Срби Архиве - Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Милан Радановић: 99% Загрепчана нема појма о судбини српске загребачке породице Милинов

22. март 2026.

Ако у Госпићу једног дана буде формиран музеј посвећен жртвама система логора Госпић -Јадовно – Паг, онда би ова слика требала бити у сталној изложби тог потенцијалног музеја. На слици, на којој видимо јужну страну загребачког Трга бана Јелачића, доминира хотел Милинов. Хотел је 1929. подигао загребачки трговац Светозар Милинов. Хотел је 1940. променио власника и од тада је познат као хотел Дубровник. Светозар Милинов и његови синови Војислав, Ђорђе, Kоста и Никола, убијени су у усташком логору Јадовно на Велебиту. Светозарева супруга Милица убијена је у усташком логору Слана на Пагу. Један извор спомиње и Светозарову и Миличину неименовану кћерку такође као жртву логора Слана. Тај извор наводи да

Ђурђица Драгаш: Јама

22. март 2026.

Очи не виде, ал’ руке осете, крв, лепљиви страх и влажну земљу која их прима к себи. Проклета да си… јамо!!! Голе гране милују тешки облаци.Мирише на снег и море, на со и увело лишће.Мешају се ветрови с југа и личка бура.Самује Велебит! Видим је тамо, крај шумарка… готово неприметну, неугледну, тиху.Открила је јесен. Прилазим јој клецавим кораком, удрхталог ока, распараног срца.Склањам гране, разгрћем давно увелу траву и гледам…Гледам у њено црно, бездано око. Нема сам,нема ни гласа, ни сузе.Само зубе стежем…. проклета да си… На коленима сам, црна и болна као њена утроба.Очи не виде, ал’ срце чује.Чује смех окрвављених звери и варницу с њихових канџи.Чује врисак, јауке, невини

Ми што нас Вукашинове очи боле..

22. март 2026.

Ми, зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних. Јадовничани,Ми што нас воде,очи ископане.Вукашинове,Херцеговачке,Kлепачке,Наше свете, предачке. Ми који од рођења,радимо свој посао,носећи претке из јама. Зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних. Оном скривалицом, са руба црне мараме.Неостављајући Вукашинове речи по страни,јер смо његову страну рођењем изабрали. И не носимо ми Вукашинову икону. Све нас, он носи у вечност.његовим трагом, никад бестрагом. Заборавом. Никад нечовештвом, мржњом и мраком. Ми уткани у девојачке плетенице,Што коло испред цркве за славу не заиграше.Ми што нас Вукашинове очиболе, што смо старији, све јаче. И ја не знам дал` да јецам, ридам ил` плачем, што живех у времену у ком очи ваде мачем, са именом Народа мог. Аутор:

Ђурђица Драгаш: ЗОРА БЕЗ ДАНА

21. март 2026.

Заћутале птице, скамениле травке. Замирисало јутро,на јабуку процветалу,на косу девојачкуу крошње уплетену. Шумом се јутро расуло,Снено и милно,тихо као смрт. Спустила се зора са врхова Велебита.Заиграла к’о невеста плавичаста.Зло је камом посекло,вео јој чизмом згазило. Заћутале птице,скамениле травке.Заледило се небо у оку Јовановом. Свануло јутро да дан не постане.Разапето,ножем расечено.Сузама крвавим проклето. Јутро што никад проћи неће.Вечности поклоњено,на длану мом записано. Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

ЗАДАХ ЉУДСКИХ ТЕЛА КОЈА ГОРЕ И ДАНАС ОСЕЋАМ У НОЗДРВАМА

21. март 2026.

