Срби Архиве - Страница 36 од 165 - Јадовно 1941.

Годишњица погрома Срба у Сиску: Масакр под маском ЈНА

22. август 2024.

Један од најтежих злочина над Србима на подручју општине Сисак у рату деведесетих десио се у раним јутарњим часовима, 22. августа 1991. године, када су припадници хрватске полиције и Збора народне гарде, ничим изазвани, у транспортерима са ознакама ЈНА “протутњали” кроз српска села: Блињски Кут, Кињачка, Брђане, Чакале, Блињска Греда, Бестрма и Трњани, насумице пуцајући на локално становништво. Том приликом убили су 15 цивила и више десетина ранили, подсећа Документационо-информациони центар “Веритас”. Нападаче су на крају зауставили мештани села Брђани, који су се, чувши пуцњаву кроз друга села, на брзину организовали и поставили заседу. После овога догађаја, Срби из цапрашких српских села више нису одлазили на посао у Сисак, већ

Годишњица злочина над двије хиљаде невиних Срба у Босанској Бојној

22. август 2024.

22. августа 1941. године дан геноцида над српским становништвом у Стабаниџи, Зборишту, Градини, Глиници, Пољани, Бојни, Варошкој ријеци и Црваревцу Дана 22. августа помолимо се за душе невино покланих и живих спаљених српских жена, деце стараца из српских села Стабанџа, Збориште, Градина, Глиница, Пољана, Бојна, Варошка Ријека и Црваревца, од стране њихових муслиманских комшија из Босанске Отоке, Бужима, Варошке Ријеке, Црваревца, Врнограча и других муслиманских села. На тај дан 1941. године војно способни муслимани предвођени жандармеријским наредником Пилингером, наоружани ножевима, секирама, косама и другим хладним оружјем, су кренули у „хајку“ на српску нејач у наведним селим и све жене и децу, које су стигли, поклали тамо где су их стигли, кога

Годишњица: Усташе побиле 24 српска становника села Павићи на Кордуну

22. август 2024.

Свједочење Станке Павић из села Павићи, Присјека, Војнић, Кордун. „Моје мало село налази се испод шуме Марковца, недалеко Присјеке у опћини Војнић. Почетком јула 1941. године дошла је у Присјеку и у њој се задржала мања усташка јединица. Ту је формирала и своју усташку опћинску власт. Усташе су обилазиле наше куће. Нису још никога дирале. Говориле су да пређему у католичку вјеру и тако ћемо сви бити слободни. Међутим, само након пар дана почели су хапсити и одводити наше мушкарце. Људи су се уплашили и почели се склањати у шуме. Престали смо ићи у Присјеку по сол, петролеј, духан и остале кућне потрепштине. Селом је завладао страх. Нисмо знали за

КОСТИНА ПОТРАГА ЗА ОЧЕВИМ ГРОБОМ

21. август 2024.

Ту на Јадовну, у вјечитој сјени и тами букава, у њедрима Велебита, нашли су злокобни смирај душе многи Срби. Међу њима и отац Косте Поповића из Сремских Карловаца. Пише: Томо Радусин Томиша Послије великих страдања Срба у Другом свјетском рату, првенствено Срба Лике, Крбаве, Кордуна и Баније, извршена је планска колонизација Срба на подручје Војводине. Само на подручју Лике од 10.264 невиних жртава хрватске усташе су убиле 8.733 или 80 % Срба. У пресељењу, рђе од људи, нељуди убили су 25. новембра 1944. године 212 заосталих мјештана, Шваба, жена и дјеце код Бачког Грачаца и Оџака. Командант Војне управе за Војводину био је тада бивши шпански борац, Рукавина Иван, који

Слово о “црквено” – народним весељима

20. август 2024.

Љето је дошло, оживио и наш крај. Кажу, Корана топлија нег’ море, дани без кише, температуре високе. С’ овим топлим данима дошли су и празници које дочекујемо у нашим храмовима, а на њих се надовезују и народна весеља, у нашем народу познати као зборови. Све би то било лијепо и добро да су та народна окупљања оно што би требали и представљати: окупљање у храм уз молитву, паљење свијећа за покој душа наших претходника и за здравље нас и потомака, па онда под шатор, окрепљење, радост уз пјесму и уз ту исту радост одлазак нашим огњиштима… Не знам како и шта да учиним, али ево сад дижем свој глас и

Девић: Август: месец српског распећа. И васкрса?

