Tamnovanje u Aradu zbog srpske stvari

Kosta Apostolović je bio birtaš i pekar, jedan od onih ljudi koje istorija obično ne zapamti.

No, takvu vrstu zaborava ne dozvoljava knjiga „Stradanja nacionalnih boraca 1914–1918”, napisana davne 1936. godine iz pera novinara Uroša Jovanovića.

Pisac „iz Hajduk Veljkove Krajine”, kako se sam potpisuje, navodi da redove o tim junacima, običnim, a hrabrim ljudima, posvećuje omladini i potonjim generacijama kao pouku i za razmišljanje. Piše ih, dodaje, u čisto nacionalnom duhu, bez primesa politike, da omladina u budućnosti može saznati, upoređenja radi, kolika je bila nacionalna svest i rodoljublje kod našeg življa s ove strane Dunava, Save i Drine. Uzima Jovanović tako za primer južni Banat „sa svojim Pančevom – nekada nazvanim srpska Šparta, koja odnese rekord po broju nacionalnih paćenika pod mađarskom upravom za vreme evropskog rata…”

Glavni lik ovog sećanja zaslugu da se nađe u nizu nacionalnih boraca „zaradio” je najpre aktivnim učešćem za „srpsku stvar” još pre početka rata. „Zapao je za oko” mađarskim vlastima, da bi njegov patriotski rad završio jednogodišnjim tamnovanjem u rumunskom Aradu.

Kosta inače nije bio Pančevac. Rodio se u Ohridu i još u mladim godinama, kao nacionalac, gonjen od Turaka pobegao je u Beograd. Bistar i vredan, stekao je tu prilično bogatstvo, posao ga je vukao u sve veće radove, te tako stiže i u Pančevo i tu, u srpskoj sredini se stalno nastanio, a svojim radom došao do zavidnog imetka.

No, piše Jovanović o viđenom pekaru, kasnije i birtašu Apostoloviću, da se neprestano interesovao, pomagao novcem, ali i ličnim angažmanom pridonosio komešanju ideja među srpskim rodoljubima, zbog čega su se za njegov „rad” zainteresovali Mađari. To je značilo da je često bio saslušavan, a njegova kuća redovno pretresana. Tražile su mađarske vlasti, među kućnim inventarom „sumnjivog” kafedžije-pekara korespondenciju sa Narodnom odbranom u Srbiji, a patila je i porodica. Na ovom mestu autor knjige pominje Kostinog brata Andriju, kojem je branjeno da prelazi u Beograd i tako nadgleda svoje imanje, zbog čega je na kraju morao da ga proda.

Po objavi rata protiv Srbije, Kosta je među prvima uhapšen. Sa rada, onako neobučen, u papučama na nogama, 26. jula 1914. već u prvom danu rata, isteran je iz svoje kuće i odvučen u kolonu građana u ovdašnji zatvor u centru grada. Dan-dva kasnije na pančevačkoj železničkoj stanici, grđen i pljuvan kao i ostali internirci našao se i u prvim vagonima „političkih sumnjivaca” i sproveden najpre u Temišvar, a potom i u zloglasnu Aradsku tvrđavu.

Kao i stotine interniranih Srba, tamnovao je u podzemnim memljivim hodnicima Arada, mraku i neizdrživom smradu – svi gladni, žedni, vezani i batinani. Tvrđava beše na glasu i po srdobolji, crvenom vetru i epidemiji pegavog tifusa i tuberkuloze… a zimi po sečenju smrznutih udova. Jovanović beleži svedočenja preživelih, da su zajedno ležali, mrtvi i bolesni, živi i zdravi i tako, od polovine 1914. do marta 1915. godine, umrlo je 1.772 internirca – izmučenih žena, dece i muškaraca.

U Aradu i danas mnogo toga podseća na Srbe, nekada najbrojnijem narodu u ovom gradu. Još se čuva litija, u srpskoj crkvi Svetih apostola Petra i Pavla na kojoj piše: „Ova je litija sačinjena crkvenim dohotkom, darovana u slavu Božiju i za večiti spomen na 4.317 Srba mučenika interniranih u Aradskom gradu”. Malo je bilo jedno – hiljade umorenih pokopano je u masovnim grobnicama, na dva internirska groblja – „Pomenirea”, na kom postoji mali spomenik i zapuštenom i neobeleženom groblju „Moriša”.

Kosta je sve muke preživeo, a vratio iz internacije među poslednjima. Novinar Jovanović svoju crticu završava rečima da je bio pobožan Srbin i da je zato testamentom sav svoj imetak (oko pola miliona dinara) ostavio Crkvenoj opštini u Pančevu, kao i legat za udaju nekoliko dobrih i siromašnih devojaka iz zanatlijskih porodica Pančeva i Ohrida.

Junak ove priče je jednog martovskog dana 1918. godine završio ovozemaljski život. Zdravlje mu je narušilo tamnovanje i muke preživljene u zarobljeništvu, izdalo ga je srce. Našli su ga među čokotima vinove loze – u njegovom vinogradu.

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Srbi, prvi logoraši u Evropi | Jadovno 1941.

Ljubomir Koraćević: Evropsko breme logora | Jadovno 1941.

Golgota braće Jovanović | Jadovno 1941.