Срби Архиве - Страница 28 од 167 - Јадовно 1941.

КО НАС ЈЕ КЛЕО НИЈЕ ДАНГУБИО

20. фебруар 2025.

Србину је гроб светиња и сви се боје да ће им гробове најмилијих неко оскрнавити те су се с тога одлучили да их носе на своју територију. Пише Станојевић Зоран Стојим пред кућом кад наилази Јовановић. Знам га заједно смо били у болници. Дан сунчан има и снијега који се топи. Јовановић је сав мокар и умазан блатом. Приђе ми, каже дај мало воде да се оперем да не идем кући овакав. Па гдје се тако упрља питам. Водим га до пумпе. Идем пријатељу са гробља замолили ме да помогнем при вађењу погинулих бораца. Мука жива друже мој, мука. Боље у рат још годину него ово радити. Сахраниш па опет

Градоначелник са Удружењем „Јадовно 1941.“: Покрећемо иницијативу за изградњу спомен-обиљежја за жртве Јадовна и Пага

18. фебруар 2025.

Градоначелник Драшко Станивуковић разговарао је са др Душаном Басташићем, предсједником Удружења „Јадовно 1941.“ из Бање Луке, који посвећено чува сјећање на жртве Јадовна и Пага. Како је казао, овај састанак представља још један корак у настојању да не заборавимо страшне злочине почињене над нашим народом и да сачувамо истину за будуће генерације. -Прошле године Бања Лука је добила Улицу жртава Јадовна и Пага, а сада идемо корак даље – покрећемо иницијативу за изградњу спомен-обиљежја, како бисмо достојно одали почаст свим недужно страдалим жртвама. Сваке године, 24. јуна, на дан страдања жртава Јадовна и Пага, одаваћемо им почаст и полагати вијенце, како бисмо сачували сјећање на њих и не дозволили да падну

Љиљана Браловић: У лелечју и безречју (деци логорашима, страдалој у Јасеновцу)

18. фебруар 2025.

Треба ли да опет у нашој кући / србосеци отворе заборав, / за јасеновчки кошмар, / за јеме безданице, / за хиљаде уморене деце, / за црне мараме и лелека. Стоје ли још стопице дечјетамо где је лелечје и безречје,у блату, казамату, човеколому,у дому за смрт и плачгде нож и мач, где маљ, где гасгде су на нејач пуштане зверида деци суде,а ликом су подсећале на људе. По који пут у стосмрт небески Оче?Страдали да посведочеда и Твоја правда понекад задоцни.Косци сатанини у крвавом пируу страшном миру, као да нафору делекидаше нежне ручице беле,морише већ уморене.А ти Свевишњи,беше ли бар у тишњи? Кликните на слику за увећање Те стопе што

Владимир Бурсаћ: Шта за мене значи појам Покољ?

17. фебруар 2025.

Залагање Удружења “Јадовно 1941.“ да своје активности на очувању и развоју културе памћења страдалих предака и сународника за време Другог светског рата на територији независне Државе Хрватске, подигне на ниво научне заједнице, заслужује велику пажњу. Нажалост, сведоци смо колико је тако нешто мукотрпно и напорно, и на колико неразумевања, отпора или једноставног заобилажења и прећуткивања, од стране званичне научне заједнице, наилазе ентузијасти и вредни национални радници. Као да само по себи већ није довољно хорско порицање друге стране да злочина није било, јер се злочини систематски умањују, обезличавају, стављају под сумњу. Морамо признати, да то врло успешно, чине све институције, званичници, научници, верски прваци и јавност држава које су наследиле

Споменик стрељаним Србима у време бугарске окупације 1942. Фото: Југмедија

Сећања преживелих на кланицу у Бојнику

17. фебруар 2025.

ЛЕСКОВАЦ/БОЈНИК – Звук рафала, ножа кроз људско месо и крици жене и деце одзвањају у мојој глави и после 72 године, прича старина Светозар Тоза Крстић, један од малобројних који су преживели фашистичку бугарску кланицу у Бојнику. На данашњи дан 1942. године на периферији Бојника стрељано преко 500 цивила – деце, жена и мушкараца из те вароши и суседног села Драговац. Довођени су у колонама пошто су им куће запаљене. Био је то највећи злочин на југоистоку Србије. Сваке године овде се обележава Крвави фебруар и чита Повеља живих. „Заветујемо се да човеку у животу буде прави живот, да човек човеку слободно дише, да слобода и живот буду једно, да хлеб и љубав

Убиствo jeднoг дjeтињствa

14. фебруар 2025.

