Tiho ubijanje u miru

Nije mrtav onaj koji je umro, mrtav je onaj koji je zaboravljen. Ako je kriv naš neprijatelj što nas je u ratu ubijao, krivi smo makar podjednako i mi koji ubijamo u miru, tiho i neprimetno. A ubijamo tako što zaboravljamo, tako što se ne sećamo, tako što ne pominjemo, ne obeležavamo, ne govorimo o tome, ne čitamo, ne pišemo… ni u približnoj meri koliko bi trebali. Jasno je zašto je naš neprijatelj to radio, zašto je ubijao telo, tada, u ratu. Ali zašto mi danas, u miru, ubijamo dušu, ubijamo sećanje i pomen na naše žrtve? Ako mi njih zaboravimo, neka i Bog nas zaboravi. Koliko se mi budemo njih sećali, neka se toliko i Bog nas seti.

Jedna od organizacija koja vredno i predano neguje pomen i sećanje na naša stradanja u 20. veku, sa akcentom na Drugi svetski rat i NDH (shodno broju žrtava) jeste udruženje „Jadovno 1941.“ iz Banja Luke  ( https://jadovno.com/ ) . Osnovano je 2009. godine a mahom sačinjeno od potomaka žrtava ustaškog sistematskog genocida nad Srbima. U nizu akcija najbitnije je svakako obeležavanje stratišta i jama u sistemu logora Gospić – Jadovno – Pag, prvom tog tipa u NDH, pre zloslutnih Jasenovca, Jastrebarskog i ostalih po nepočinstvu čuvenih „sabirnih centara“ .

O Jadovnu, koje je „progutalo“ oko 40.000 u prvih nekoliko meseci Nezavisne Države Hrvatske, dugo se nije znalo ništa. Potom se počelo govorkati da je tu bila neka jama Jadovno i da su tu neki Srbi ubijeni. Upornim i istrajnim zalaganjem članova udruženja danas je istina o desetinama jama na Jadovnu i desetinama hiljada njihovih „žitelja“ (Srba i Jevreja) koji i dalje čekaju na iskopavanje i dostojno sahranjivanje.

Svoje delovanje su ovekovečili filmom „Krst nad Jamom“ , premijerno prikazanom nedavno u Banja Luci, a prvi put u Srbiji u ponedeljak, 21.5.2018., u ustanovi kulture „Vlada Divljan“ na Paliluli. Premijeri filma (i pratećoj izložbi slika sa putovanja po stratištima Like) u Srbiji je i autor ovog teksta prisustvovao i bio više nego potresen i „rasanjen“ onim što je video u istom, što ga je i podstaklo na pisanje ovog teksta i širenje dalje reči o ovom projektu i udruženju, kao primeru delovanja i uzoru svima nama na neki način. Institucije u RS i Srbiji su pomogle ovaj projekat i ovo udruženje generalno, mnogo puta do sada (ali nedovoljno) , mada bi sve to bilo uzaludno bez entuzijazma i istrajnosti samih pripadnika udruženja, rukovodilaca i članova.

Najbolji primer toga jeste postepeno „probijanje“ reči Jadovno sve više i više na toj nevidljivoj ali svakako prisutnoj srpskoj listi stradanja u 20. veku, gde nažalost, zauzima veoma bitno mesto. Jadovno je bilo, na neki način, Jasenovac pre Jasenovca. Nakon nekoliko meseci aktivnog rada, logor je ukinut italijanskom reokupacijom tih područja što je za srpski živalj tamo i tad bio spas.

Paradoks nad paradoksima, kad su za lokalno stanovništvo širom NDH često Italijani (ponekad i Nemci) bili „bolja“ i „blaža“ opcija od – Hrvata i muslimana („hrvatskog cvijeća“) . Novi rat na tim prostorima je na neko vreme odgodio priču o tim žrtava i rešavanju pitanja njihovog preseljenja i dostojnog sahranjivanja. Reklo bi se, da ni dan-danas nisu pogodni ovi problemi za raspravu i javni diskurs, jer su previše „ozbiljni“ za neozbiljnost i prolaznost dnevne politike i održavanje licemerne politike „dobrosusedskih odnosa“ (često zasnovanih na našu štetu) .

Ipak, o ovim temama se sve više piše, čita i govori, što je svakako ohrabrujuća okolnost, ali se tu i na tome ne sme stati, naprotiv, potrebno je veće i ozbiljnije delovanje, na državnom nivou naročito. Samo ako budemo čuvali uspomenu na svoju prošlost, na naše žrtve, heroje i stradalnike, imaćemo zametak za svetlu budućnost i bolji život naših potomaka i naslednika. Bez toga – neće biti ni nas ni tih naslednika.

Autor: Nikola Jović

Izvor: NACIONALIST.RS