Zločin Архиве - Страница 51 од 183 - Јадовно 1941.

Сава Шумановић убијен са 150 Срба

30. август 2024.

У Сремскоj Митровици jе, у ноћи између 29. и 30. августа 1942. године, на простору уз старо православно гробље, мученички страдало од усташке руке 150 недужних мушкараца, жена и дjеце из Шида, међу коjима и Сава Шумановић, jедан од наjистакнутиjих српских сликара 20. виjека. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 29. августа. 2017. године. Хрватске усташке власти су на том подручjу током Другог свjетског рата систематски убиле на хиљаде недужних цивила, наjвише управо током августа и септембра 1942. године, подсjећаjу из Удружења “Јадовно 1941”. “Сава Шумановић ухапшен jе 28. августа рано уjутро, замолио jе да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио маjку

Покољ у селу Грубори

27. август 2024.

Покољ у селу Грубори 1995. jе злочин jе над српским цивилима коjи су починили припадници антитерористичке jединице „Лучко“ у саставу Специjалне полициjе Републике Хрватске током злочиначке акциjе „Олуjа обруч“ 25. августа 1995. године, односно одамх након злочиначке акциjе „Олуjа“. Панорама книнског села Грубори у Сjеверноj Далмациjи Злочин jе извршен над свим преосталим цивилима српске националности засеока Грубори коjи су остали у своjим кућама, у саставу насеља Плавно, Плављанска долина, општина Книн, у саставу тадашње Републике Српске Краjине. За оваj злочин нико ниjе кажњен, а подигнути споменик у Груборима, неколико пута jе рушен од Хрвата. ПРЕТХОДНИЦА Распадом друге Југославиjе више од два милиона Срба нашло се на простору западно од риjеке

Душан Буковић: ЈОШ ЈЕДНОМ О ПАВЕЛИЋЕВОМ ХРВАТСКОМ ЛОГОРУ СТАРО САЈМИШТЕ

24. август 2024.

Веома је жалосно констатовати основну чињеницу, да ни дан данас није познато извесној београдској, рајетинској, издајничкој, идолатриској и окултној Брозовој подјармљеној, денационализованој и дегенерисаној „елити“, да се концентрациони логор на Старом сајмишту налазио у Павелићевој Независној Држави Хрватској, која је била под окриљем злогласног немачког рајха. У вези са извесном идолатриском и окултном београдском масонско-марксистичком рајетинском елитом, неће бити на одмет да овде цитирамо један детаљ из значајне расправе проф. др Мирка М. Косића, коју је објавио под насловом „Заблуде и замагљивање у нашој политици“, где дословно стоји: “Они који 1918. године уобразише да могу „све до Граца“ дотераше са својом „државотворношћу“ дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на

Никола Милованчев: Доказана сарадња Хебранга са Гестапоом и усташама

24. август 2024.

Хебрангова сарадња са немачким окупатором и са усташама била је оповргавана од стране појединих историчара и публициста, што сада више неће бити могуће. У једној хрватској историјској публикацији („Зборник Јанковић“, бр. 4) објављен је, у хрватском преводу, чланак Николе Милованчева „Милан Жугељ и Андрија Хебранг у документима београдског Гестапоа и УДБЕ“. Милованчев у свом раду наводи 19 архивских докумената нацистичке тајне полиције (Гестапо) и југословенске комунистичке УДБЕ. Тa aрхивска грaђa у потпуности разоткрива чињеницу да је Андрија Хебранг, ратни (1942-1944) секретар Комунистичке партије Хрватске, 1942. започео сарадњу са Гестапоом, уз очито знање усташке тајне службе. Документи се односе на случај хапшења у Загребу Андрије Хебранга 1942, након којег је у Бечу ухапшен његов

Јован Мирић: Труднице и породиље у НДХ

23. август 2024.

У извештају др Стација вишој италијанској команди 1941. наводи се да је велики број људи убијен тврдим предметом, да је нађено неколико женских лешева са исеченим грудима, те неколико трудница распорених стомака и у стомацима деца зашивена жицом. Анте Павелић са фрањевцима (Фото: ИН4С) Жена Душана Вуруне из Водичева, Госпа, рођена 1916. године, била је у високој трудноћи када се, на Илиндан 1941. године са бројним земљацима склонила у подрум своје куће. Док су сви други изашли пред усташе из подрума, Госпа је остала у подруму. Поред ње био је и њен четворогодишњи син Милорад. Њега су пред мајком мрцварили и заклали. Потом су ухватили мајку, распорили јој стомак, мушко

Годишњица погрома Срба у Сиску: Масакр под маском ЈНА

22. август 2024.

