Titovo ćutanje o logoru smrti

U prvoj depeši upućenoj u Moskvu, aprila 1942, u kojoj je govorio o Jasenovcu, Tito ne pominje Srbe, već tvrdi da se u logoru nalazi „više od 10.000 najboljih sinova Hrvatske“.

Titovi istoričari i novinari, karijeristi i zanesenjaci, koje činjenice nisu mnogo interesovale, decenijama su govorili da je on do kraja Drugog svetskog rata veoma malo znao ne samo šta se stvarno dešava u Jasenovcu, već i o masovnim pokoljima ustaša nad Srbima i o stvarnom karakteru nacističko-fašističke Nezavisne Države Hrvatske (NDH).

To je samo po sebi nelogično, jer je Tito najveći deo Drugog svetskog rata, od kraja 1941. do kraja maja 1944, proveo na teritoriji NDH, a i od maja do kraja 1941, dok se nalazio u Srbiji, znao je kako su ustaše u NDH organizovale lov na Srbe.

Krajem tog meseca, on je u depeši svom „Dedi“, kako je zvao Staljinovu Kominternu, moskovsku centralu svih komunističkih partija u svetu, prvi put pomenuo ustaše.

One su, kako je rekao, samo od aprila do kraja maja 1941. streljale i poklale hiljade Srba, a „po selima NDH strijeljano je na stotine Srba, seljaka i radnika bez ikakvog razloga“.

Tvrdio je da su Hrvati toliko ogorčeni zbog toga što su ustaške vlasti „Srbima i Jevrejima oduzele sva prava da nije isključeno da zbog toga u Hrvatskoj dođe do sukoba između ustaša i naroda“.

Do sukoba nije došlo ni do kraja rata, a Tito je tih dana o karakteru NDH obavestio i članstvo svoje partije. Rekao je da taj režim predstavlja samo „šačicu frankovačke gospode“, pri čemu je mislio na pristalice hrvatiziranog Jevrejina, srbofoba Josipa Franka, koji je, uz hrvatskog ekstremističkog političara Antu Starčevića, bio uzor i preteča ustaša.

Tvrdio je i da poglavnik NDH Ante Pavelić protiv sebe u Hrvatskoj ima „čitavu radničku klasu“, čak „99 posto hrvatskog naroda“. To je bilo veliko preterivanje, jer se u takvim okolnostima ne bi mogao održati na vlasti ni do kraja 1941, a kamoli sve do kapitulacije Nemačke.

A pogotovo ne bi mogao, sve do nemačke kapitulacije, ostati najverniji saveznik Adolfa Hitlera izvan nacističke Nemačke.

Uostalom, ta „šačica“ je krajem 1941. narasla na oružanu silu od 262.326 boraca. A strah od te „šačice“ bio je toliki da u Hrvatskoj, za sve vreme rata, nije zabeležen nijedan javni protest protiv bestijalnih ustaških klanja srpske dece, žena i staraca!

Tito još sredinom aprila 1941. apelovao na svoje simpatizere da „sačuvaju svoju hladnokrvnost“.

I tvrdio da se baš tada, kada je Jugoslavija morala da kapitulira, i kada su hrvatski naci-fašisti već proglasili NDH, „narodi Jugoslavije, uključivši i većinu Hrvata, herojski bore za svoju nezavisnost protiv mnogobrojnih neprijatelja“, a tada se protiv fašizma u Hrvatskoj nije borio niko.

A ni u Jugoslaviji tada nije bilo nikakvih borbi, zemlja je već bila kapitulirala, Mihailović se sa ostacima jugoslovenske vojske potucao po Bosni i sporadično borio protiv Nemaca.

Drugi put Tito je u svom obraćanju „Dedi“ pomenuo ustaše 23. avgusta 1941. godine. Javio im je da su ustaše „samo kod Sanskog Mosta poubijale oko hiljadu žena, dece i staraca“, da su „sela Omarska i Piskavica potpuno istrebili“, da su stotine mrtvih i ranjenih seljaka „bacale u jame i zatrpavale“, ali iz samo njemu znanih razloga nije rekao da su ustaške žrtve bili Srbi.

Zločin kod Sanskog Mosta, koji se tada, kao i gotovo cela Bosna i Hercegovina, nalazio u sastavu NDH, bio je mnogo veći od brojki koje je on pominjao.

Ustaše su samo u Sanskom Mostu 2. avgusta 1941. streljale oko 800 ljudi, a u nekoliko narednih dana u okolini ovog mesta u zapadnoj Bosni pobijeno je još 2.200 Srba. U obližnjem Prijedoru, 3. avgusta ustaše su likvidirale 700 Srba, a u selima Omarskoj i Piskavici još nekoliko stotina Srba.

