Tatu majstor Aušvica – i njegova tajna ljubav

Više od 50 godina, Lale Sokolov je čuvao tajnu o poslu u nacističkom logoru smrti.

Lale Sokolov je više od 50 godina živeo sa tajnom – nastalom u užasima ratom zahvaćene Evrope, na mestu odigravanja najgoreg nečoveštva prema drugom čoveku.

Ta tajna nije obelodanjena sve dok nije bio u osamdesetim, na hiljade kilometara od pomenutog mesta.

Lale je bio tatu majstor Aušvica.

Proživevši život u predgrađu Melburna, rođen u jevrejskoj porodici kao Ludvig „Lale“ Ajsenberg u Slovačkoj 1916. godine, odlučio je da konačno ispriča svoju priču.

„Ovaj čovek, tatu majstor u najozloglašenijem koncentracionom logoru, čuvao je svoju tajnu u pogrešnom uverenju da je imao šta da krije“, kaže Heder Moris, koja je provela tri godine snimajući Laletovu priču pre nego što je umro 2006. godine.

Ona je sada napisala knjigu – Tatu majstorAušvica – zasnovanu na tome kako je tetovirao serijske brojeve na rukama onih u logoru koji nisu slati u gasne komore.

„Užasi preživljavanja gotovo tri godine u koncentracionom logoru ispunili su ga strahom i paranojom za čitav život“, kaže ona.

„Trebalo mi je tri godine da raspetljam tu priču. Morala sam da steknem njegovo poverenje i prošlo je mnogo vremena pre nego što je bio spreman da se upusti u duboko preispitivanje sebe, koje su delovi ove priče od njega zahtevali.“

Plašio se da će ga ljudi doživeti kao nacističkog saradnika. Čuvanje ove tajne, ili „tereta krivice“ kako ju je on opisivao, zaštitilo bi njegovu porodicu, mislio je.

Tek kad je umrla njegova supruga Gita mogao je da se „rastereti“, obelodanivši priču ne samo o preživljavanju, već i o strasnoj ljubavi.

U aprilu 1942. godine, sa 26 godina, Lale je odveden u Aušvic, najveći nacistički logor smrti.

Kad su nacisti ušli u njegovo rodno mesto, Lale se sam ponudio kao jak, sposoban mladić u nadi da će to sprečiti razdvajanje ostatka njegove porodice. Za razliku od njegovih braće i sestara, on je bio nezaposlen i neoženjen.

U to vreme, nije znao za užase koji su se dešavali u logoru na okupiranom jugozapadu Poljske.

Kad je stigao, nacisti su zamenili njegovo ime brojem: 32407.

Zatvorenik broj 32407 dobio je radno zaduženje kao i mnogi drugi, da podiže nove stambene blokove kako se logor širio.

Provodio je sate i sate radeći na krovovima, sklanjajući se s puta SS čuvarima i njihovim nepredvidivim naravima.

Ali ubrzo nakon što je stigao u Aušvic, Lale je oboleo od tifusa.

Negovao ga je čovek koji mu je dao identifikacionu tetovažu, francuski akademik po imenu Pepan.

Pepan je uzeo Laleta pod svoje i zadužio ga da radi kao njegov pomoćnik. Naučio ga je ne samo zanatu, već i kako da drži glavu pognutu i jezik za zubima.

A onda je jednog dana Pepan samo nestao, poslat negde drugde. Lale nikad neće saznati šta se s njim desilo.

Delom zbog njegovih jezičkih veština – znao je slovački, nemački, ruski, francuski, mađarski i malo poljski – Lale je proglašen za glavnog tatu majstora logora smrti.

Dobio je torbu punu opreme za tetoviranje i dokument na kom je pisalo: Politische Abteilung.

Lale je sada radio za političko krilo SS-a. Jedan oficir dobio je zadatak da ga nadgleda, što mu je pružilo nekakav privid zaštite.

Kao tatu majstor, Lale je živeo korak dalje od smrti od ostalih zatvorenika.

