arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Господине, опали још један метак, јер ме нијеси добро погодио

ВЕЛИКИ УСПЈЕХ ФИЛМА „ГАРАВИЦЕ“ Гледаоци документарног филма „Гаравице“ сигурно су запазили свједочење Хрвата Живка Ћурића о закопавању српских жртава када каже да је један остао жив и јавио му се ријечима „па зар ти мене не познаш, кад смо заједно служили војску у Неготину, ја сам Карановић Никола“, а затим када је усташа пуцао из пиштоља у њега, он поново одговорио „господине, опали још један метак, јер ме нијеси добро погодио“. Име и презиме уз детаљ о служењу војске у Неготину били су довољни да Николини потомци након гледања филма препознају о коме је ријеч. Никола је рођен око 1900. године у селу Липа од оца Луке и мајке Марије

Радмановић: Хрватска Влада требала би да призна геноцид над Србима у НДХ

Замјеник предсједавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ Небојша Радмановић сматра да би било сасвим нормално да хрватска Влада призна геноцид над Србима у Другом свјетском рату, након што је хрватска делегација на међународном засједању у Лондону поменула геноцидну природу злочина над Србима у Независној Држави Хрватској /НДХ/. Радмановић је истакао да до тога задуго неће доћи. С обзиром на константну полемику у широкој јавности о комплексу Јасеновац и шта се тамо догодило, Радмановић је нагласио да у новоформираној хрватској држави никада нису признали да се десио геноцид у Јасеновцу. – Недавно се десило на конференцији у Лондону гдје су се разматрали различити пројекти, гдје је био и пројекат о ревитализацији

Басташић: Скандалозно да Хрватска и даље не признаје геноцид над Србима

Шеф делегације Хрватске Сара Лустиг на конференцији IHRA у Лондону, није јасно рекла да је НДХ извршила злочин геноцида над Србима. Предсједник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић сматра скандалозним да Хрватска и даље не признаје да је НДХ извршила геноцид над Србима и да је за жаљење то што се сва српска стратишта и те геноцидне радње не помињу на међународним скуповима, као што је био о Холокаусту у Лондону. – Хрватска је давно признала да је НДХ извршила геноцид над Јеврејима и Ромима, али не и да је геноцид почињен над Србима – рекао је Басташић Срни. Коментаришући писање појединих српских медија да је Хрватска на другом годишњем засједању

Нисмо заборавили: Страдање породице Зец у Загребу

Александра Зец била је кћи загребачког месара Михајла Зеца, и вјеројатно сасвим обична дванаестогодишњакиња, која по ничем не би заслужила да се о њој пише, – да је нису свирепо убили. Увече око 23 часа, 7. децембра 1991. у њен дом у Пољаничкој улици 22. на загребачкој Трешњевци, банули су Синиша Римац, Муниб Суљић, Игор Микола, Небојша Ходак и Сузана Живановић (припадници Мерчепове јединице) са намјером да ухапсе Михајла Зеца, због његових наводних веза са побуњеним крајинским Србима. Он је некако успио је истрчати на улицу, и покушао побјећи, али га је Синиша Римац устријелио на удаљености од тридесетак метара.[1] Након тог су свезали 12 годишњу Александру и њену мајку

Шамац: Помен за 137 Срба које су убиле усташе 1944. године

Код споменика у Српској Тишини и Шамцу служен je помен за 137 Срба које су 1. децембра 1944. године убиле усташе, међу којима је било десеторо дјеце. Лазо Вакић из Српске Тишине који је у Другом свјетском рату изгубио седам чланова породице, међу којима три стрица, док је отац одведен у логор, рекао је да је најстарији члан фамилије Вакић. – Усташе су потрпале у два камиона становнике Српске Тишине, њих највише, те из Писара и Шамца, које су превезли преко Саве и стријељали код моста. Усташе су бацале бомбе на нејач која је остала у кућама – испричао је Вакић. Потомак жртава Лазар Станојевић, којем су усташе отјерале у

Годишњица страдања Срба из села Кип и Клиса

Недавно су се навршиле 33 године од страдања Срба из западнославоских села Кип и Клиса током рата у Хрватској 1991. године, који су одведени у импровизовани затвор у Марином Селу гдје их 18 није преживјело мучења, саопштено је из Документационо-информативног центра “Веритас”. У саопштењу се подсјећа да су у периоду од 12. до 18. новембра 1991. године припадници хрватске војне полиције похапсили 24 српска цивила у селима Кип код Дарувара, под сумњом да скривају оружје, и Клиса код Пакраца, ради “измјештања” становништва. Српски цивили су одведени у Марино село, гдје су затворени и држани у подруму импровизованог затвора “Рибарска колиба”, психички и физички малтретирани, а најчешће методе мучења су биле