Потресна исповест Влајка Каурина који је као дечак био заточеник логора Јасеновац. „ОД Јасеновца почињем да памтим. Од патње човек брзо сазри. Страшни призори. После рата, желео сам да причам и причао сам о Јасеновцу, али није имао ко да слуша…“ – Задах људских тела која горе у пећима Јасеновца и данас осећам у ноздрвама. Ноћу ме посећују јасеновачке слике. Жицом ограђена ливада на којој жене, деца, стари и немоћни чупају и једу траву и пију гадну воду из црних локви. Призори људи наслаганих унакрст као дрва, чије груди усташе пробијају ћускијама. Тела како висе као неки страшни плодови на тополи ужаса у Градини и лешева у Сави. Овако говори Влајко

Немања Девић: Логор НДХ Земун, једно од најстрашнијих места ужаса и смрти на територији данашње српске престонице

20. март 2026.

Стереотип који опстаје до данашњих дана (просто је нејасно како и зашто, вероватно добрим делом нашом инертношћу) је да је логор на Старом сајмишту био само јеврејски логор и да су жртве готово искључиво јеврејске.

Споменко Гостић – годишњица погибије 15-годишњег јунака

20. март 2026.

Двадесетог марта обиљежава се годишњица како jе у одбрани родног села Јовића на Озрену погинуо Споменко Гостић, петнаестогодишњак коjи jе одбио понуду да се склони од ратних страхота и раме уз раме са комшиjама и приjатељима био борац ВРС. Споменков саборац Бране Миливоjевић сjећа се да jе дjечаку умрла маjка почетком 1992. године, а већ у септембру исте године граната jе пред кућом убила баку са коjом jе живио. Ратни вихор га jе омео и да настави школовање, jер jе било немогуће из Јовића ићи у средњу школу у Добоjу, па се момчић привио уз воjску, чиjи борци су га штитили, хранили и бринули о њему колико су могли. Споменко Гостић jе, сjећаjу се

Гордана Достанић: ЗАОСТАВШТИНА ЛИВАЊСКИХ СРБА

19. март 2026.

Да ли сте некада били у Ливну, градићу југозападне Босне, који се препречио на самом путу од Бања Луке ка Сплиту? Пише: Гордана Достанић Знате ли да је то градић коме његови становници дали три имена: Лијевно, Хливно и Ливно? Или да је тај троимени град колевка српске средњовековне династије Мрњавчевић, како нам казује историчар Дубровачке републике, енедиктанац, Мавро Орбин, док у свом делу Краљевство Словена представља прошлост Јужних Словена? Орбин пише да је, Мрња, од кога су Мрњавчевићи, живео у Ливну из кога га је, себи у службу, узео цар Душан, када је 1350. године пролазио тим крајем. Тај „сјајни, бијели бисер, каквог нема на читавом дуњалуку“, како је

Завет и исповест

19. март 2026.

Узрастање без завета, мора створити слабе, перверзне и користољубиве људе. Нарцисе и егоцентрике. Често потпуно поремећене. Пише: Мирослав Пушоња Налетех синоћ на интервју са академиком Јованом Јовом Рашковићем. У том разговору пред свануће политичких па потом ратних сукоба, Јова рече да смо у једном периоду времена живели изнад наших могућности (страни кредити о којима се није причало пре осамдесетих), да смо зборили изнад наше памети (идеолошко слепило за стварни свет у нама и око нас) и да смо одлучивали изнад наших знања (органи самоуправљања). То нас је довело до стања свести да нам нема равних, и да ништа не треба мењати. У том сјајном интервјуу Јова још рече да је

Мали чувар сећања

18. март 2026.

Овде је род наш најближи, чува га утроба Велебита. Овде си код својих дошао и ти. Пише: Оливера Шекуларац Почетком лета, тамо у мојој Лици, где се помен у Јадовну служи, стоји дечак, леп к’о слика, са искром у оку и тужи. Док с болом изговарам стих крај јаме, сретнем његове бистре очи. Он мали, а већ Богу служи и тишином више од речи збори. Кроз главу ми мисли лете, као бура с ове спомен-планине. Боже, ово за малишане није. Милане, јабуко са гране, ти си само дете, а стојиш уз оца и мајку крај јаме. Знаш ти од малена, као и ја што сам знала: овде су страдала деца,

Бојанић: ДАН СЕЋАЊА НА 17. март 2004. Тај дан називамо ПОГРОМ, а може се назвати и ГЕНОЦИД

17. март 2026.