Jeo je u administrativnoj zgradi. Dobijao je dodatna sledovanja. Spavao je sam u sobi. Kad bi završio s poslom ili kad više nije bilo zatvorenika za tetoviranje, dobio bi slobodno vreme.

„Nikad, ali baš nikad, sebe nije doživljavao kao kolaboracionistu“, kaže Moris.

Njegova zabrinutost bila je legitimna posle rata – mnogi su zatvorenike koji su radili za SS-ovce u logorima doživljavali kao saučesnike u njihovoj brutalnosti.

„Radio je što je radio da bi preživeo. Rekao je da mu nije nuđen ovaj ili onaj posao“, kazala je Moris.

„Rekao je da ste morali da prihvatite ono što vam ponude. Prihvatili biste i bili zahvalni, zato što je to značilo da ste u prilici da se probudite narednog jutra.“

Uprkos njegovima privilegijama, i dalje je postojala mogućnost da se ne probudi narednog jutra.

„Jozef Mengele pogotovo je bio česta pojava, jer je birao ‘pacijente’ među pridošlicama, šaljući ih kod Laleta“, napisala je Moris.

„Često bi se, dok je zviždukao operetsku numeru, prišljamčio Laletu i glasno ga zastrašivao: ‘Jednog dana, uzeću tebe – jednog dana.”

U naredne dve godine, Lale je tetovirao na stotine hiljada zatvorenika, uz asistenciju pomoćnika.

Ove prisilne tetovaže, krivudavi brojevi koji su se isticali na bledim podlakticama, postale su najprepoznatljiviji simbol Holokausta i njegovog najsmrtonosnijeg logora.

Tetovirani su bili samo zatvorenici u Aušvicu, i njegovim pod-logorima, Birkenau i Monovic.

Ova praksa započela je u jesen 1941. i do proleća 1943. godine tetovirani su svi zatvorenici.

Isprva je korišćen metalni pečat da bi se čitav broj utisnuo u kožu. U ranu je potom utrljavano mastilo.

Kad se ispostavilo da je ovaj metod neefikasan, SS je uveo uređaj s dvostrukom iglom.

To je alatka koju je Lale koristio dok je radio kao tatu majstor.

Kad su zatvorenici stigli u Aušvic, birani su ili za prinudni rad ili za pogubljenje na licu mesta.

Glave su im brijane, lični predmeti oduzimani.

Odeću bi im zamenili ritama, a potom ih postrojili da ih obeleži tatu majstor.

Jedini izuzeci prilikom ovog obeležavanja bili su „prevaspitani“ zatvorenici nemačkog porekla i oni koji su slati direktno u gasne komore.

Bio je to poslednji klin u brutalnom procesu „registracije“, kaže doktor Pjotr Setkijevic, šef istraživačkog odeljenja u Memorijalnom centru i muzeju Aušvic-Birkeanu.

„Bila je to jedna u nizu ponižavajućih i dehumanizujućih stvari koje bi vam se desile po dolasku u logor.“

„Prvo im je bilo bolno, a onda bi shvatali da su u tom trenutku izgubili imena. Od tog trenutka nadalje, zatvorenici nisu zvanično koristili sopstvena imena. Morali su da koriste brojeve.“

Zatvorenica 34902

U julu 1942. godine Lale dobija još jedno parče papira. Pred njim se nalazi pet cifara: 3 4 9 0 2.

Tetoviranje muškaraca je jedno, ali dok drži tanku ruku mlade devojke, on je užasnut.

Još nije zvanično postavljen za tatu majstora. Pepen ga savetuje da radi onako kako mu je rečeno. Ako ne uradi, osudiće samog sebe na smrt.

Ima nečega u toj devojci i njenim blistavim očima.

Godinama kasnije, Lale će Morisovoj reći kako je u tom trenutku, dok je tetovirao broj na njenu ruku, ona istetovirala svoj broj na njegovom srcu.

Saznao je da je se zove Gita – nalazila se u ženskom logoru Birkenau.

Uz pomoć ličnog SS čuvara, krijumčario bi pisma do nje. Pisma su bila uvod u tajne sastanke ispred njenog bloka.