Владимир Бурсаћ: Злочини Независне Државе Хрватске у Бихаћком крају током пролећа, лета и јесени 1941.г

Уз сагласност аутора, преносимо његов рад објављен 2023. године у часопису Топола, издавача ЈУ Спомен-подручје Доња Градина. Апстракт:  Неколико дана од почетка инвазије на Југославију, оснива се Независна Држава Хрватска. Кључна особа у стварању органа власти НДХ у Босанској Крајини је Виктор Гутић. Половином јуна у Бихаћ као Велики жупан Велике жупе Крбава и Псат долази Љубомир Кватерник, организатор и предводник злочина над српским и јеврејским живљем. У раду су кроз временску линију приказани сви злочини почињени над Србима и малобројним Јеврејима: одузимање земље и имовине добровољцима, конфискације радњи трговаца и занатлија, хапшења и затварања, пљачкање имовине и уцењивање имућних житеља, покатоличавање, рад Пријеког суда за Велику жупу, организовано и

Прве жртве усташког терора и геноцида у Сремским Карловцима, хапшење истакнутих грађана јуна 1941. године и њихово страдање у логору Јадовно

Положаj Срба у НДХ се све више погоршавао, као и положаj Јевреjа и Цигана, после обjављивања „Законске одредбе о расноj припадности“ и „Законске одредбе о заштити ариjевске крви и части хрватског народа“ почетком маjа 1941. године у гласилу хрватског усташког покрета (Хрватски народ, броj 78 од 1. V 1941. године). Те одредбе jе прописао поглавник НДХ Анте Павелић по немачком нацистичком узору. Мржњу против Срба, Јевреjа и Цигана упорно jе ширила усташка пропаганда преко дневне штампе, радиjа и на скуповима. Они су окривљивани за сва постоjећа зла и означавани као ниже расе и „непоћудни елементи“. Срби су jош називани четницима, а српска православна вера грчко-источном или шизматичком. Усташка штампа jе

Жељко Кресојевић: KОМАДИЋ KРУВА 

Стара Градишка – логор. Одвајање дјеце од мајки, 10. јуни 1942. године Имате једно дијете Неко двоје.  Можда их имате троје. Можда немате својих.  Тетка сте неком … Стриц сте неком, ујак Можда их имате четверо…  Баш као што их је моја баба ДРАГИЦА (рођена Хајдин), стара 30 година имала на тај дан… ДАНИЦУ (11), МИХАИЛА (9), МИЛОША (7) и МИЛKУ (2).  Привили су јој се уз скуте.   Најмлађа јој Милка у рукама. За Даницу ћаћа каже да је била штркљава цурица, витка.  Тамне косе и исто таквих крупних очију.  Изгледа да је стасом и изгледом повукла на Петровиће и Хајдине.  Мој отац Михаило, Милош и најмлађа Милка су

Ђурђица Драгаш: НЕБО У ВОДИ

Лепо је и страшно јутро дивосељачко. Небо се у води огледа.Распукнуто и модро. Потоке Оке исплакале.Закукале за песмом девојачком.За коњима што грудима њиве ору.За капом црвеном са ресама црним,накривљеном,опеваном,на срцу исцртаном. Обелео снег стазе зарасле.Прекрио пустош,сакрио таму. Под пахуљама белим самују гробљатраговима зверињим изгажена.Нема птица.Немо је небо.И земља смрзнута тихује. Лепо је и страшно јутро дивосељачко.Као извежени покров за покојника,као младост по ливадама расута,изникла,погажена,вечношћу обожена! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

ИЗАШАО ПРВИ ТРЕЈЛЕР ЗА ФИЛМ О СТРАДАЊУ СРПСКОГ НАРОДА У 20.ВЕКУ (видео)

