Tesla, pepeo

Pre nekoliko godina, u jeku letnjih vrućina,
zatekao sam jednog nacionalno osvešćenog pesnika kako u bašti Kolarca, pred nevelikom ali odabranom publikom, opsesivno govori o svom novom (književnom) projektu. Radilo se o nesvakidašnjoj inicijativi spajanja zemnih ostataka, nakon
smrti razdvojenih bračnih parova, pre svega Miloša Crnjanskog i njegove supruge Vide, kao i Vaska Pope i njegove supruge Haše. Pesnik je tom prilikom ispripovedao o svom iskustvu silaska u zajedničke grobnice velikana, te o plinovima koji su ga tom prilikom obuzeli, oduzimajući mu, izgleda zasvagda,
moć rasuđivanja.

Pored ovog “pesničkog” projekta, postoji u
Srbiji čitav niz inicijativa započetih još osamdesetih godina (i ranije), koje
su do danas uglavnom realizovane, a tiču se ekshumacija i ponovnog sahranjivanja
velikana po “zakonima božjim”. To se najpre dogodilo sa ostacima vladike
Nikolaja Velimirovića. Tajni prenos rodonačelnika svetosavskog nacionalizma iz
Libertvila u Lelić, maja 1991, znatno je uticao na potonje buđenje novog
bogomoljačkog pokreta u SPC-u kao i antizapadnjaštva koje je danas najjače u
partijama koje baštine upravo njegovu političku doktrinu – Demokratskoj stranci
Srbije i Dverima srpskim. Nešto slično se desetak godina kasnije dogodilo sa
posmrtnim ostacima Jovana Dučića, a prošlog decembra i sa Slobodanom
Jovanovićem, čiji su ostaci preneti iz Londona u Beograd, gde je (ponovo)
sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

U pozadini ovih operacija, iza kojih su
uglavnom stajali SANU i SPC, nekada zajedno a nekada naizmenično, odvija se dug
period kopanja i traganja za neobeleženim grobom Draže Mihailovića. Spektar
organizacija i pojedinaca koji su inicirali ovu povesnu ekshumaciju zaista je
ogroman, i naposletku se srećno stekao u Ministarstvu pravde Republike Srbije.

Tesla kao Sveti Sava

Međutim, ekshumacijama i ponovnim sahranama
nikada kraja. Sada je na redu pepeo Nikole Tesle koji se čuva u njegovom Muzeju
u Beogradu. Inicijativu za njegovo sahranjivanje po “zakonima božjim” pokrenula je
pre šest godina grupa vladika, da bi je krajem prošlog decembra obnovilo
Društvo “Sveti Sava” sa predlogom da se urna sa Teslinim pepelom sahrani ispred
Hrama Svetog Save na Vračaru. Zaista, magnetna indukcija nacionalizma na ovom
brižljivo uređivanom beogradskom platou neprestano raste. S jedne strane
pokazuje krizu svetosti, a s druge višak problema s prošlošću. Nastojeći
decenijama da reše ovu komplikovanu jednačinu, SPC i SANU istrajavaju na svojoj
platformi za identitarne politike koje najveću snagu crpu upravo iz podzemnog
nacionalnog kapitala. Na njihovu sreću, srpska politička elita, demokratska ili
radikalsko-naprednjačka, uvek je otvorena za ovaj vid populizma koji ima
nesagledive posledice.