20. август 2024.

Српска историја 20. века толико је страдална да готово да нема месеца а да није забележен пример готово библијског страдања и сатирања нашег народа. Много тога је и избледело у колективном памћењу, али сећање на август 1914. у Мачви остало је дубоко урезано у српској души – делом зато што је те злочине потресно описао Арчибалд Рајс, а делом и зато што су их починили “Швабе што говоре нашки“, како је говорио Милутин, књижевни јунак Данка Поповића. А и због размера: места попут мачванског Прњавора у том рату изгубила су и трећину свог становништва. Сећање на геноцидне злочине Бугара у Сурдулици (1915) и Топлици (1917) такође надилазе локална сећања. Када

Остаци фабрике сапуна коjи су прављени од логораша (Фото: Новости)

Потресно сведочење: Са 14 сам одведена у Јасеновац

20. август 2024.

Демировац – Девет гробних поља на подручjу Доње Градине код Козарске Дубице осам децениjа опомињу и криjу страшну истину о злочиначком усташком походу под окриљем Независне Државе Хрватске. Током Другог светског рата, у злогласном логору Јасеновац на наjмонструозниjи начин убиjено jе 700.000 људи, међу њима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреjа, 127.000 антифашиста и 20.000 деце. Преживели логораши били су сведоци стравичних убистава целих породица. Милица Секулић (87) из села Демировац изгубила jе броjне чланове породице. „То су биле страхоте, нељудске, страшне. И сада када се сетим, плачем. Имала сам свега 14 година када сам доведена у Јасеновац и свега се сећам. Доведена сам са маjком и сестром.“ Покушала сам

Фото Архива "Новости" Деца немилице убијана у логору у Јасеновцу

СЛOБОШТИНА 16.08.1941. – Мучеништво српске нејачи са Козаре

16. август 2024.

На подручје Славонске Пожеге у јулу 1942. допремљено је 155 вагона избеглица са Козаре. „По налогу бојника Лубурића с њима се има строго поступати, не смију им се давати пропуснице за кретање, изузев оних који су се пријавили за рад у Немачкој“, – каже се у једном усташком извештају. 155 wagons of refugees from Kozara were brought to the territory of Slavonska Požega in July 1942. „Under the order of major Luburić they are to be treated sternly. They are not to be issued passes for movement, except those that have applied for labor in Germany“ – stated in one of the Ustasha reports. Јасеновачке усташе су 16. августа 1942.

Ђурђица Драгаш: Делија се не предаје лако!

16. август 2024.

Трактор! Џаба му се смеју, џаба му се ругају… у њему је више снаге, поноса, љубави и живота него што ће они икада моћи и да замисле. Породичним консензусом дођосмо до закључка да је крај нашег “олујног” пута био 11 и 12. августа 1995. Нису датуми тад били много важни, време се мерило пређеним километрима и умором, ал’ некако се сагласисмо да су ова два означила крај. После 8 дана кише, сунца, прашине и чемера, стигли смо у Војводину, у оно што од тад зовем резервним завичајем! Нисмо имали ништа, али имали смо све јер смо били заједно. Добро је да, опијени срећом што се коначно можемо окупати и спавати

Како су попуњаване велебитске јаме

16. август 2024.

Априла 1986, поводом предстојећег суђења усташком ратном злочинцу Андрији Артуковићу, након писма примљеног од Ракић Пане, лист “Дневник”, Нови Сад, објавио је чланак: “Како су попуњаване велебитске јаме”. Доносимо факсимил објављеног чланка, као и интегралан текст писма покојног Ракић Пане. Уредништву Редакције листа „Дневник“, Нови Сад Поводом чланка у Вашем листу: „Зашто је Артуковић ликвидирао Др. Јешу Видића“, као и да се не зна датум његове погибије у Јадовном, јављам се јер је битно и да се ово сазна у вези са зликовцем Артуковићем. Као дечак – болесник са 14 г. јула месеца 1941. г. налазио сам се у болници у Госпићу. Болница се налази поред цесте која пролази према

Масовни покољ Срба на „Мехином стању“ августа 1941.

15. август 2024.

