Срби Архиве - Страница 21 од 165 - Јадовно 1941.

Др. Рудолф Хорват: Лика и Крбава

26. март 2025.

МАЛА КЊИЖНИЦА МАТИЦЕ ХРВАТСКЕ КОЛО ВЛ – СВЕЗАК 31. Др. РУДОЛФ ХОРВАТ ЛИКА И КРБАВА ПОВИЈЕСНЕ СЛИКЕ, ЦРТИЦЕ И БИЉЕШКЕ СВЕЗАК II. ПОСЕБНИ ДИО ТИСАК „ТИПОГРАФИЈЕ” Д. Д., ЗАГРЕБ ЗАГРЕБ 1941 ИЗДАЊЕ МАТИЦЕ ХРВАТСКЕ САДРЖАЈ 1. Село Боричевац 2. Бриње 3. Брлог на риjеци Гацки 4. Дабар код Оточца 5. Госпић г. 1834. 6. Школе у Госпићу 7. Водовод у Госпићу 8. Избори нар. заступника у Госпићу 9. Грачац 10. Језеране 11. Комић у Крбави 12. Компоље код Оточца 13. Кореница 14. Косињ горњи и доњи 15. Лапац горњи доњи 16. Лешће код Оточца 17. Ловинац 18. Село Медак 19. Нови код Госпића 20. Трговиште Оточац 21. Избори народних заступника у

Бојан Вегара: СТУПНИК 26. маја1993.

25. март 2025.

Сјетих се на моменат да можда није истина да је Дарко погинуо и да му је и на Отесу живот од снајпера спасила кутија метака у џепу кошуље. А онда преко пруге се зачу кукњава и би ми јасно да је истина. Пробудио сам се кад је мама затворила врата и отишла у станицу милиције на посао. Остао сам да лежим на развученом двосједу у ходнику и гледао како се зраци сунца пробијају кроз жељезне греде на прозору. Дуго сам лежао и гледао ту игру свијетла. Онда се пробудио бураз, устао сам и убацио два дрвета у шпорет и ставио таву да нам испечем јаја. Двоје јаја њему, двоје мени

Страдање какво се не памти, догодило се у Подрињу на Младенце, 22. марта 1942. године

25. март 2025.

Дозволити да нам се понавља оно што се десило 1942. годинe, био би смртни гриjех. Хаџи Бранко Никитовић Часни Оци, поштована сабраћо, потомци и поштоваоци српских жртава у ратовима 20 виjека, драги учесници овог првог Сабрања помаже Вам Бог. Не могу а да нас на самом почетку не подсjетим на риjечи Професоке др. Смиље Аврамов коjа каже: “ Виjек коjи jе иза нас, хх виjек, био jе виjек величанствених успjеха српског народа. На воjном пољу побjеде српске воjске слављене су широм Европе. На научном пољу великани српске науке: Пупин, Тесла, Миланковић ударили су темеље савремене технолошке револуциjе. Мудре риjечи српских државника с краjа 19. и почетком 20. виjека ушле су

Стево Лапчевић: НЕКОЛИКО РЕДАКА О МИТРОВЧАНИМА УБИЈЕНИМ У ЈАДОВНУ

20. март 2025.

Ове године, Сремска Митровица и Музеј Срема обележиће 82 године од страдања Срба Срема у лето 1942, страдања чије је ђурђевданско одвођење најистакнутијих националних радника у Јадовно било само увертира. Након што је 10. априла 1941. проглашена НДХ, а након што је три дана касније у Сремкој Митровици формирана нова власт на чијем челу ће се, уз неколицину предратних заклетих усташа наћи и комплетно руководство предратног ХСС-а (предвођени адвокатом др Петром Гвоздићем), почело се са формирањем усташке организације. Врло брзо, град на Сави добио је свој усташки Табор и Логор, као и своју 16. Усташку (припремну) бојну. Из свих јавних служби протерују се Срби, забрањује се употреба ћирилице, укидају се

Ми што нас Вукашинове очи боле..

20. март 2025.

Ми, зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних. Јадовничани,Ми што нас воде,очи ископане.Вукашинове,Херцеговачке,Kлепачке,Наше свете, предачке. Ми који од рођења,радимо свој посао,носећи претке из јама. Зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних. Оном скривалицом, са руба црне мараме.Неостављајући Вукашинове речи по страни,јер смо његову страну рођењем изабрали. И не носимо ми Вукашинову икону. Све нас, он носи у вечност.његовим трагом, никад бестрагом. Заборавом. Никад нечовештвом, мржњом и мраком. Ми уткани у девојачке плетенице,Што коло испред цркве за славу не заиграше.Ми што нас Вукашинове очиболе, што смо старији, све јаче. И ја не знам дал` да јецам, ридам ил` плачем, што живех у времену у ком очи ваде мачем, са именом Народа мог. Аутор:

Споменко Гостић – годишњица погибије 15-годишњег јунака

19. март 2025.