Urna sa pepelom čuva se od 1957. godine u
Muzeju Nikole Tesle. Donesena je u Beograd posle smrti Teslinog rođaka Save
Kosanovića, koji je raspolagao njegovom zaostavštinom i koji je doneo odluku da
se njegovi zemni ostaci kremiraju. Kao deo memorijalne zbirke, u Muzeju se
čuvaju i posmrtna maska Nikole Tesle, kao i otisak njegove desne ruke. Sve su to
primamljive stvari za crkvu. Vrag odneo njegove rekvizite kojima je pravio
elektricitet, samo neka nam pepeo daju, misle vladike. Napraviće oni od toga na
Vračarskom platou veću atrakciju od bežičnog prenosa struje na daljinu. To misli
i neizbežni akademik Matija Bećković, pesnik i upravitelj sahranama (Kiš, Đilas
i dr.): “Mislim da je i po zakonu obavezno da se zemni ostaci predaju zemlji, a
ne da se čuvaju po kućama. Ako se to odnosi na sve, zašto se ne bi odnosilo i
na Nikolu Teslu. On je potomak 40 sveštenika po očevoj i majčinoj liniji, od
kojih su dvojica bili vladike. Tako da je on istinski sin srpske crkve.
Sahranjen je, pa kasnije vađen iz groba i spaljivan kao i Sveti Sava.”

Kada ovako nešto kaže Bećković, gotovo da nema
čoveka u Srbiji koji će tvrditi drugačije. Poređenje sa Svetim Savom dolazi kao
slovo nepisanog ali najvažnijeg zakona. Doduše, to je oduvek bila omiljena
figura svih nacionalističkih manipulatora. I vladika Nikolaj Velimirović je
Hitlera poredio sa Svetim Savom, pa se malo preigrao. Ali nikom ništa. Njemu je
dobro u Leliću, gataju vladike i pesnici, zašto ne bi Tesli bilo dobro u Hramu
Svetog Save, pod okriljem majke crkve. Međutim, dok nacionalisti razgrću pepeo,
mogli bi elementarno da se informišu o Teslinom životu i radu, možda bi tada
shvatili da se radilo o čoveku koji je pripadao drugim tradicijama i
svetonazorima. A najmanje dodirnih tačaka je imao sa crkvom.

T=Wb/m²

Tesla je bio jedinstveni izdanak obrazovnog
sistema Habzburške Monarhije, koji se kao naučnik afirmisao u Americi. Po
opredeljenju, bio je Jugosloven. Agnostik. Nikada nije mario za crkvu. Da je bilo
onako kako su sveštenici želeli, najpre njegov otac, nikada ne bi postao to što
jeste. Lutao bi po Lici u mantiji i svetio vodicu. Iscrtavao bi dijagrame po
pesku za koje bi samo slutio šta mogu da znače. Zanimljivo je Teslino svedočenje
o trenutku epifanije koju je doživeo prilikom jedne šetnje, pred zalazak sunca u
Budimpešti. Tog časa, Tesla se nije setio ni Njegoša a ni Mažuranića, već upravo
Geteovog “Fausta”: Dan je pri kraju; ono, sve dalje sija/ hita da drugi oživljava
svet/ O, što me krila ne dignu sa tla/ pa za njim, večno, da upravljam svoj let!
Nacrtanu skicu na pesku kasnije će u Americi razviti u patent indukcionog
motora. Upravo ova invencija nastaviće da fascinira moderni svet sve do
današnjih dana.

Kada je 2005. u Beograd došao Džek Vajt,
frontmen grupe The White Stripes, najpre je posetio Muzej Nikole Tesle. Tom
prilikom je izrazio čuđenje zbog čega Muzej koji je posvećen geniju
elektrotehnike nije modernije uređen. Niko još nije uložio ovako suvisao
komentar na problem muzejske ostavštine ovog naučnika. Ne znam šta su mu tom
prilikom ljudi iz Muzeja odgovorili. Svakako su se žalili na siromaštvo i
nebrigu države.

Povrh svega, zahtev vladika i Društva “Sveti
Sava” da se izvrši aproprijacija urne sa Teslinim pepelom iz Muzeja, te da se
Tesla retroaktivno, u svetlu postjugoslovenskih indentitarnih praksi, prikaže
kao vaseljenski izum svetosavlja, deluje u najmanju ruku nakaradno. Jer dečak iz
Smiljana postao je Nikola Tesla kog poznaje i poštuje savremeni svet tek nakon
beskompromisnog raskida sa porodičnim tradicijama i svetosavljem. I to je mera
emancipacije koju današnje gatare po pepelu u Srbiji ne mogu da shvate.

Piše: Saša Ilić

Izvor: novossti