Samo dve nedelje posle slanja ove depeše, Tito je 8. septembra 1941, u „Biltenu“ svog glavnog štaba koji je uglavnom distribuiran njegovim simpatizerima u Srbiji, drugačije govorio o ustaškim zločinima nad Srbima. Pisao je da je „pod nožem Pavelićeve ustaške bande poginulo stotine hiljada Srba: žena, djece i staraca“.

Krajem leta 1941, i u Beogradu, u kome se Tito tada nalazio od maja 1941, uveliko se znalo o koncentracionom ustaškom logoru u Jasenovcu, koji se sa svojim stratištima i drugim logorima smrti prostirao čak na 210 kvadratnih kilometara.

A znalo se o masovnim ustaškim pokoljima i bacanju hiljada živih Srba u kraške jame širom Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Znao je to i Tito, ali ni u mnogobrojnim depešama koje je tada slao svom moskovskom „Dedi“, niti u obraćanju sopstvenim pristalicama u Jugoslaviji, nije pominjao ni Jasenovac ni druge ustaške logore.

Tito tek 4. aprila 1942. godine javlja Moskvi da se „najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj nalazi u Jasenovcu“.

Rekao je da je „dželat Pavelić“, a ne NDH, „u ovaj koncentracioni logor bacio više od 10.000 najboljih sinova Hrvatske“, ne pominjući da je u Jasenovcu zatočeno najviše Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a pogotovo nije spominjao da su oni oterani u ovaj logor smrti zato što su Srbi.

Izvestio je i da je od tih 10.000 „najboljih sinova Hrvatske ostalo svega još hiljadu i po živih ljudi“, a da su „svi ostali bili podvrgnuti užasnim mučenjima i ubijeni“. A na kraju je dodao kako „same ustaše priznaju da je od početka njihovog dolaska na vlast u Hrvatskoj ubijeno pet stotina hiljada ljudi, većinom Srba“!

Ustaške logore Tito je drugi put pomenuo tek pet meseci kasnije, 15. septembra 1942, kada je svom „Dedi“ javio da su njegovi borci iz logora Jastrebarsko kod Zagreba oslobodili „600 [srpske] djece s Kozare“. Četiri dana kasnije, ispravio se, govoreći da je oslobođeno „900 kozaračke djece, a ne 600, a istina je da su partizani tada iz logora u Jastrebarskom spasili 272 kozaračka deteta“.

U drugoj depeši Tito je, dodvoravajući se svojim moskovskim šefovima, napisao kako su ova kozaračka deca, koja tad verovatno nisu ni znala za Staljina, bila spremna da za Staljina, svi do jednoga, izginu:

– Ustaše su ih (u logoru) podvrgavali mučenju i htjeli da ih vaspitavaju u duhu fašizma.

Kada je fašistički žandarm-vaspitač naredio da uzviknu „Živio Pavelić!“, iz dječjih redova zaorilo se „Živio Staljin!“. Na pitanje ko je to uzviknuo, sva djeca su podigla ruke!

SEDMO OTKRIĆE O JOSIPU BROZU

Autor ovog feljtona objavio je 20 publicističkih i istoriografskih knjiga. Posle prve Titove kompletne političke biografije, objavljene dosad u 12 izdanja, u Zagrebu i Ljubljani promovisan je za „najvećeg svetskog titologa“.

U svojim knjigama razrešio je šest najvećih nepoznanica Titove biografije. Kad i zašto ga je Staljinov režim doveo na čelo KPJ, kakvu je ulogu Tito imao u tragedijama elite KPJ likvidirane u Moskvi, šta je radio u Španskom grđanskom ratu, kako ga je Staljin 1944. doveo na vlast u Beogradu i zbog čega je Tito 1948. Staljinu rekao „istorijsko ne“.

Simićeva dvotomna knjiga „Tito i Srbi“ je njegovo sedmo otkriće o J. B. Titu i donosi mnoštvo nepoznatih činjenica o problematičnom Titovom odnosu prema Jasenovcu, razgraničenju Srbije i Hrvatske, karakteru Nezavisne Države Hrvatske.

Na molbu „Novosti“, autor je odabrao najzanimljivije delove iz prve knjige „Tito i Srbi“, koji govore o odnosu Tita prema Jasenovcu. Knjiga u četvrtak izlazi iz štampe u izdanju „Lagune“.

Autor: Pero Simić

Izvor:Večernje novosti

Vezane vijesti:

Josipu Brozu Titu istorija nikad neće oprostiti što nije otišao u Jasenovac

CIA: Tito nije bio ni Jugosloven, ni Hrvat?!

Tito namerno razbio SFRJ?