Двадесетог марта обиљежава се годишњица како jе у одбрани родног села Јовића на Озрену погинуо Споменко Гостић, петнаестогодишњак коjи jе одбио понуду да се склони од ратних страхота и раме уз раме са комшиjама и приjатељима био борац ВРС. Споменков саборац Бране Миливоjевић сjећа се да jе дjечаку умрла маjка почетком 1992. године, а већ у септембру исте године граната jе пред кућом убила баку са коjом jе живио. Ратни вихор га jе омео и да настави школовање, jер jе било немогуће из Јовића ићи у средњу школу у Добоjу, па се момчић привио уз воjску, чиjи борци су га штитили, хранили и бринули о њему колико су могли. Споменко Гостић jе, сjећаjу се

Погледајте филм ,,КОШАРЕ” (видео)

19. март 2025.

У режији: Ђорђа Бојанића, проф. историје и ђакона Дејана Јовановића. Циљ овог документарног филма је да приближимо суштину и значај ове битке и јунаштва, који не улази у детаље битке и стратегију исте. Кроз причу нас води борац и јунак са Кошара Дарко Анђелковић и пензионисани генерал-пуковник Владимир Лазаревић. Цела прича је проткана кроз нараторски део и казивање песника др Данила Васојевића, брата јунака Ивана Васојевића Јагуара, наглашава Ђорђе Бојанић. Наш крајњи циљ је да овај филм понудимо свим школама у Србији да га и ђаци осмог разреда и средњих школа погледају 25. марта у понедељак или 11. априла 2024. год, у нади да добијемо препоруку министарства просвете. Наратор у филму је Бошко Козарски.

Бојанић: ДАН СЕЋАЊА НА 17. март 2004. Тај дан називамо ПОГРОМ, а може се назвати и ГЕНОЦИД

17. март 2025.

Пре 16. година на Косову и Метохији избили су највећи етнички злочиначки мотивисани сукоби од старне шиптара и доласка међународних снага у окупираној српској покрајини. Приредио Ђорђе Бојанић Тај дан називамо ПОГРОМ, а може се назвати и ГЕНОЦИД, ево и зашто… зар затирање свега Српског што је од античког доба грађено, те уништене цркве, манастири, гробља, споменици, ти писани документи, сва та старина, осликана, све те уништене фреске, та уништена култура, духовност и физичко уништење људи… зар то није ГЕНОЦИД над једним народом, који се нашао усамљен док је на сво то разарање и уништавање мирно гледала та демократска Европа? Питам се, какав је то народ који уништава гробља, који се и

Хаџи Мирјана Стојисављевић: Књига изласка

16. март 2025.

Није питање хоћемо ли или нећемо да се боримо, него хоћемо ли или нећемо да постојимо. Цар Лазар Сада већ у годинама када „извесни делови мога живота почињу да личе на испражњене дворане палате јер је сиромашни власник одустао да живи у целој палати” (М. Јурсенар), одлучих да на једном месту саберем сопствена размишљања о своме милом српском роду. Стога сам у својеврсну аудијенцију примила властите успомене на двадесетдвогодишњу борбу за српски језик, и то од оног часа када сам почетком маја 1992. године са реком Срба морала напустити Сарајево. „Књига изласка”, симболичног назива, садржи у другом делу приповест о томе како сам изашла из ратом захваћеног града, одбијајући да

Логоровање у Јастребарском

16. март 2025.

Учестало негирање усташких логора, поготову дјечјих, отвара ране ријетких преживјелих жртава: ‘Већ годинама тешко дишем. Срце ми свако мало трокира, но ништа ме не боли као поздрав ‘За дом спремни’. У раном ме дјетињству тај злокобни урлик будио у Старој Градишци и Јастребарском’, каже Никола Релић (88) Славског Поља. У посљедње се вријеме све чешће у јавности пласира теза да су усташки логори, посебице дечји, били заправо ‘хумана прихватилишта’: далеко се у том ревизионизму отишло на скупу који је под кровом Хрватског института за повијест у Загребу организирало Хрватско културно вијеће под називом ‘Истина и монструозне лажи о дјечјем дому за ратну сирочад у Јастребарском од 1941. до 1945.’. На

Завет и исповест

16. март 2025.