Пре 22. године на Косову и Метохији избили су највећи етнички злочиначки мотивисани сукоби од старне шиптара и доласка међународних снага у окупираној српској покрајини. Приредио Ђорђе Бојанић Тај дан називамо ПОГРОМ, а може се назвати и ГЕНОЦИД, ево и зашто… зар затирање свега Српског што је од античког доба грађено, те уништене цркве, манастири, гробља, споменици, ти писани документи, сва та старина, осликана, све те уништене фреске, та уништена култура, духовност и физичко уништење људи… зар то није ГЕНОЦИД над једним народом, који се нашао усамљен док је на сво то разарање и уништавање мирно гледала та демократска Европа? Питам се, какав је то народ који уништава гробља, који се и

Неизмишљена прича о њој

17. март 2026.

Сањала сам је ноћас. Онакву какву је не памтим. Каква је можда била некада давно, бар деценију и по пре мог рођења. Насмејана, а црне очи играју, гологлава, са пуштеном плетеницом преко леђа. Нигде њене црне мараме… Гледа ме и не говори. Само се смеје и маше, а као да лебди изнад поља. Да ли њеног, Ливањског, или нашег сремачког? Биће да је Ливањско. Биће да је отишла тамо на бесмртним крилима, да настави у вечности са онима које су јој узели на земљи. Како се таква бол може издржати? Где се скрива та снага којом твоје тело и душа поднесу толики губитак? Мужа, свекрве, браће, девера, сестара, снаха, синоваца,

Хаџи Мирјана Стојисављевић: Књига изласка

16. март 2026.

Није питање хоћемо ли или нећемо да се боримо, него хоћемо ли или нећемо да постојимо. (Свети Цар Лазар) Сада већ у годинама када „извесни делови мога живота почињу да личе на испражњене дворане палате јер је сиромашни власник одустао да живи у целој палати” (М. Јурсенар), одлучих да на једном месту саберем сопствена размишљања о своме милом српском роду. Стога сам у својеврсну аудијенцију примила властите успомене на двадесетдвогодишњу борбу за српски језик, и то од оног часа када сам почетком маја 1992. године са реком Срба морала напустити Сарајево. „Књига изласка”, симболичног назива, садржи у другом делу приповест о томе како сам изашла из ратом захваћеног града, одбијајући

Књига о којој се мало зна – „Злочини у логору Јасеновац“

16. март 2026.

Књига је издата од стране Земаљске комисије СР Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача 1946. године. Ова књига је изузетно важан историјски документ и вјероватно најкомпетентнији будући да говори о броју жртава у логору истребљења Јасеновац и свакако је као извор најтемељнији јер је урађена непосредно послије Другог свјетског рата и објављена 1946. године. Чланови „Земаљске Комисије Хрватске“, као дио „Државне Комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и његових помагача против народа и народности ФНРЈ“ (пун назив), установили су да је број жртава 600 000, иако је првобитна процјена била 840 000, али је очигледно из политичких разлога тај број био смањен на 600 000. Са тим налазима,

Милан Ружић: Историја коју упорно заборављамо

15. март 2026.

Народ смо који се увек хвали тиме како све зна, а нарочито историју. И свако ће нам пружити, чак и на најмањи подстицај у виду чашице ракије или свакодневног виђања, свој увид у некакву историју коју тврди да зна, а што је најгоре, увек сваки Србин тврди да историју зна боље од оног другог. И тако вековима тврдимо да нешто знамо, да смо чули, прочитали, а у ствари не знамо ништа, и што је најгоре, делује као да нам није ни стало осим кад је у питању расправа у којој желимо да победимо. А сад се запитајмо… Знамо ли за силне прогоне Срба са својих огњишта? Знамо ли да се