Тек толико да се зна!

Бивши православни Срби, са пасијом покушавају да из своје свести побришу трагове сопственог порекла.

Пише: Желидраг Никчевић

Не бих ја тренирао духовитост поводом шаховнице, Томпсона и E viva! на Цетињу. Мислите: циркус? Надреализам? Ступидна, суштински безопасна постизборна хистерија?

Да, али иза сваког означитеља вреба нас и оно фатално означено; свака симболика шаље нам мање-више разговетну и реалну поруку. Симбол је симптом, и понајвише онда кад вам се чини да је немотивисан и будаласт. Стварно, на шта нас то подсјећају овом комбинацијом?

Ево неколико извода из књиге коју управо лекторишем – са италијанским свједочанствима о хрватским савезницима. Што би се рекло – објективно. Инсајдери.

„Обавештајна служба италијанске војске је слала на време податке о масовном убијању Срба, али ни италијанска дипломатска документа, нити званична историја италијанског рата на подручју Далмације коју је објавио италијански генералштаб (Oddone Talpo, 1985), не знају када је донета одлука, и ко је донео одлуку да се почне масовни геноцид. Ако нису знали када је и где наређен почетак геноцида над Србима, италијанска војска је сазнала да је Главни усташки стан у Загребу наредио да се од краја августа до 6. септембра 1941. мора завршити потпуна ликвидација целокупног српског становништва. Доушници су то сазнали од логорника. Људи са женама и децом се морају поубијати, а њихове куће, стока, имовина се „предају у власништво породица муслиманских или хрватских“. Званични историчар италијанског генералштаба доноси овај извештај у целини, а послат је у Рим 14. септембра 1941.

Покољ је био општи, разорио све моралне везе које једно друштво чини људском заједницом. Жртве су обични људи, а убице њихови обични суседи друге вере. Убице не носе униформу, нити су унапред организовани, него на брзу руку покупљени пар дана раније. Они који су се сакрили, могли су са оближњих стратишта да распознају гласове својих убијаних рођака, или гласове њихових убица, за које се никада није мислило да би се могли ухватити за оружје. Некима који су преживели те дане, целог потоњег живота ће се у свести понављати речи „Као пачићи… као пачићи“, из приче деце док иду из школе и понављају оно што су дан пре чули од својих старијих, како су православна деца бацана у јаму и летела као пачићи. У италијанским извештајима се наводи да су католички сељаци у унутрашњој Далмацији убијали своје православне суседе „са пасијом“, са страшћу. Бивши православни Срби, са пасијом покушавају да из своје свести побришу трагове сопственог порекла.
Већ 10. јуна 1941. команда италијанске друге армије је известила да је „хрватски ултранационализам који губи свако осећање мере успоставио режим насиља и терора, чији се интензитет стално повећава. Политичка борба је инспирисана религиозном борбом и интегрисана у њу… Та хрватска политичко-религиозна борба истински поприма дивље аспекте, по томе што се усташе упуштају у освете и репресије које се могу упоредити само са најопскурнијим временима средњега вeка“.

Генерал Алесандро Лузано (Alessandro Lusano), у писму Мусолинију које је упутио ван протокола, описао је злочин који су усташе извршиле у селу Пребиловци. Обилазио је подручје у залеђу Дубровника, око Стоца, Љубиња, Чапљине, где су након повлачења италијанске војске остављани обавештајци. Три дана након покоља у селу дошао је и у сеоској школи видео гомилу убијене деце. Један је дечак још кркљао и у војној болници испричао, како је учитељица силована, и девојчице од осам година. Некима су одрезали главе и поредали их по клупама, од црева правили украс.
„Певао је, силом доведени, оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше Римске цркве и један божији човек, један жупник (Дон Илија Томас), у свему томе је учествовао“.
Истога дана су одведени преостали жене и деца и бачени у јаму. Таквих јама, каже се у извештају, „пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори.

Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе, пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље“.

Када је један од начелника министарства Лука Пјетромарки (Pietromarchi) отишао на објашњење са поглавником у Загреб, био је згрожен бруталношћу хрватског државног врха према православној вери уопште. Павелић му је рекао да је покатоличавање целог православног живља била „фундаментална тачка његовог програма и да у његов успех улаже заслепљену веру која не трпи приговор и одлагања“. Само је понегде покрштавано село, и то, у принципу, само деца до 12 година, а мајке које су доносиле крштеницу су одбијане. Пјетромарки каже да су православни били од католичких суседа измрцварени терором, па су на брзу руку у цркви спасавали децу. Хрватска је постала „једна огромна крстионица и уједно џиновска кланица“.
Тек толико да се зна.

Извор: ИН4С