Ово ће бити и први документарни филм који ће обрадити цео век Српског страдања. Пише: Ђорђе Бојанић Сви добро знамо да је над Српским народом у више наврата извршен колективни злочин од стране наших непријатеља и комшија који су на државном нивоу у одређеним историјским тренутцима имали пројекат истребљења српског народа. Само у двадесетом веку у одбрамбеним ратовима и агресијама над Србима страдало је преко три милиона Срба. Све то ћемо покушати да уткамо кроз једну нараторску причу проткану видео материјалом и уз причу учесника који ће говорити у филму. Пред нама је годину дана напорног рада, наглашава Ђорђе Бојанић. Циљ нам је и да прикажемо кроз историјски пресек и континуитет

gospic.jpg

О Месићу и Госпићу

СВЈЕДОЧЕЊЕ БРАЋЕ ДРАШКА И БОЈАНА КАЛАЊА ИЗ ГОСПИЋА, ЧИЈИ СУ РОДИТЕЉИ ЂОРЂЕ И МИРЈАНА УБИЈЕНИ 18. ОКТОБРА 1991. НАКОН “СМРТОНОСНОГ САСТАНКА” НА ЛИПОВОЈ ГЛАВИЦИ Госпићка баjка Боjан Кад сам дошао на ВМА на препознавање, само знам да jе био jако ружан дан, jануар, деведесет и друге. Дошао сам тамо, jа и jедна тетка, препознао сам га по том каишу… Отац jе често ишао у куповину. Баш се сjећам тога каиша. Купили смо га скупа у Дерми у Госпићу, у кожарскоj радњи. Маму сам препознао… Она jе радила зубе код доктора Јохмана, препознао сам зубе. Кад ми jе доктор Станкови рекао, мени jе било тешко. Једноставно, нека тежина у плућима. Нисам

Помен и парастос за 520 Вељунчанa

Мићо И. Мартиновић: Молитва на Коларићу

Вапај молитве покајничке нек пут неба сине и силно јурне у висине, и мученика бол умине! Клонуле главе на груди,Сједим заривен u густи мрак,У тишини све је, зидови хладниТамне ноћи одбачен свлак.Само мисли из клонуле главе,Kапљу у ноћи слеђене зјап,Ума мрачно предсказање,Ил’ можда скривени неки знак? Клижу мисли трепераве, свеле,Изгубљене у времена тамним скутима,Љепљиве, тешке и вреле,Kроз лавиринте загубљеним путима.Истрже се душа из окова пути,Па ко свила, божанским ношена дахом,У предворју древнога мрака слути,Да вјековима све је, покривено прахом! Тијело, савијено у болном грчу,Знојним челом ледени камен дира;Док пламенови воштана тијела срчу,Клизи душа тунелом мистичног вира!Може ли човјек над понорном хриди,Упрегнут сјенима у трагичном сразу,Да обзорје божанских вртова види,И из

Златомир Лазић: Ми смо дубоко несрећан народ који не хаје за своје мучене и поклане претке

Злочини почињени над Србима у Рашића Гају крај Власенице су по бестијалности незамисливи. Након мучења, закопали су Србе до рамена у земљу, а онда их дотукли дрљачама. Мој отац, Јанко Лазић, на фотографији у горњем реду други слева, са млађим братом од стрица, Живком Лазићем (коме су усташе убиле оца у лето 1941. у невиђеним покољима у Рашића Гају крај Власенице), марта 1942. у Бајиној Башти, након преласка Дрине пред Црном легијом Францетића. Мој отац је упућен у Врњачку Бању, где је прележао пегави тифус, док је Живко још неко време након рата провео у Бугарској, у центру за српску децу без родитеља. У ретким приликама отац ми је причао

Ђурђица Драгаш: Јер… ми смо иста крв

У Кући Милановића у Бањој Луци промовисан је књижевни првенац Ђурђице Драгаш Вуковљак  “Јер …ми смо иста крв’’, посвећен свим невиним српским  жртвама – од Дивосела , преко Јадовна, Госпића, Пага,  Гаравица, Пребиловаца – до највећег српског стратишта Јасеновца. Кроз потресне судбине  страдалих  у својим пјесмама Ђурђица поручује  – дугујемо им незаборав, да се не би поновиле ’41. и ’91. година. Професор доктор Душко Певуља, директор Куће Милановића рекао је да је посебно срећан због  промоције, зато што се прича о националном страдању уклапа у концепт ове куће српске културе. Српски културни образац, послије искуства 20. вијека, мора у себе да укључи и тзв. културу сјећања. Заправо није ријеч о сјећању, већ ова збирка свједочи о ономе што

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.