Узрастање без завета, мора створити слабе, перверзне и користољубиве људе. Нарцисе и егоцентрике. Често потпуно поремећене. Пише: Мирослав Пушоња Налетех синоћ на интервју са академиком Јованом Јовом Рашковићем. У том разговору пред свануће политичких па потом ратних сукоба, Јова рече да смо у једном периоду времена живели изнад наших могућности (страни кредити о којима се није причало пре осамдесетих), да смо зборили изнад наше памети (идеолошко слепило за стварни свет у нама и око нас) и да смо одлучивали изнад наших знања (органи самоуправљања). То нас је довело до стања свести да нам нема равних, и да ништа не треба мењати. У том сјајном интервјуу Јова још рече да је

Кореница – Храм Св. Архангела Михаила и Гаврила

Покољ српског народа у селу Хомољац, код Коренице

15. март 2025.

Покољ српског народа у селу Хомољац, недалеко од Коренице почињен је 14. марта 1945. године, када се већ приближавао крај рата. У том безумног покољу Хрвати су побили и запалили 45 житеља овог малог српског села. Из кућа Лалића побијено је 37 душа, а из Пањковића шест. Побијени су Раде Паравина и Пера Станић. Тако је у ватри изгорјела читава породица Милоша Лалића. Поред Милоша, изгорјели су и његова жена, три сина: Мане, рођен 1932, Милан 1928, Стојан 1934. и двије кћери: Мара, рођена 1932. и Милица 1938.године. На списку жртава фашистичког терора налази се и име Милене Лалић, која је рођена 1944. године. Везане вијести: МИЛЕНА

Неизмишљена прича о њој

14. март 2025.

Сањала сам је ноћас. Онакву какву је не памтим. Каква је можда била некада давно, бар деценију и по пре мог рођења. Насмејана, а црне очи играју, гологлава, са пуштеном плетеницом преко леђа. Нигде њене црне мараме… Гледа ме и не говори. Само се смеје и маше, а као да лебди изнад поља. Да ли њеног, Ливањског, или нашег сремачког? Биће да је Ливањско. Биће да је отишла тамо на бесмртним крилима, да настави у вечности са онима које су јој узели на земљи. Како се таква бол може издржати? Где се скрива та снага којом твоје тело и душа поднесу толики губитак? Мужа, свекрве, браће, девера, сестара, снаха, синоваца,

ЗАДАХ ЉУДСКИХ ТЕЛА КОЈА ГОРЕ И ДАНАС ОСЕЋАМ У НОЗДРВАМА

14. март 2025.

Потресна исповест Влајка Каурина који је као дечак био заточеник логора Јасеновац. “ОД Јасеновца почињем да памтим. Од патње човек брзо сазри. Страшни призори. После рата, желео сам да причам и причао сам о Јасеновцу, али није имао ко да слуша…” – Задах људских тела која горе у пећима Јасеновца и данас осећам у ноздрвама. Ноћу ме посећују јасеновачке слике. Жицом ограђена ливада на којој жене, деца, стари и немоћни чупају и једу траву и пију гадну воду из црних локви. Призори људи наслаганих унакрст као дрва, чије груди усташе пробијају ћускијама. Тела како висе као неки страшни плодови на тополи ужаса у Градини и лешева у Сави. Овако говори Влајко

ПОКРШТАВАЊЕ СРБА ВАТИКАН ЗАБЕЛЕЖИО У 390 ДОКУМЕНАТА: Списи о унијаћењу Срба угледали светло дана захваљујући САНУ и Архиву Војводине

14. март 2025.

Петог децембра 1621. лета Господњег римокатолички свештеник Пасквалин извештава у писму Ватикану да је крстио Николу Копчића “муслимана из Босне”, старог 17 година, а 25.октобра 1623. скадарски бискуп Доминик Андриаши шаље “радосну обавест” Светој столици да је превео у римокатоличку веру 305 православаца. Пише: Јованка Симић Ово су само прва два од укупно 390 ватиканских докумената о преверавању (унијаћењу) српског народа у 17. веку на простору Далмације, Херцеговине, Босне, Црне Горе и Србије које је угледни српски архивиста Марко Јачов (Бенковац, 1949. – Кастел Гандолфо код Рима, 8. јануар 2022) у Ватикану пронашао и потом сабрао у књигу “Списи конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644.” Књига докумената