Дошли смо до тренутка у својој историји у којем се све своди на заборав. Од свега чега бисмо се имали сетити и тиме се поносити, ми се једино увек сетимо да заборавимо. Заборав је од нас начинио идеалне робове и то ће нам бити максимум у овом историјском минимуму нас као народа. Да би се ово променило, максимум мора бити наш минимум. Народ чија свест грца, једино се још једним прстом држи за своју религију. Ми грцамо у подвалама, омаловажавањима, разбраћивању, раскршћавању, расрбљавању и самопорицању. Не видим ништа што би зауставило наш даљи пад, ако даље има, према дну, ако смо већ морал и поштење прележали као што деца прележе