Један од најтежих злочина над Србима на подручју општине Сисак у рату деведесетих десио се у раним јутарњим часовима, 22. августа 1991. године, када су припадници хрватске полиције и Збора народне гарде, ничим изазвани, у транспортерима са ознакама ЈНА “протутњали” кроз српска села: Блињски Кут, Кињачка, Брђане, Чакале, Блињска Греда, Бестрма и Трњани, насумице пуцајући на локално становништво. Том приликом убили су 15 цивила и више десетина ранили, подсећа Документационо-информациони центар “Веритас”. Нападаче су на крају зауставили мештани села Брђани, који су се, чувши пуцњаву кроз друга села, на брзину организовали и поставили заседу. После овога догађаја, Срби из цапрашких српских села више нису одлазили на посао у Сисак, већ

Годишњица: Усташе побиле 24 српска становника села Павићи на Кордуну

22. август 2024.

Свједочење Станке Павић из села Павићи, Присјека, Војнић, Кордун. „Моје мало село налази се испод шуме Марковца, недалеко Присјеке у опћини Војнић. Почетком јула 1941. године дошла је у Присјеку и у њој се задржала мања усташка јединица. Ту је формирала и своју усташку опћинску власт. Усташе су обилазиле наше куће. Нису још никога дирале. Говориле су да пређему у католичку вјеру и тако ћемо сви бити слободни. Међутим, само након пар дана почели су хапсити и одводити наше мушкарце. Људи су се уплашили и почели се склањати у шуме. Престали смо ићи у Присјеку по сол, петролеј, духан и остале кућне потрепштине. Селом је завладао страх. Нисмо знали за

КОСТИНА ПОТРАГА ЗА ОЧЕВИМ ГРОБОМ

21. август 2024.

Ту на Јадовну, у вјечитој сјени и тами букава, у њедрима Велебита, нашли су злокобни смирај душе многи Срби. Међу њима и отац Косте Поповића из Сремских Карловаца. Пише: Томо Радусин Томиша Послије великих страдања Срба у Другом свјетском рату, првенствено Срба Лике, Крбаве, Кордуна и Баније, извршена је планска колонизација Срба на подручје Војводине. Само на подручју Лике од 10.264 невиних жртава хрватске усташе су убиле 8.733 или 80 % Срба. У пресељењу, рђе од људи, нељуди убили су 25. новембра 1944. године 212 заосталих мјештана, Шваба, жена и дјеце код Бачког Грачаца и Оџака. Командант Војне управе за Војводину био је тада бивши шпански борац, Рукавина Иван, који

Девић: Август: месец српског распећа. И васкрса?

20. август 2024.

Српска историја 20. века толико је страдална да готово да нема месеца а да није забележен пример готово библијског страдања и сатирања нашег народа. Много тога је и избледело у колективном памћењу, али сећање на август 1914. у Мачви остало је дубоко урезано у српској души – делом зато што је те злочине потресно описао Арчибалд Рајс, а делом и зато што су их починили “Швабе што говоре нашки“, како је говорио Милутин, књижевни јунак Данка Поповића. А и због размера: места попут мачванског Прњавора у том рату изгубила су и трећину свог становништва. Сећање на геноцидне злочине Бугара у Сурдулици (1915) и Топлици (1917) такође надилазе локална сећања. Када

Остаци фабрике сапуна коjи су прављени од логораша (Фото: Новости)

Потресно сведочење: Са 14 сам одведена у Јасеновац

20. август 2024.

Демировац – Девет гробних поља на подручjу Доње Градине код Козарске Дубице осам децениjа опомињу и криjу страшну истину о злочиначком усташком походу под окриљем Независне Државе Хрватске. Током Другог светског рата, у злогласном логору Јасеновац на наjмонструозниjи начин убиjено jе 700.000 људи, међу њима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреjа, 127.000 антифашиста и 20.000 деце. Преживели логораши били су сведоци стравичних убистава целих породица. Милица Секулић (87) из села Демировац изгубила jе броjне чланове породице. „То су биле страхоте, нељудске, страшне. И сада када се сетим, плачем. Имала сам свега 14 година када сам доведена у Јасеновац и свега се сећам. Доведена сам са маjком и сестром.“ Покушала сам

Ђурђица Драгаш: Делија се не предаје лако!