У тoм српскoм диjeлу Чeпинa риjeткo je ткo тaдa бeз пoсeбних рaзлoгa излaзиo из кућe и свoje aвлиje. Сoкaци су били сaблaснo пусти… Tих нeкoликo мjeсeци нaкoн прoглaшeњa НДХ прoлaзилo нaм je, с пoплaвoм рaсистичких и нaциoнaлистичких зaкoнa у нoвинaмa, у aтмoсфeри кojу je тeшкo oписaти. Билo je тo пoпут кoнтинуирaнe мòрe, пишe Бoривoje Дoвникoвић Бoрдo у сjeћaњимa нa дoгaђaje нaкoн успoстaвe НДХ. Пишe: Бoривoj Дoвникoвић Бoрдo (1930-2022) Бoривoj Дoвникoвић Бoрдo, кaрикaтуриста, aнимaтoр, грaфички дизajнeр, нaгрaђивaни aутoр aнимирaних филмoвa и дугoгoдишњи сарaдник Нoвoсти у кojимa из недјеље у недјељу у рубрици „Бoрдoлинe“ oбjaвљуje кaрикaтурe, нaшeм je тjeднику уступиo диjeлoвe свojих мeмoaрa. Бoрдo je рoђeн 12. дeцeмбрa 1930. у Oсиjeку и

Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

12. фебруар 2025.

Сјећање на дане у којима све иза себе остависмо, сву муку, сав рат, све подвиге, све битке, сво херојство, те у колони живих и мртвих изађосмо из Српског Сарајева. Увијек у фебруару оживим у себи ону колону живих и мртвих, али и све битке и подвиге. А овај текст је један од оних, за које знам, да ћу их оплакат и сузама написат. Како и да не оплачем, кад пишем о таквој жртви и о толиком јунаштву, да му равног нема до оног на Кошарама и Паштрику? Како да не оплачем, кад пишем о Српском Сарајеву? Мало је данас људи, да и замислити могу тај подвиг, ту упорност и ту

Гаврило Дожић – патријарх који је увијек био уз свој народ

12. фебруар 2025.

За вријеме Првог, као и за вријеме Другог свјетског рата није желио нигдје бјежати него је остао са својим народом, „па шта буде њему, нека буде и мени“, говорио је. Пише: Бојан Муњин Био човјек мали пекар или велики државник, исту дилему о добру и злу у свом животу мора разријешити. Патријарх Српске православне цркве Гаврило Дожић (1881. – 1950.), који је био свједок Балканских ратова, Првог и Другог свјетског рата, као и великих хисторијских турбуленција свога времена и неизмјерног људског јада, таквих искушења о добру и злу имао је у свом животу сијасет и више од тога. За вријеме Првог, као и за вријеме Другог свјетског рата није желио

7. фебруара 1942. почињен је свирепи злочин у селу Штрпци код Прњавора

5. фебруар 2025.

Дана 7. фебруара 1942. године, готово у исто вријеме док се дешавао покољ Срба у селима Дракулић, Шарговац и Мотике, у селу Штрпци код Прњавора хрватске усташе су на најсвирепији начин извршили тежак злочин углавном над српским женама и дјецом. Жртве су биле старости од 3 мјесеца до 70 година. Жртве су силоване, клане ножевима, убијане тупим предметима, масакриране и само неколицина је убијена ватреним оружјем. У бањалучким селима усташе су убили углавном хладним оружјем преко 2.300 Срба, већином стараца, жена и дјеце, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву. У овом покољу страдало је 551 српско дијете старости од колијевке до 14 година. На исти датум почињен

ЈОВО БАЈИЋ: Kако је покатоличена западна Херцеговина (ВИДЕО)

5. фебруар 2025.

Гост Тв Рас, емисије “ А ШТА ВИ МИСЛИТЕ“ аутора и водитеља Ратка Дмитровића, био је Јово Бајић, новинар и публициста. У интересантном разговор Бајић је говорио о Београђанима и ко су Београђани, као и о покатоличавању у западној Херцеговини. Везане вијести: Како је покатоличена западна Херцеговина | Јадовно 1941.

