Веритас Архиве - Јадовно 1941.

Саопштење поводом годишњице ликвидације резервиста ЈНА на Коранском мосту у Карловцу (21.09.1991.)

20. септембар 2025.

Дана 21. септембра 1991. године припадници Министарства унутрашњих послова и Збора народне гарде (ЗНГ) Републике Хрватске, испред моста на реци Корани у Карловцу, зауставили су два војна камиона у којима су се из касарне „Мекушје” у касарну „Логориште” превозили припадници активног и резервног састава ЈНА, који су, након преговора и обећања хрватске стране да ће бити пуштени, одложили оружје. Одмах по предаји, једна група активних припадника ЈНА одвезена је у Карловац у просторије полиције, а друга група, од 17 резервиста са Кордуна, спровођена је пешице преко Коранског моста. Чим су ступили на мост, појавили су се униформисани људи с фантомкама на главама и почели „крвави пир” над резервистима у којем

Зна се ко су злочинци а казне нема ни после 30 година

18. децембар 2022.

Навршилa се 31 година од злочина хрватских јединица над Србима у Машићкој Шаговини, у Хрватској, када је ликвидирано најмање 55 Срба, а за овај злочин још нико није одговарао ни пред домаћим нити пред међународним судовима, саопштено је из Документационо-информационог центра „Веритас”. У саопштењу се напомиње да су у ноћи између 18. и 19. децембра 1991. припадници 108. и 121. бригаде „Збора народне гарде” и специјалци из групе „Свилени”, укупно 363 војника, извршили пешадијски напад на српско село Машићка Шаговина код Новске, на обронцима Псуња. Село је бранило око стотинак припадника Територијалне одбране из овога и суседних српских села и добровољаца из Србије. Хрватске „зенге” су у току дана, захваљујући

Саво Штрбац: Злочин у Уздољу – контрадикторност државног интереса

16. јануар 2022.

Уставни суд Републике Хрватске по први пут потврдио да је истрага злочина над Србима почињених у „Олуји” била неефикасна. Нажалост, Ика Шаре није дочекала ову макар и „Пирову правду” пошто је у међувремену преминула. Наду да ће хрватски судови у будућности „контрадикторност државног интереса” почети тумачити у корист оштећених и кад су у питању српске жртве, дају оно троје судија са издвојеним мишљењем. Уставни суд Републике Хрватске (УС РХ), у саставу од 12 судија, у поступку који је уставном тужбом покренула Ика Шаре из Аустралије, на седници одржаној 26. октобра 2021. донео је одлуку којом се утврђује да је непровођењем ефикасне истраге смрти њеног оца, Милоша Ћосића, у процедуралном аспекту

28 година од некажњеног убиства Срба у возу код Глине

15. јул 2021.

Јуче се навршило 28 година од подметања мина под воз код Глине у Хрватској пун српских цивила када је убијено троје људи, а 28 људи, углавном жена и дјеце, тешко или лакше рањено, саопштио је Информационо-документациони центар “Веритас”. Из “Веритаса” истичу да до данас за овај злочин нико није одговарао ни пред домаћим, ни пред међународним судовима, а да је, како ствари стоје, мала вјероватноћа да ће за њега било ко икада одговарати “можда и због тога што су све жртве српске националности”. Експлозија воза, који је био пун путника, а највише је било жена и дјеце, који су од Вргинмоста путовали на пијацу, догодила се 14. јула 1993. године

Купрешки Срби преживјели голготу прије 29 година

5. април 2021.

Документационо информациони центар “Веритас” саопштио је да се навршава 29 година од када су припадници ЗНГ, ХОС-а и ХВО убили 54 српска цивила и територијалца на простору Купреса, а у логоре у западној Херцеговини и Хрватској одвели 150 Срба, који су у њима убијани, мучени и прошли праву голготу. Из “Веритаса” подсјећају да су хрватске јединице напад на српска села на купрешкој висоравни започели 3. априла 1992. године, а да су до 6. априла заузеле сва српска села, укључујући и општински центар. У саопштењу се истиче да су Хрвати 6. априла у ресторану фирме “Квалитет” у Купресу сакупили шездесетак припадника Територијалне одбране и цивила и одмах по предаји, пред осталим

Саво Штрбац: Раја из Вуковара

16. новембар 2020.

