snega do prvih pahulja, poživi na svom imanju. Kroz kamen spomenika sa koga su otpale slike, probija pocrnela mahovina. Po ulegloj zemlji groba uhvatila se svenula trava, tankih vlati sušenih godinama letnjim žaropekom i vetrom sa Velebita, koji je naneo i neku izbledelu, veštačku ružu.

Grobove Cenokraka – Malog dedice, baba Jekice i njihovog Milana nisam pronašla. Nad njima je nekada bio samo drveni krst. On se odavno strunio i postao zemlja. Te grobove kao da je sakrilo vreme pred nemarnom rukom potomaka.

Eh, Liko, moja dedovino! Opet ću ti doći!   

Za ovo sećanje pretočeno u priču zahvaljujem se Udruženju Jadovno 1941, a posebno našem bratu Momčilu Miriću, koji je, zbog nas Vrepčanki, prekrojio plan povratka sa hodočašća i poveo nas u Vrebadž.

Gordana Dostanić