ustaše Архиве - Страница 34 од 113 - Јадовно 1941.

Јован Мирић: Сахрањивање сапуна

2. мај 2024.

Kад је Раде донео комад сапуна, баба-Јела му га је одмах, унезвереног погледа, отела из руке, решена да га пошто-пото сахрани. За баба-Јелу су укућани, а богами и неке комшије, већ од јуна 1942. године почели да мисле како се „смеће с ума“. Постала је ћутљива, почела је да заборавља, да се осамљује, и често је имала некако чудан израз лица… Нико није знао шта премишља у својој глави. Али од када јој је унук Раде, скојевац, пролећа 1946. године, донео из задружног дома комад сапуна за рубље, укућани су отворено у лице почели да јој говоре да је полудела. Баба-Јела је тада, наиме, шчепала тај сапун из унукове руке

Милош Ковић: Геноцидна резолуција

1. мај 2024.

Предлог резолуције Генералне скупштине Уједињених нација о „Међународном дану сећања на геноцид у Сребреници 1995. године“ изнова нас је подсетио на то да се геноцид не може ни сакрити нити прећутати. Покушавајте да заборавите, окрећите главу на другу страну, учите своју децу да се окрену будућности. Они који су геноцид починили, или њихови потомци, доћи ће по вас. На крају ће себе прогласити жртвама а вас – џелатима. Злочин, једноставно, не да мира ономе ко га изврши. Тако је и са геноцидом. Он је опсесивна тема нација које су ову резолуцију предложиле – Американаца, Немаца па и, на балканском микро-плану, Бошњака и Албанаца. Хрвати се овом приликом, за дивно чудо,

Од Јасеновца до Перта

1. мај 2024.

Прича о 92-годишњој Невени Котур из Перта, једној од последњих преживелих из злогласног усташког логора смрти „Јасеновац“. Невена из Јасеновца је као десетогодишња девојчица одведена у усташки логор, где је преживела зверства и страхоте Независне Државе Хрватске. Након рата и ослобођења вратила се у родно место, где је живела све до 1992. и поновног буђења фашизма. Последњих 15-ак година живи у Перту са својом породицом. Сусрет са Невеном Котур, једном од последњих преживелих најстрашније српску а вероватно и светске голготе – логора Јасеновац, био је за (ко)аутора ових редова несвакидашњи и драгоцен, с дозом посебног пијетета и дубоког наклона тешком бремену судбине детета – логораша. Поред тога, био је то

Душан Басташић: Када потомци жртава Покоља проговоре

30. април 2024.

Прије неколико дана, 26. априла је била годишњица како су 1941. „оћерали наше“. Тако би наше баке говориле. Сада већ давно упокојене баке, лица избразданих дубоким борама, уоквирених у црне мараме и очима црвеним од суза. Уз њих смо одрастали ми, унучад „оћераних“ жртава Покоља, дјеца родитеља израњаваних душа. Чељад рођена са дубоко запретаном раном која би код неких од нас годинама, чак деценијама ћутала. А онда, одједном просто вриснула расипајићи бол свом ширином душе. И опет је опет забољело. Рана која се преноси са генерације на генерацију. Написао сам на Фејсу неколико реченица на ту тему: „Управо на данашњи дан у касним вечерњим часовима, прије тачно 83 године, упале

ЗБОРНИК „СТАРИ БРОД“ ПРЕМИЈЕРНО ЋЕ БИТИ ПРЕДСТАВЉЕН 24. И 25 . МАЈА

29. април 2024.

Радовић је рекао да ће јавност Републике Српске бити затечена сазнањем да је још 1941. године на простору Вишеграда и Рогатице уз Дрину био збјег од 12.000 Срба из Срема које су усташе намјеравале погубити, али да Њемачкој, која је баш у то вријеме нападала СССР, није одговарало да се на том простору врше злочини, а њемачки фашисти били су запрепашћени суровошћу усташких злочинаца. Зборник докумената „Стари Брод“ у издању Фондације „Заборављени коријени“, који документовано освјетљава размјере усташких злочина над Србима у романијском крају и дијеловима источне Босне у Другом свјетском рату, биће премијерно представљен 24. и 25. маја у Старом Броду, када ће бити служен помен старобродским жртвама убијеним

Страдања у Цазинској крајини и антифашистичка борба /1941-1945/

26. април 2024.