Упознао сам и Ивана Атанасијевића, званог Ико (1961), од оца Хрвата и мајке Српкиње, који је ратовао на српској страни. На „Овчару” је дошао да извуче брата Мишела, који је ратовао на другој страни. У последњих петнаестак година, на различитим местима и у различита времена, упознао сам ратнике из Вуковара са обе стране фронта, који су пре рата деведесетих живели у истом крају, већина и у истој улици, и међусобно се познавали и дружили. Милана Ланчужанина званог Камени (1963), Србина и по оцу и мајци, упознао сам на суђењу у случају „Овчара” пред Специјалним судом у Београду, које је почело 2006. Био сам његов изабрани бранилац. Оптужба га је теретила

ДАНАС 27 ГОДИНА ОД ПОГИБИЈЕ И РАЊАВАЊА СРБА У ВОЗУ КОД ГЛИНЕ

14. јул 2020.

Данас се навршило 27 година од када је, наишавши на мину близу моста јужно од Глине, експлодирао воз у којем су се налазили српски цивили и у којем су на лицу мјеста изгорјеле Маца Данчула /70/ и Сока Рокнић /43/, а око 30 цивила тешко рањено, саопштено је из Документационо-информационог центра “Веритас”. Истог дана је у глинској болници вишеструким тешким повредама подлегао и Јанко Радујковић /70/. Перо Гвојић /36/ је у експлозији остао без обје ноге, Јанко Јакшић /34/ је изгубио једну ногу, као и Ђуро Јаковљевић /44/, док је око 25 путника, углавном жена и дјеце, теже и лакше израњавано. Међу рањенима је била и четрнаестогодишња Зорана Рокнић, кћер

Саво Штрбац: Сећање на НАТО злочин у Сурдулици

8. јун 2020.

Они који су наређивали или убијали старце и децу по старачким домовима и избегличким камповима, за почињени злочин морају и одговарати. У току ноћи 30/31. маја 1999. НАТО авиони у „хуманитарној мисији”, названој „Милосрдни анђео”, у Сурдулици су бомбардовали Геронтолошки центар, Санаторијум за плућне болести и павиљон у којем су биле смештене избеглице из Републике Српске Крајине. Том приликом је убијено 20, а повређено 88 особа. У записнику о увиђају, који је трајао од 1. до 3. јуна 1999, заведеним код Општинског суда у Сурдулици, под бројем Кр.113/99, утврђен је идентитет 16 „скупова делова лешева”: Малобабић Милена, рођ.1979. у селу Горњи Сјеничак, општина Војнић; Малобабић Босиљка рођ.1946. у селу Кључ,

Саво Штрбац: Kокетирање хрватских предсједника с усташтвом

6. мај 2020.

Првомајски медијски догађај у региону је свакако напуштање хрватског предсједника Зорана Милановића скупа у Окучанима поводом годишњице акције “Бљесак” због тога што су неки од учесника у протоколу носили црну мајицу са ознакама ХОС-а на којој је исписан и усташки поздрав “За дом спремни”. Не памтим да је неки предсједник било које друге државе напустио скуп који организује његова држава и то за вријеме интонирања државне химне. Нисам прочитао или чуо ни да се нешто слично десило у било гђе и било када. Због тога би овај догађај, поред политичког, могао имати и значај за Хрвате у процесу суочавања са прошлошћу, која није далеко одмакла. А има ли и за

Саво Штрбац: УСТАВНА “ПОБУНА” У ВРИЈЕМЕ ПАНДЕМИЈЕ

17. април 2020.

Ових дана добио сам одлуку Уставног суда Хрватске (Број: U-III-3521/2018 od 10. marta 2020) којом се уставна тужба Недјељка Благојевића одбија у дијелу који се односи на повреду права на правично суђење а одбацује у дијелу који се односи на повреду права на живот, која права гарантује и Устав РХ и европска Kонвенција о заштити људских права. Подносилац уставне тужбе је Србин, који је до 1. маја 1995. живио у САО “Западна Славонија”, чији је син Тихомир (25) убијен 28. априла 1995. на бензинској пумпи код мотела “Славен” у близини Нове Градишке, поред аутопута Београд – Загреб (некада пут “братства и јединства”), гдје је дошао по гориво. Ово убиство је

“ВЕРИТАС”: Некажњена голгота купрешких Срба из 1992. године

6. април 2019.

Документационо-информациони центар “Веритас” истакао је да ни послије 27 година нико није одговарао за голготу кроз коју су прошли Срби на Купрешкој висоравни иако су позната имена свих жртава и више од стотину учесника у њиховом страдању. Из “Веритаса” су напоменули да су хрватске јединице састављене од припадника Збора народне гарде /Зенге/, Хрватских одбрамбених снага /ХОС/ и Хрватског вијећа одбране /ХВО/ 3. априла 1992. године напале српска села на Купрешкој висоравни, укључујући и центар Купреса, јер са српске стране није било организоване одбране. Према наводима “Веритаса”, хрватске јединице су за неколико дана убиле 54 српска цивила и територијалца, а око 150 одвеле у логоре по западној Херцеговини и Хрватској у