Ђурђица Драгаш: Јама

4. фебруар 2025.

Очи не виде, ал’ руке осете, крв, лепљиви страх и влажну земљу која их прима к себи. Проклета да си… јамо!!! Голе гране милују тешки облаци.Мирише на снег и море, на со и увело лишће.Мешају се ветрови с југа и личка бура.Самује Велебит! Видим је тамо, крај шумарка… готово неприметну, неугледну, тиху.Открила је јесен. Прилазим јој клецавим кораком, удрхталог ока, распараног срца.Склањам гране, разгрћем давно увелу траву и гледам…Гледам у њено црно, бездано око. Нема сам,нема ни гласа, ни сузе.Само зубе стежем…. проклета да си… На коленима сам, црна и болна као њена утроба.Очи не виде, ал’ срце чује.Чује смех окрвављених звери и варницу с њихових канџи.Чује врисак, јауке, невини

УСТАШЕ РАДОМИРУ ПОКЛАЛЕ СВИХ 49 ЧЛАНОВА ПОРОДИЦЕ: Књига ратног сирочета од 1942, после 30 година доспела у јавност

4. фебруар 2025.

Мили и рођени моји, који сте живи и ви који то већ одавно нисте. Посвећујем вам ову књигу сведочанстава и докумената о усташким геноцидним злочинима над мојим и вашим прецима, с једином и последњом молбом да чувате и сачувате успомене на ове наше мученике и да сећања на њих задржите дуго, дуго, у непрекидном памћењу. Док је 1991. године исписивао ову посвету на рукопису своје тек завршене књиге „Јаук и ехо јаука српског народа у НДХ 1941-1945“ Радомир Гламочанин (1925), ратно сироче из села Дракулића код Бањалуке, а доцније успешан и по добру упамћен дугогодишњи директор ФАДИП-а из Бечеја, осетио је неописиво олакшање – није то обична књига већ споменик,

УСТАШЕ У KРВАВОМ ПИРУ ВИKАЛЕ: ВРАТИ ДЕЦУ, ДОЛАЗИ ПАВЕЛИЋ!

3. фебруар 2025.

Деда Раде (92) је преживео Јасеновац, чудом преживео клање! Злодела какве је људски ум у стању да смисли, а рука крвника почини, дешавао се ту, пред нама. Чак и они који данас славе монструме згрозили би се шта су били у стању да ураде они којима данас кличу, узвикујући „за дом спремни“. Раде Радивојац, један од преживеле деце логора Јасеновац, када је први пут посетио стратиште Срба, имао је тридесетак година. Само је видео и сетио се, а онда се од бола онесвестио! Имао је ту срећу да дочека дубоку старост. Са својих 10 година, деда Раде био је сведок језивих страхота које су се догађале на овим просторима у

Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА

2. фебруар 2025.

Лео Капетановић је најмлађи логораш из Силоса у Тарчину. Аутобусом је дошао са Илиџе код бабе Савке у засеок Равне, код села Луке надомак Тарчина, одмах послије првих барикада у Сарајеву. Инсистирао је да иде код бабе, јер на Илиџи је напето и не зна се ко ће доћи на врата. Било му је досадно у стану у Лужанима. Код бабе бар може да се игра са рођацима у селу, а и близу је шума. Тако је Лео почетак рата дочекао код бабе и нашао се на муслиманској страни и то одвојен од родитеља за које не зна ништа. Знао је само да је Илиџа српска, али више од тога

БОЖО ЈУДАШ: ‘Оца су ми убили, браћу и сестре бацили у логор, а мене је грешком посвојио возач аутобуса. Живот ми је спасила мала црвена хаљина…’

30. јануар 2025.

“На љето, био је седми или осми мјесец, 1942. године одведен сам у Дјечји логор у Сиску. У логору сам био око мјесец, мјесец и пол дана. Не знам тачан датум кад сам ушао у логор, нити кад сам изашао. Имао сам између три и четири године”, започиње Божо Јудаш, данас осамдесетогодишњак, своју животну причу. Био је дијете деветерочлане породице из Босне. Најмлађе двоје дјеце, он и око годину дана млађа сестра Роса, одведено је у Сисак, мајка и старија дјеца у друге логоре, отац је већ раније убијен на пољу. Јако добро памти, говори наш суговорник, да му је мајка када су их одвајали рекла да пази на млађу