Ова књига jе траjни споменик невиним жртвама усташко фашистичког терора у Цазинскоj краjини. После четрдесет година истраживања о страдању народа током Другог светског рата, у Цазинскоj краjини, а за 70-ту годишњицу тих ужасних збивања, обjављена jе друга књига борца НОР-а и носиоца „Партизанске споменице 1941. године,, Душана Д. Миљковића под насловом Страдања у Цазинскоj краjини и антифашистичка борба /1941-1945/. У књизи су кроз неколико целина дати прикази о страдању пре свега српског, али и осталих народа коjи нису прихватили усташку власт и злочине коjе су усташе примењивали посебно према србима православне вероисповести, Јевреjима и Ромима. У првом делу су наведени подаци о успостави власти NDH у Великоj жупи Бихаћ, пре

Бојанић: 02. маја можда и научимо да више и трезвеније ценимо сопствене жртве

26. април 2024.

02. маја, ако нам се деси да нас прогласе за геноцидан народ на Генералној скупштини у УН… вероватно ће се покренути коначно и ,,лавина“ истине и са наше стране. Зар није онда било геноцида и у Братунцу, Јасеновцу, Драгинцу, Крагујевцу, Краљеву, Мачви…? Велико је питање зашто резолуцију доноси Генерална скупштина, а не Савет безбедности УН… али, и то је јасно (Руска Федерација и Белорусија су суспендоване)? Али, можда из тога научимо да више ценимо сопствене жртве, злочине и почињени геноцид над српским народом који је почињен у пар наврата само у 20. веку над Србима. Деценијама смо ћутали, као да се ништа није десило… и у два наврата пригрлили сопственог

7 усташких кољача пред судом након 12 година

25. април 2024.

Од липња до коловоза 1941. побијено је у логору „Слано“ на Пагу око 15.000 Срба и Жидова (Напомена редакције: Преносимо текст загребачког „Вјесника у сриједу“ од 10 јуна 1952. о суђењу усташким злочинцима из логора Слана на острву Пагу.) Стицајем околности доспјели су у руке правде након пуних 12 година седморица усташких кољача: Лука Барјашић, Славко Баљак, Јадре Стрика, Јере Фратровић, Бене Барић, Миле Дидулца и Иван Кеврић. Кроз три мјесеца 1941 они су као припадници I. сатније V. усташке бојне учествовали у уништавању затвореника Срба и Жидова у логору „Слано“ на Пагу. Није нам намјера да евоцирајући ондашње догађаје изнесемо само суха факта, грозоте почињених злодјела или извјештај из

Прва књига о злочинима у логору смрти Јасеновац, објављена 1942. године: Искази одбеглих заточеника

25. април 2024.

Прва књига о злочинима у логору у Јасеновцу објављена је 1942. године у издању Пропагандног одсјека Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије. Пише: АНТИФАШИСТИЧКО ВИЈЕЋЕ НАРОДНОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ У предговору издања пише: „У овој књижици објављујемо заједничке и појединачне исказе седморице заточеника који су успјели да се бјекством на Козару, партизанима, спасу крвавог логора у Јасеновцу. Њихови искази нијесу плод неке болесне маште, него само једноставна слика јасеновачке стварности у којој није унијето никакво додавање ни претјеривање, јер је проста и једноставна истина грознија од свачег што би ма чија – па и болесна и лудачка – машта могла измислити.“ Ову књигу објављујемо у целости, у облику у коме је објављена 1942.

Вучићи из Чипуљића убијени на Јадовну?

24. април 2024.

Прије осам година, Александру Вучићу, тада предсједнику Владе Р. Србије, упутио сам писмо у коме сам навео податке из двотомне студије „Јадовно – Комплекс усташких логора 1941.“ аутора др Ђуре Затезала, који говоре о страдању Срба из села Чипуљић код Бугојна на подручју комплекса логора Госпић – Јадовно – Паг. Међу жртвама, на попису се налазе и имена Анђелка, Илије и Стеве Вучића. Анђелко је дјед садашњег Предсједника Р. Србије. Одговор на писмо није стигао. Преко неких од функционера покушао сам касније исто, неколико пута али узалуд. Данас је на порталу РТ, а многи су портали то пренијели, објављена колумна вриједног историчара др Немање Девића под насловом: „Вучићи из Чипуљића“

Да ли се 22. априла обиљежава и Покољ, Геноцид почињен над Србима од стране НДХ?

