Tek toliko da se zna!

Bivši pravoslavni Srbi, sa pasijom pokušavaju da iz svoje svesti pobrišu tragove sopstvenog porekla.

Piše: Želidrag Nikčević

Ne bih ja trenirao duhovitost povodom šahovnice, Tompsona i E viva! na Cetinju. Mislite: cirkus? Nadrealizam? Stupidna, suštinski bezopasna postizborna histerija?

Da, ali iza svakog označitelja vreba nas i ono fatalno označeno; svaka simbolika šalje nam manje-više razgovetnu i realnu poruku. Simbol je simptom, i ponajviše onda kad vam se čini da je nemotivisan i budalast. Stvarno, na šta nas to podsjećaju ovom kombinacijom?

Evo nekoliko izvoda iz knjige koju upravo lektorišem – sa italijanskim svjedočanstvima o hrvatskim saveznicima. Što bi se reklo – objektivno. Insajderi.

„Obaveštajna služba italijanske vojske je slala na vreme podatke o masovnom ubijanju Srba, ali ni italijanska diplomatska dokumenta, niti zvanična istorija italijanskog rata na području Dalmacije koju je objavio italijanski generalštab (Oddone Talpo, 1985), ne znaju kada je doneta odluka, i ko je doneo odluku da se počne masovni genocid. Ako nisu znali kada je i gde naređen početak genocida nad Srbima, italijanska vojska je saznala da je Glavni ustaški stan u Zagrebu naredio da se od kraja avgusta do 6. septembra 1941. mora završiti potpuna likvidacija celokupnog srpskog stanovništva. Doušnici su to saznali od logornika. Ljudi sa ženama i decom se moraju poubijati, a njihove kuće, stoka, imovina se „predaju u vlasništvo porodica muslimanskih ili hrvatskih“. Zvanični istoričar italijanskog generalštaba donosi ovaj izveštaj u celini, a poslat je u Rim 14. septembra 1941.

Pokolj je bio opšti, razorio sve moralne veze koje jedno društvo čini ljudskom zajednicom. Žrtve su obični ljudi, a ubice njihovi obični susedi druge vere. Ubice ne nose uniformu, niti su unapred organizovani, nego na brzu ruku pokupljeni par dana ranije. Oni koji su se sakrili, mogli su sa obližnjih stratišta da raspoznaju glasove svojih ubijanih rođaka, ili glasove njihovih ubica, za koje se nikada nije mislilo da bi se mogli uhvatiti za oružje. Nekima koji su preživeli te dane, celog potonjeg života će se u svesti ponavljati reči „Kao pačići… kao pačići“, iz priče dece dok idu iz škole i ponavljaju ono što su dan pre čuli od svojih starijih, kako su pravoslavna deca bacana u jamu i letela kao pačići. U italijanskim izveštajima se navodi da su katolički seljaci u unutrašnjoj Dalmaciji ubijali svoje pravoslavne susede „sa pasijom“, sa strašću. Bivši pravoslavni Srbi, sa pasijom pokušavaju da iz svoje svesti pobrišu tragove sopstvenog porekla.
Već 10. juna 1941. komanda italijanske druge armije je izvestila da je „hrvatski ultranacionalizam koji gubi svako osećanje mere uspostavio režim nasilja i terora, čiji se intenzitet stalno povećava. Politička borba je inspirisana religioznom borbom i integrisana u nju… Ta hrvatska političko-religiozna borba istinski poprima divlje aspekte, po tome što se ustaše upuštaju u osvete i represije koje se mogu uporediti samo sa najopskurnijim vremenima srednjega veka“.

General Alesandro Luzano (Alessandro Lusano), u pismu Musoliniju koje je uputio van protokola, opisao je zločin koji su ustaše izvršile u selu Prebilovci. Obilazio je područje u zaleđu Dubrovnika, oko Stoca, Ljubinja, Čapljine, gde su nakon povlačenja italijanske vojske ostavljani obaveštajci. Tri dana nakon pokolja u selu došao je i u seoskoj školi video gomilu ubijene dece. Jedan je dečak još krkljao i u vojnoj bolnici ispričao, kako je učiteljica silovana, i devojčice od osam godina. Nekima su odrezali glave i poredali ih po klupama, od creva pravili ukras.
„Pevao je, silom dovedeni, orkestar Cigana i udarao u tambure! Na večnu sramotu naše Rimske crkve i jedan božiji čovek, jedan župnik (Don Ilija Tomas), u svemu tome je učestvovao“.
Istoga dana su odvedeni preostali žene i deca i bačeni u jamu. Takvih jama, kaže se u izveštaju, „puna je Hercegovina, Bosna, Lika, Dalmacija. Pokolji Srba su dostigli takve razmere da su, u tim krajevima, zagađeni i mnogi vodeni izvori.

Iz jednog vrela u Popovom Polju, nedaleko od jame u koju je bačeno 4.000 Srba, izbijala je crvenkasta voda, lično sam se u to uverio! Na savest Italije i naše kulture, pašće neizbrisiva mrlja, ako se, dok je vreme, ne distanciramo od ustaša i ne sprečimo da se nama pripiše da podržavamo bezumlje“.

Kada je jedan od načelnika ministarstva Luka Pjetromarki (Pietromarchi) otišao na objašnjenje sa poglavnikom u Zagreb, bio je zgrožen brutalnošću hrvatskog državnog vrha prema pravoslavnoj veri uopšte. Pavelić mu je rekao da je pokatoličavanje celog pravoslavnog življa bila „fundamentalna tačka njegovog programa i da u njegov uspeh ulaže zaslepljenu veru koja ne trpi prigovor i odlaganja“. Samo je ponegde pokrštavano selo, i to, u principu, samo deca do 12 godina, a majke koje su donosile krštenicu su odbijane. Pjetromarki kaže da su pravoslavni bili od katoličkih suseda izmrcvareni terorom, pa su na brzu ruku u crkvi spasavali decu. Hrvatska je postala „jedna ogromna krstionica i ujedno džinovska klanica“.
Tek toliko da se zna.

Izvor: IN4S