На Мехином стању у времену од 30. jула до 14. аугуста 1941. године убиjено jе 7.000 Срба, мушкараца, жена и дjеце. Само из села: Комесарца, Савић Села, Боговље, Маљевца, Бухаче, Црног Потока, Глинице, Гоjковца, Шиљковаче, Крстиње, Широке Риjеке, Јагровца, Свињице, Рушевице, Делић Пољане, Пашин Потока, Жрвнице, Купленског и Селишта убиjено jе 4.000 српских сељака. Мехино стање jе земљиште на граници Слуњског и Кладушког котара гдjе jе пред рат 1941. године jугославенска воjска ископала противтенковске ровове. Њих су усташе Независне Државе Хрватске краjем jула и почетком аугуста 1941. године искористиле за масовни Покољ српског народа с подручjа котара Слуња и котара Велика Кладуша. Србе су затварали у Српскоj православноj цркви у

Прошлo је 83 годинe од крвавог усташког пира на Пагу и Јадовну

14. август 2024.

Прије 83 годинe, у ноћи између 14. и 15. августа 1941, уочи католичког празника Велике Госпе, усташе су у логорима Слана на острву Пагу и Јадовно на Велебиту извршиле масовну ликвидацију преосталих логораша. На Пагу је те ноћи убијена најмање 791 жртва, а тих дана на Велебиту око 1.500. „Згрожене монструозношћу злочина и бројем побијених заточеника, италијанске окупационе снаге преузеле су од НДХ цивилну и војну власт на том подручју и наредиле затварање логора смрти“, каже предсједник Удружења „Јадовно 1941.“ Душан Басташић. Додатни разлог за забринутост Италијана био је масовни устанак Срба у Лици против усташке тираније. „Желећи да униште трагове злочина и побију остатак заточеника у кратком року, усташки

Календар Покоља: 12. – 15. август 1941. Злочини над Србима

13. август 2024.

Дрињача код Зворника. Усташе су 12. августа 1941. године у једном магацину у Дрињачи код Зворника заклале 100 Срба и побацали их у једну рупу поред магацина. Пошто су жртве биле слабо закопане, пси луталице су почеле развлачити њигове посмртне остатке. У магацину је по свједочењу Пера Ђукановића било једно веће храстово буре у коме су затекли 150 литара људске крви. Жртве су скидане голе, вођене низ степенице, те клане над буретом крви. Извор: Страхиња Курдулија, Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945, Привредне вести “Europublic” Д.О.О., Историјски институт САНУ, Београд 1993., стр. 20. Велика Кладуша, Српска православна црква, мучилиште и губилиште Срба, њих више од 2.450 у времену од 30.

Ђурђица Драгаш: И ја сам из колоне

12. август 2024.

Ми, који смо неповратно изгубили део живота, ми које је колона “пресекла”, увек ћемо носити њен жиг. Наш живот никада неће моћи да се назове нормалним. Недавно, на промоцији моје збирке песама посвећене страдању Срба у НДХ, пришла ми је колегиница из РТС-а. Представила се, рекла где и шта ради, а онда ме погледала у очи и онако, готово заверенички додала – и ја сам из колоне. Тих пар речи било је довољно да се препознамо и разумемо. И није то први пут. За ових 29 година често сам, чувши их, до тада непознате људе доживљавала као своје. Као да нас је “припадност” колони чинила приснима и уједињенима. Тај сурови знак,

ЈОШ ЧУЈЕМ ВАПАЈ ИЗ НИКШИЋКИХ ЈАМА: Стеван Вујичић (85) тражи да се после осам деценија кости страдалника изваде и достојно сахране

12. август 2024.

Никшићки спасилац, планинар, хуманиста и грађански активиста Стеван Стево Вујичић (85) упутио је апел председнику државе, премијеру, челницима државног тужлаштва, заштитнику људских права да коначно, после осамдесет година, омогуће да људске кости које чаме у јамама у околини Никшића буду извађене и достојно сахрањене. Пише: В. КАДИЋ Ради се о људима којима је током Другог светског рата пресуђено без суда само зато што нису припадали партизанском покрету. – Сваког јутра се будим са истом тугом и сетом, при помисли на велики број јама у околини Никшића у којима се још увек налазе на хиљаде кости невиних мученика, страдалих од братске руке – каже Стеван, који је деведесетих година прошлог века