Тапије нису довољне да се сачува земља (2)

Живораду Симићу албански тужилац савјетовао је да сам истражи убиство чланова своје породице и да пронађе свједоке?!

Приредили: Неђељко ЗЕЈАК и Ненад ТАДИЋ

Уколико Срби желе да буду процесуирани злочини који су над њиховим члановима породице починили албански терористи често морају сами да нађу свједоке и осумњичене?!

ЖИВОРАДЕ, САМ ИСТРАЖУЈ И ПРОНАЂИ СВЈЕДОКЕ!

Деценију и по након масакра у Сливову, који су албански терористи починили над четворицом браће Симић, истина о једном од најтежих злочина на Косову није сасвим позната.

На гробљу у Грачаници сахрањени су Живко (1929), Димитрије (1932), Живко С.(1936) и Трајан (1929).

Из године у годину истина о овом монструозном убиству – све је даља. Масакрирану браћу својевремено су пронашли британски војници у селу Сливово, надомак Грачанице.

Тог јунског предвечерја Живорад, благајник у основној школи у Косову Пољу, добио је вијест да се у Сливову догодио масакр. Британски војници нису му дозвољавали да приђе породичној кући у којој су остали Симићи, пошто им је гарантовано да им „длака са главе неће фалити“.

Симићи су, ипак, масакрирани. Са собом су однели истину о томе ко је над њима увежбавао коришћење каме и ножа, прича Живорад, оптужујући међународне, али и српске власти да ћутањем аболирају злочинце.

Обдукцијом тијела утврђено је да су браћа Симићи заклана и да је смрт наступила због наношења више десетина тешких убодних рана ножем и другим оштрим предметима.

Бернар Кушнер, први администратор самопроглашеног Косова, давне је 1999. године, заједно са командантом КФОР-а Мајком Џексоном, у име УН дао гаранције да ће злочинце пронаћи и да ће их стићи заслужена казна.

„Обећао је да ће дати новчану награду сваком лицу које `прст упери` у злочинца или више њих, али је ветар одувао његово обећање“, наводи Живорад.

Из године у годину расте Живорадов бијес на све оне који се баве истрагама злочина. Обратио се писмима шефу Еулекса и добио одговор који га је запрепастио.

Наиме, Дијана Вилсон, тужилац Еулекса, навела је да „не постоји ништа што би могло да сугерише било коју могућу истражну радњу, пошто ни Живорад ни чланови његове породице нису могли да идентификују осумњичене“.

Тужилац му је непрестано постављао питање: „Знаш ли ко их је убио?“ и савјетовао да „сам истражује и нађе свједока злочина“?!

ТАПИЈЕ НИСУ ДОВОЉНЕ ДА СЕ САЧУВА ЗЕМЉА

Срби из атара Чаглавице, приградског насеља код Приштине, својим тијелима заустављали су узурпацију земљишта које је у њиховом власништву. Бранили су улазак грађевинских машина у оранице и на своју дједовину.

Властимир Китић, један од десетак Китића – власника имовине, истиче за Срну да су власти самопроглашеног Косова, смишљено, узурпацијом имовине, покренуле прогон Срба настањених са десне стране пута Приштина – Скопље.

„Ријеч је о површини од скоро 30 хектара њива ослоњених на месно гробље“, прецизира Китић.

Он посједује списе предмета који свједоче да је имовина породице Китић, фалсификовањем документације, прво прешла на непостојеће лице „Славка Јоксимовића“ из села Радево, удаљеног око 20 километара од Чаглавице.

„Пошто су пре неколико година фалсификовали власничку документацију, Албанци су извршили наводну купопродају, па је имовина пре три месеца, наводно, постала власништво Шефкије Агашија, те Артана и Сабита Велијуа“, наводи Китић.

Старосједиоцима Чаглавице не помажу чак ни тапије, као ни чињеница да су у српским земљишним књигама њихова имена уписана у рубрици – „власник“.

Посриједи је правно насиље, наводи Китић, који је увјерен да је Приштина смишљено, прије неколико година, од новоформиране општине Грачаница „отцијепила“ српска домаћинства и српске њиве са десне стране пута Приштина – Скопље.

Наиме, у спорном рејону Чаглавице остало је стотинак Срба у око двадесетак домаћинстава, у чијем је посједу око 300 хектара обрадивих површина.

У међувремену, изграђено је око хиљаду албанских кућа и пословних објеката чији су новокомпоовани власници до посједа стигли фалсификатима уговора о промету непокретности.

„Корисник њива била је земљорадничка задруга Ратар из Лапљег села. Нама није познато како је могуће да њиве на којима имамо и такозване `турске тапије` постану власништво Албанаца“, пита се Китић.

ПОСЉЕДЊИ ТАНГО У КОНТЕЈНЕРСКОМ НАСЕЉУ

Највећу цијену сукоба на Космету плаћају стари и изнемогли, од којих су, ако је судити по станарима „контејнерског насеља“ у Грачаници, сви дигли руке – и породица и власт, изузев активиста Црвеног крста.

У овом насељу, које зими окивају лед и мраз, а љети жега и смрад фекалија и отпадних вода, старачке дане одбројава десетак Срба „повратника“, којима се живот своди на ишчекивање испред Црвеног крста да добију помоћ у храни и на „дежурање“ пред вратима љекара.

По једно или, из нужде, двоје станара настоје да преживе у металним контејнерима површине 12,5 метара квадратних без воде и готово свакодневно (по неколико часова) без струје.

Старине прогнане из Приштине, Обилића и Косова Поља у контејнерима ишчекују „судњи дан“ пошто немају куда јер су их породице отписале, а власти ставиле на списак бескућника и социјално угрожених лица.

„Ово није живот. Пси у азилу имају боље услове. Ми смо терет и себи и онима који би требало да се старају о старим и изнемоглим“, каже Никола Штошовић, бивши Приштевац, познатији по надимку „Никола Тесла“.

Он је радио у сервису „Горења“ и одржавао технику на аеродрому Слатина, а данас је са свега 175 евра пензије заборављен и од породице и пријатеља. Никола покушава да поправком старих телевизора заради динар више да набави лијекове и, бар, литар млијека.

Десанки Божовић, расељеној из Косова поља, прије двије године преминуо је супруг и остала је на улици. Затим је срела Штошовића и постала његова животна „сапатница“. Она објашњава да су је сестрићи њеног преминулог супруга истјерали из куће и оставили на улици.

„Судбина нас је спојила. Контејнер је све што имамо, али ту су и речи разумевања“, прича Десанка Срни.

Станари „контејнерског насеља“ надају се да ће, упркос најавама о гашењу избјегличких кампова, Комесаријат за расељена лица, УНХЦР и Црвени крст наставити да се, колико-толико, старају о њима.

Сада им је најважније да у што краћем року добију бар метар-два дрва јер су метални контејнери увелико постали ледени.

(наставиће се)

Извор:

Везане вијести:

Хроника прећутаног апартхејда (1)

Коме да кажемо да смо још живи? (3)

Кад робијаши шаљу у затвор (4)