22. април 2024.

Прилог који слиједи је објављен 22. априла 2020. године. Ништа се од тада промијенило није. Дан пробоја јасеновачких логораша, 22. април, обиљежава се у Србији као државни Дан сјећања на жртве Холокауста (Геноцида над Јеврејима), геноцида (над којим народом?) и других жртава фашизма. Не помиње се Покољ или Геноцид над Србима од стране НДХ. То је нормално и национално одговорно? Како гласи тачан назив Дана сјећања који се обиљежава 22. априла? Данас је годишњица пробоjа посљедње преживjеле групе логораша из злогласног усташког логора Јасеновац. На дан пробоjа 22. априла 1945. године у логору Јасеновац било jе заточено 1 073 преживjелих логораша од коjих jе 600 кренуло у пробоj, а слободу

Резолуција о злочинима у НДХ – пут ка заузимању званичног става? (АУДИО)

21. април 2024.

Удружења крајишких Срба покренула су петицију за подршку резолуцији о Геноциду почињеном над српским народом у Независној Држави Хрватској. Да ли ће резолуција бити усвојена, шта би њено усвајање донело Србији и друштву у нашој земљи? Због чега је важно да се о збивањима током II. светског рата и масовном страдању народа заузме званичан став? Гости емисије су Миле Боснић, председник покрета Срба Крајишника и Душан Басташић, председник удружења Јадовно 1941. из Бања Луке. Уредник и водитељ емисије „У средишту пажње“ на РАДИО БЕОГРАД 1 је Ивана Прибићевић. ПОСЛУШАЈТЕ ЕМИСИЈУ: Ко су организатори, како може да се потпише? Боснић: Организатор је народ и ми смо то назвали једном народном иницијативом, а то је

ЗЛОЧИН У СЈЕНИЧАКУ 18. АПРИЛА 1942. ГОДИНЕ

19. април 2024.

У Сјеничаку су у току НДХ од 1941. до 1944. године убијена, погинула или умрла од тифуса и глади 1.143 становника, скоро трећина пријератне популације. У Село Сјеничак на Кордуну у зору 18. априла 1942. године упале су јаке усташко-домобранске снаге из правца Карловца и Ласиње и опколиле мјесто. У само једном дану убили су или спровели у усташке логоре 421 Србина. Усташе су у селу заклале и убиле 64 цивила на више локација који су сахрањени у масовним гробницима у Старчи, Мрачају и Влајнића страни. Код школе у Ласињском Сјеничаку старце су убијали маљем. 357 ухапшених мушкараца у току дана усташе су спровеле у 30 километара удаљени Карловац. Након

Годишњица злочина Покоља у Црном Потоку 1942.

19. април 2024.

На Кордуну, 18. априла 1942. усташе су у спровођењу злочина Покоља на превару успjеле да убиjу 64 становника из Црног Потока и двоjицу из села Буковице коjи су се налазили у Црном Потоку. Тога дана село Црни Поток jе потпуно спаљено. Из Буковице су убиjене Љубица Врга 10 (године), и њена сестра Неђељка Врга 6, у Црном Потоку гдjе су се налазиле као избjеглице код родбине. Из Црног Потока убиjена jе Милица Бакић 17, у властитоj кући. Мила Бакић 20, убиjена jе и спаљена у штали Стевана Воjновића. Јека Балабан 19, силована jе, а затим убиjена и спаљена у штали Стевана Воjновића у Црном Потоку. Милка Каjганић 28, Ђуро Колунџиjа

Ђурђица Драгаш: Верујем да сенке жртава Покоља, баш попут Гаврилове, још увек плаше загребачку господу

19. април 2024.

Мркли је мрак. Понеки слабашни зрачак светлости пробије се кроз отворе између дасака сточног вагона. Чује се само уплашено дисање измрцварених тела, каткад болни уздах или јаук. Путују већ сатима, не знају куд и зашто. У овој згужваној, несрећној маси, у мраку смрдљивог вагона, сијају очи тек стасалог младића Стеве. Осамнаест му је година. Требало је да иде у војску најесен, требало је да се први пут напије, да се истопи у девојачком загрљају. Требало је да оре њиве с оцем, да сеје и жање, да слави славу и крсти кумовску децу… Ћути Стево и ужареним очима сања живот који је требало да проживи. Жедан је одавно, боли га читаво тело од