Tito nadmudrio i Čerčila

Tito Čerčilu: Sasvim kategorično tvrdim da ne kanim uvesti komunizam. Za to ima mnogo razloga. Sve evropske zemlje poslije rata moraju imati demokratski sistem, a Jugoslavija ne smije biti drukčija

Zbog partijskog karaktera svoje vojske Tito je imao prednost i u disciplini oficirskog kadra, a Mihailovićevi odredi su i u Srbiji, a pogotovo u drugim delovima Jugoslavije, predstavljali više autonomne teritorijalne gerilske jedinice nego pravu subordinisanu vojsku. Taj problem Mihailovića je zatekao i u leto 1944, u jeku odsudne bitke za Srbiju:

– Ima jedna stvar zbog koje mi nikako ne uspevamo da tučemo komuniste, a to je što su naše starešine dosta samovoljne, što nema sloge ni uzajamnog razumevanja i potpomaganja.

– Mnogi misle da sada treba da stiču slavu i karijeru za budućnost, pa stoga teže da budu samostalni.

– Zbilja je više nego čudnovato da ljudi ne shvataju da se danas rešava sudbina srpskog naroda.

Posle žestokih jednomesečnih okršaja, Mihailovićeva vojska izgubila je kontrolu nad polovinom Srbije, a 29. avgusta, dva meseca posle gubitka ministarskog mesta u jugoslovenskoj izbegličkoj vladi, generalu je zadat novi udarac iz Londona. Kralj Petar ga je smenio s dužnosti načelnika Štaba Vrhovne komande u Otadžbini.

Što zbog gubitaka na političkom, što zbog poraza na bojnom polju, počelo je komešanje i među nekim od najbližih saradnika generala Mihailovića. Jedan od njih je krajem avgusta 1944. za neuspeh optuživao i samog Mihailovića:

– Hteli smo nacionalnu revoluciju, ali je nismo izvršili jer smo se ogrešili o sveti princip revolucije: boriti se dok se ne sruši stari režim i njegovi nosioci. Mi smo, naprotiv, u svoje redove primili i dosta nosilaca starog režima.

Gubeći sve veći deo teritorija, neki Mihailovićevi komandanti počeli su i direktno i preko generala Milana Nedića sklapati kratkoročne sporazume i tražiti oružje i od Nemaca, ali Hitler je kategorički odbacio mogućnost za ozbiljniju saradnju:

– Ja sam se dosta dugo morao boriti protiv shvatanja da se narodi Istoka mogu sa uspehom angažovati u borbi. Srbi su narod koji je određen da ima državu. Njihova ideologija je velikosrpska. U njima postoji bezobzirna otporna snaga. Ono što dolazi iz Beograda, znači opasnost. Ne sme se stvoriti srpska vojska. Prihvatljivija je čak stanovita komunistička opasnost.

Ovo stanovište nije bilo motivisano trenutnim Hitlerovim animozitetom prema pokretu generala Mihailovića. Te iste 1944. i nemački general Hans Felber je nacističkim snagama u Srbiji isticao da je „pokret DM bio i ostao neprijateljski“. I da „saradnja s četnicima u borbi protiv komunista, uz najštedljiviju isporuku municije i pod nadzorom okupacione sile, može biti samo lokalna i radi akutne potrebe borbe protiv partizanskih bandi“.

Još pre nego što su se njegove jedinice čestito primakle Srbiji, maršal Tito se u Italiji sreo s Vinstonom Čerčilom. Američki piloti, koji su ga s Visa vozili do Kazerte, zamolili su ga za autogram. U nedostatku adekvatnijih suvenira, potpisao im se na papirnate zelene novčanice – američke dolare.

Pre Čerčila, Tito se u Kazerti sastao s britanskim generalom Henrijem Vilsonom.

Tito mu je rekao da „imamo samo deset tenkova“ i zamolio ga da mu obezbedi bar dvesta.

Vilson je obećao da će mu izaći u susret i tako je kasnije nastala prva Titova tenkovska brigada.

Uskoro je stigao i Čerčil, koji je Titu dozvolio da ga ubedi da „nametanje komunističkog režima Jugoslaviji ne spada u naše namjere“.

Čerčil: – Da li još uvek traje borba između partizana i ljudi Draže Mihailovića?

Tito: – Da, vrlo žestoka borba.

Čerčil: – Veoma nam je žao zbog te borbe. Mnogo više bismo voleli da se naši meci koriste za ubijanje Nemaca.

Tito: – Da, uistinu, i mi bismo to željeli. No to je nemoguće, četnici se bore na strani Njemaca.