16. август 2024.

Трактор! Џаба му се смеју, џаба му се ругају… у њему је више снаге, поноса, љубави и живота него што ће они икада моћи и да замисле. Породичним консензусом дођосмо до закључка да је крај нашег “олујног” пута био 11 и 12. августа 1995. Нису датуми тад били много важни, време се мерило пређеним километрима и умором, ал’ некако се сагласисмо да су ова два означила крај. После 8 дана кише, сунца, прашине и чемера, стигли смо у Војводину, у оно што од тад зовем резервним завичајем! Нисмо имали ништа, али имали смо све јер смо били заједно. Добро је да, опијени срећом што се коначно можемо окупати и спавати

Како су попуњаване велебитске јаме

16. август 2024.

Априла 1986, поводом предстојећег суђења усташком ратном злочинцу Андрији Артуковићу, након писма примљеног од Ракић Пане, лист “Дневник”, Нови Сад, објавио је чланак: “Како су попуњаване велебитске јаме”. Доносимо факсимил објављеног чланка, као и интегралан текст писма покојног Ракић Пане. Уредништву Редакције листа „Дневник“, Нови Сад Поводом чланка у Вашем листу: „Зашто је Артуковић ликвидирао Др. Јешу Видића“, као и да се не зна датум његове погибије у Јадовном, јављам се јер је битно и да се ово сазна у вези са зликовцем Артуковићем. Као дечак – болесник са 14 г. јула месеца 1941. г. налазио сам се у болници у Госпићу. Болница се налази поред цесте која пролази према

Прошлo је 83 годинe од крвавог усташког пира на Пагу и Јадовну

14. август 2024.

Прије 83 годинe, у ноћи између 14. и 15. августа 1941, уочи католичког празника Велике Госпе, усташе су у логорима Слана на острву Пагу и Јадовно на Велебиту извршиле масовну ликвидацију преосталих логораша. На Пагу је те ноћи убијена најмање 791 жртва, а тих дана на Велебиту око 1.500. „Згрожене монструозношћу злочина и бројем побијених заточеника, италијанске окупационе снаге преузеле су од НДХ цивилну и војну власт на том подручју и наредиле затварање логора смрти“, каже предсједник Удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић. Додатни разлог за забринутост Италијана био је масовни устанак Срба у Лици против усташке тираније. „Желећи да униште трагове злочина и побију остатак заточеника у кратком року, усташки

Ђурђица Драгаш: И ја сам из колоне

12. август 2024.

Ми, који смо неповратно изгубили део живота, ми које је колона “пресекла”, увек ћемо носити њен жиг. Наш живот никада неће моћи да се назове нормалним. Недавно, на промоцији моје збирке песама посвећене страдању Срба у НДХ, пришла ми је колегиница из РТС-а. Представила се, рекла где и шта ради, а онда ме погледала у очи и онако, готово заверенички додала – и ја сам из колоне. Тих пар речи било је довољно да се препознамо и разумемо. И није то први пут. За ових 29 година често сам, чувши их, до тада непознате људе доживљавала као своје. Као да нас је “припадност” колони чинила приснима и уједињенима. Тај сурови знак,

ЈОШ ЧУЈЕМ ВАПАЈ ИЗ НИКШИЋКИХ ЈАМА: Стеван Вујичић (85) тражи да се после осам деценија кости страдалника изваде и достојно сахране

12. август 2024.

Никшићки спасилац, планинар, хуманиста и грађански активиста Стеван Стево Вујичић (85) упутио је апел председнику државе, премијеру, челницима државног тужлаштва, заштитнику људских права да коначно, после осамдесет година, омогуће да људске кости које чаме у јамама у околини Никшића буду извађене и достојно сахрањене. Пише: В. КАДИЋ Ради се о људима којима је током Другог светског рата пресуђено без суда само зато што нису припадали партизанском покрету. – Сваког јутра се будим са истом тугом и сетом, при помисли на велики број јама у околини Никшића у којима се још увек налазе на хиљаде кости невиних мученика, страдалих од братске руке – каже Стеван, који је деведесетих година прошлог века