Pokušao je da se stara o njoj, doturajući joj svoja dodatna sledovanja, čak je premestivši na bolje radno mesto. Trudio se da joj ulije nadu.

„Gita je bila podozriva, veoma podozriva“, kaže Moris.

„Ona u tome nije videla budućnost. On je oduvek, duboko u sebi, znao da će preživeti. Nije znao kako, ali sve se svodi na svest o tome da ste tip čoveka koji uspeva da preživi. On je bio taj čovek, zbog sreće, zbog toga što se našao na pravom mestu u pravo vreme i zato što je uspeo da prigrabi prilike koje je video.“

Znajući da je jedan od srećkovića, Lale je u svojstvu tatu majstora pokušao da pomogne što većem broju zatvorenika.

Hrana je bila valuta u Aušvicu, a on je iskoristio privilegovana sledovanja da prehrani neke od bivših cimera iz bloka, Gitine prijatelje i romske porodice koje su stigle kasnije.

Počeo je da trguje nakitom i novcem – koje je dobijao od drugih zatvorenika – sa meštanima koji su radili kraj logora da bi došao do više hrane i sledovanja za one kojima su bili najpotrebniji.

Nacisti su 1945. godine počeli da odvode zatvorenike iz logora smrti pre nego što su stigli Rusi. Gita je bila jedna od žena odabranih da napuste Aušvic.

Žena u koju se zaljubio je nestala. Lale je znao samo kako se zove – Gita Furmanova – ali ne i odakle je.

Lale je na kraju takođe napustio logor i probio se do rodnog mesta Krompahi u Čehoslovačkoj.

Putovanje je platio nakitom koji je uspeo da ukrade od nacista. Njegova sestra Goldi je preživela rat, tako da je kuća iz njegovog detinjstva i dalje pripadala njegovoj porodici.

Jedino mu je preostalo da otkrije šta se dogodilo sa Gitom. Je li smeo da se nada da će je ikada ponovo pronaći?

Uputio sa zaprežnim kolima do Bratislave, mesta u kom su se okupljali preživeli koji su se vratili kući u Čehoslovačku. Lale je nedeljama čekao na železničkoj stanici, sve dok ga šef stanice nije posavetovao da bolje ode do Crvenog krsta.

Na putu do tamo jedna mlada žena je istrčala na ulicu ispred njegovog konja. Bilo je to poznato lice. Par blistavih očiju.

Gita je pronašla njega.

Par se venčao u oktobru 1945. godine i promenio prezime u Sokolov da bi se bolje uklopio u Čehoslovačku pod sovjetskom kontrolom. Lale je otvorio tekstilnu radnju koja je neko vreme dobro radila.

Ali oni su sakupljali i slali novac iz zemlje kao podršku pokretu za izraelsku državu.

Kad je vlada to otkrila, Lale je zatvoren a njegova radnja nacionalizovana.

Dok je bio na vikend dopustu, on i Gita uspeli su da pobegnu iz Čehoslovačke.

Prvo su otišli u Beč, potom u Pariz i, konačno, u pokušaju da pobegnu što dalje od Evrope, otplovili za Sidnej. Tokom putovanja, upoznali su par iz Melburna koji ih je nagovorio da započnu novi život tamo.

Lale je ponovo pokrenuo posao sa tekstilom, a Gita je počela da dizajnira haljine. Godine 1961. dobili su sina Garija.

Lale i Gita su ostatak života proživeli u Melburnu.

Gita je Evropu posetila nekoliko puta pre smrti 2003. godine. Lale se, s druge strane, nikad nije vratio.

Samo su bliski prijatelji bračnog para znali za njihovu priču.

„Upoznala sam nekoliko njegovih prijatelja koji su bili nestrpljivi da mi kažu: ‘Znate li da su se on i Gita upoznali u Aušvicu? Ko se još zaljubljuje u koncentracionom logoru?'“, kaže Moris.

Čak ni Gari nije do kraja znao kakve su užase njegovi roditelji preživeli sve do mnogo godina kasnije.