Čerčil: – Želeo bih da vam postavim još jedno pitanje. Zar nije tačno da veliki deo srpskog seljaštva ne bi pozdravio uvođenje komunističkog sistema?

Tito: – Mi ne namjeravamo da uvodimo takav sistem.

Čerčil: – Da li ćete posle rata u vašoj zemlji dopustiti lične slobode?

Tito: – Da, da. To je naše osnovno načelo – demokracija i sloboda pojedinca.

Čerčil: – Neka mi maršal postavi pitanja kakva god hoće, pa čak i ona neugodna.

Tito: – Prilično sam uznemiren svim tim pitanjima koja se neprestano postavljaju o komunizmu u Jugoslaviji. Sasvim kategorično sam izjavio da ga ne kanim uvesti. Za to ima mnogo razloga. Sve evropske zemlje poslije rata moraju imati demokratski sistem, a Jugoslavija ne smije biti drukčija.

Čerčil je Titu poverovao na reč, pa je lider jugoslovenskih komunista uskoro dobio ustupak o kome koliko do juče nije mogao ni da sanja.

Na nagovor Vinstona Čerčila, kralj Petar Drugi je mesec dana kasnije pozvao Mihailovićevu vojsku i „sve Srbe, Hrvate i Slovence“ da se „ujedine i pristupe Narodnooslobodilačkoj vojsci pod maršalom Titom“.

One koji su se od početka rata kleli u njega i održavali njegovu nadu u povratak u zemlju, kralj je otvoreno izneverio:

– Svi oni koji se ne bi odazvali ovom pozivu, neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga ni pred narodom, ni pred istorijom.

Kad je čuo za kraljev poziv, Mihailović je bio van sebe. Pored njega su se u tom času našli njegovi bliski saradnici, potpukovnik Dragoslav Račić i kapetan Neško Nedić:

– Račiću i Nediću, vi ste uvek bili moji verni saborci i junaci, i ako mislite da je do ove tragedije došlo mojom krivicom, evo vam oba moja pištolja i ubijte me!

Račić je počeo da objašnjava da su oni kod njega došli po savet, a ne po glavu. Utom je naišao i američki izaslanik u četničkom štabu, pukovnik Robert Mekdauel, kojeg su Amerikanci mesec dana ranije poslali u Srbiju da zahvali Mihailoviću na spasavanju nekoliko stotina američkih pilota koji su posle obaranja njihovih aviona bežali od Nemaca.

On je Račiću i Nediću rekao da je kralj napravio grešku i da oni treba da slede put kojim su išli tokom ovog rata.

Mihailović je sa svojim štabom kod mačvanskog sela Badovinaca prešao Drinu, a neke njegove jedinice na jugu Srbije počele su se rasipati. Njegovi komandanti Vojislav Lukačević i Pavle Novković otkazali su mu lojalnost, a leđa su mu okrenula još dvojica bliskih saradnika, potpukovnik Petar Baćović i pukovnik Zaharije Ostojić, koji su mu saopštili:

– U ovom času, najtežem za srpski narod, kad vi snosite najveću odgovornost pred istorijom i pred narodom, morate doneti još jednu sudbonosnu odluku bez obzira na vašu ličnost…

U beznađu koje ga je spopadalo, general Mihailović tražio je od Amerikanaca da učine sve da se „spreči građanski rat u Jugoslaviji“. Nagovarao ih je da obrazuju komandu za Jugoslaviju, kojoj bi se priključile sve njegove snage, ali je Vašington ostao gluv na ovaj generalov vapaj.

TITOV TAJNI ODLAZAK U MOSKVU

POSLE odlaska Mihailovića u Bosnu, Tito je tajno, bez znanja Engleza i Amerikanaca, odleteo u Moskvu i dogovorio se sa Staljinom o modalitetima sovjetske intervencije u Srbiji.

U toj vojnoj operaciji učestvovalo je s logistikom čak 414.000 sovjetskih vojnika, a u tzv. beogradskoj operaciji neposredno se borilo 300.000 boraca Sovjetskog Saveza. A Tito je za ovu ključnu ratnu operaciju uspeo da odvoji samo 25.000 vojnika iz raznih delova Jugoslavije, a iz svojih jedinica iz same Srbije angažovao je tek oko 14.000 pristalica, koji su asistirali Sovjetima da ga dovedu na vlast u Beogradu.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Tito je tražio bombardovanje Srbije 1944! – Jadovno 1941.

Komunisti tražili Hrvatsku do Zemuna – Jadovno 1941.

KRVAVI USKRS 1944. Saveznici nas bombardovali na Titov …

Posle četiri decenije zabrane: američka knjiga o Draži …