Šta više, potpuna istina izašla je na videlo tek posle Gitine smrti, kad je u priču ušla Heder Moris.

Iskopavanje priče

„Nisam našla ideju – ideja je pronašla mene“, kaže Moris.

Gari je tražio nekoga ko bi ispričao priču njegovog oca i našao Heder Moris preko zajedničkih prijatelja.

Moris nije Jevrejka i to je razlog, kaže ona, zašto je Lale – koji je tada imao 87 godina – odlučio da njoj ispriča svoju priču.

„Odmah sam ga ispitala oko toga“, kaže Moris. „Njemu je bilo bitno da nemam nikakvih predrasuda. Želeo je nekoga ko je možda pomalo naivan i ko bi saslušao njegovu priču i prihvatio je onako kako je on ispriča.“

„Za njega je suština bila u tim očima osamnaestogodišnje devojke“, kaže Moris.

Naredne tri godine, Moris bi dolazila kod Laleta nekoliko puta nedeljno. Većina onoga čega se on sećao, poklapalo se s njenim sopstvenim istraživanjem.

Pored Laletove i Gitine ljubavne priče, Tatu majstor Aušvica, knjiga koju je Moris napisala, na videlo iznosi nepoznate delove istorije Holokausta. Tu je bio ključan proces potvrđivanja anegdota koje je Moris sakupila od Laleta.

Isprva je roman trebalo da bude napisan kao scenario. Kao posledica toga, Film Viktorija, filmsko telo australijske vlade, pristalo je da finansira međunarodno istraživanje projekta.

„Imali smo istraživače van zemlje, profesionalne istraživače koji su proučavali i pronalazili dokumente – otkrili su neke neviđene dokumente koji su potvrdili njegovu priču“, kaže Moris.

Ti dokumenti doveli su do otkrića da su Laletovi roditelji ubijeni u Aušvicu mesec dana pre nego što je on stigao tamo.

Lale je umro 2006. godine, pre nego što je saznao šta se desilo s njegovim roditeljima.

Što se tiče drugih dokumenata, pronađen je jedan sa Laletovim imenom i brojem na spisku s drugim zatvorenicima.

„Na vrhu dokumenta stoji Politische Abt – Aufnhmershreiber, Pramienauszahlung vom 26.7.44, što se prevodi kao – Političko krilo, pisac pristupnica“, kaže Moris.

Na dokumentu ne postoji konkretan spisak zanimanja, ali Moris i istraživački tim su „smatrali to dovoljnim dokazom da je radio za Političko krilo“.

Sedrik Gefen, predsednik memorijalne organizacije Holokausta Marš žive Australije, kaže da je bio „fasciniran“ Laletovom pričom.

„Nisam mnogo razmišljao o pitanju identiteta tatu majstora i da li je on bio zatvorenik kog su nacisti prisiljavali da obavlja taj nezamislivi zadatak“, kaže on. „Lično nisam dugo ili duboko razmatrao mnoga pitanja u vezi s tom ulogom i posledicama po samog tatu majstora.“

Za Gefena, pričanje ove priče pomaže mlađim generacijama, onima koje nisu morale da proživljavaju ovakve užase, da se lakše identifikuju s istorijom.

„Ona je razlaže na opipljive emocije i iskustva koji su nesumnjivo pratili svaku osobu koja je proživela ovaj period, a od kojih većina nije poživela da ispriča svoju priču“, kaže Gefen.

„Važno je ispričati ovu priču jer ona humanizuje ulogu o kojoj vrlo malo ljudi razmišlja kad razmišlja o tom užasnom periodu“, dodaje on. „Ko je bila osoba koja je dobila zadatak da nanosi ovo grozomorno fizičko poniženje? Zašto je to uradio? Kakav je bio njegov život? Šta se desilo s njim?“

Izvor:B92

Vezane vijesti:

Njegov deda je stvorio Aušvic, a on je sada posetio Balkan i zbog jedne stvari u Hrvatskoj kaže da je šokiran

Nevjerovatna priča o čovjeku koji je dobrovoljno ušao u Aušvic