Sarajevo Архиве - Страница 2 од 3 - Јадовно 1941.

Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

12. фебруар 2025.

Сјећање на дане у којима све иза себе остависмо, сву муку, сав рат, све подвиге, све битке, сво херојство, те у колони живих и мртвих изађосмо из Српског Сарајева. Увијек у фебруару оживим у себи ону колону живих и мртвих, али и све битке и подвиге. А овај текст је један од оних, за које знам, да ћу их оплакат и сузама написат. Како и да не оплачем, кад пишем о таквој жртви и о толиком јунаштву, да му равног нема до оног на Кошарама и Паштрику? Како да не оплачем, кад пишем о Српском Сарајеву? Мало је данас људи, да и замислити могу тај подвиг, ту упорност и ту

Покољ јануара 1942. године у романијском крају

23. јануар 2025.

Јануар 1942. године означио је други велики талас злочина над српским народом у романијском крају. Прве злочине извршиле су муслиманске усташе у Сокоцу, у селима Рудине, Брејаковићи, Балтићи и Подроманија, где је страдало најмање 300 српских цивила. У селу Балтићи, убијена је жена Милоша Јовановића са шесторо дјеце старости од 2 до 14 година. Убрзо након ових злочина, на простор Сокоца стигла је и Францетићева Црна легија, настављајући терор у селима Вражићи, Бјелосављевићи и Газиводе. Тада је пострадало најмање 150 Срба. Након Сокоца, усташке јединице Црне легије су се подијелиле у двије групе. Једна је наставила крвави поход кроз српска села Сокоца, Хан Пијеска и Власенице, док је друга кренула

Бојан Вегара: Срећан ти рођендан Републико Српска!

9. јануар 2025.

Да се зна, да смо први устали против свог зла свијета и створили Републику Српску. Ништа нам могли нисте, јер били смо сила Божија. Били смо војска и народ, а са нама је остао само Бог. Остали су нас сви редом оставили и бар неке снакције увели. Знали смо да смо сами. Крававо смо се тукли са домаћим и страним исламским фанатицима, усташама, НАТО пактом и то скоро четри године. Нисмо им дали пардона, јер као што рекох, били смо сила и тако смо се и понашали. Знали смо шта стварамо и за шта крваримо. Трипили смо немогуће и нисмо се жалили. Одбили смо на оном ратном референдуму први покушај

Адолф Хитлер у Сарајеву већ 1937. године

3. септембар 2024.

АДОЛФА ХИТЛЕРА ОБАЛА је назив једне улице у Сарајеву 1937. године. Наиме те године је извршено преименовање улица, односно брисање старих називиа са српким именима. Умјесто старих назива уведени су нови и тако је Адолф Хитлер добио улицу у Сарајеву. Поред Адолфа Хитлера добили су улице и будући кључни учесници догађаја, као што је Анте Павелић, Кватерник, Мусолини. Увођењем нових назива улица у Сарајеву, који су наведени у доњем попису, најављено је извјестан начин долазеће бурно вријеме и стардање Јевреја и Срба у Сарајеву 1942. године.. Попис нових назива улица у Срајеву 1937. Извор: Алманах адресар града Сарајева 1937. Штампарија „Босанска пошта“ Сарајево Алманах Адресар града Сарајева 1937. (насловна страна

Умањивање усташких злочина

24. мај 2024.

Свако подсећање на страдање Срба у Јасеновцу наставља да изазива бурну реакцију код Хрвата. Пише: Саша Недељковић Хрватска је упутила протесну ноту Црној Гори због најаве да ће председник скупштине Андрија Мандић са политичким представницима Срба предложити резолуцију о Јасеновцу, као реакцију на резолуцију у Сребреници, која је била у припреми. У својој ноти Хрватска влада изражава „забринутост због чињенице да се спомен на жртве Јасеновца политизује и злоупотребљава за унутрашња политичка надметања у Црној Гори, те ставља у контекст расправа о резолуцији Генералне скупштине УН о комеморацији геноцида у Сребреници, с којом није ни у каквој политичко-историјској вези, и то на начин који не доприноси искреном изражавању пијетета према

ЛОГОРСКА ИСТОРИЈА СРБА – СВЕТИ ВУКАШИН ЈАСЕНОВАЧКИ И САРАЈЕВСКИ ЂУРЂЕВДАНСКИ ТЕФЕРИЧ 1942.

6. мај 2024.

Жарко Видовић: Данас ми jе, на Литургиjи, у Храму Светога Саве, оживело сећање и на моj транспорт, и долазак у логор Јасеновац. Ево дана коjи нам jе дао Бог: у Архиjереjскоj саборноj Литургиjи, у Храму Светога Саве на Врачару, на дан Светог апостола и евангелисте Јована 2000. године, Дух Свети кроз уста Цркве – литургиjске заjеднице народа са Васкрслим Христом – прославља имена српских Мученика и Светитеља, Сведока Христових, међу њима и Светог Вукашина из Клепаца и Сараjева, Светог Вукашина Јасеновачког. Био jе из херцеговачког рода Мандрапа коjи jе своjу грану имао и у Сараjеву: стара угледна кућа у улици Милоша Обилића, на Пируши. (Због сувише видних и свежих трагова

Бојан Вегара: Знате, ми тај рат нисмо изгубили

16. март 2024.

Јуначки смо крв проливали у том рату, у дуплом обручу и против читавог свијета. Ми смо свима донијели мир и Републику Српску, а онда су нас сви заборавили. Кад сам се ноћас вратио из Сарајева кући у Братунац, нисам боловао за родним градом. То ми је први пут да одем, а да неки терет на леђима, велик ко Бјелашница, не донесем у себи и да не болујем за том водом и тим зраком, бар, неколико дана. Зато ваљда за ових 28 година нисам ни био више од десетак пута тамо, од тога сам само четри пута отишао тамо гдје сам провео дјетињство и рат. Сва четри пута сам се умацупао

Хаџићи: Обиљежено 28 година година од егзодуса Срба из Сарајева

16. март 2024.

Поводом 28 година од егзодуса Срба из Сарајева, служен је парастос у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Хаџићима. Обиљежавање егзодуса наставиће се сутра у манастиру на Равној Романији и војничком гробљу „Нови Зејтинлик“. Предсједник Српске Милорад Додик рекао је да је егзодус Срба из Сарајева, иако једна од највећих и најпотреснијих трагедија која је задесила страдалнички српски народ на крају 20. вијека, био и егзодус до слободе јер су људи напуштали своја имања и вјековна огњишта да би слободно живјели у својој Републици Српској. Егзодус је и Саву Пољчића и његову породицу одвео у Братунац, гдје, каже, није био свој на своме. Није, каже по повратку у Хаџиће доживљавао непријатности,

Мастиловић: Прогон Срба – врхунац вишевјековног процеса затирања

11. март 2024.

Директор Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић изјавио је да би се цијела историја српског народа на простору Сарајева могла сажети у реченицу да је то био вишевјековни континуитет трајања и затирања, те да оно што се десило сарајевским Србима у посљедњој деценији 20. вијека представља врхунац процеса затирања. – То је врхунац затирања и то не само физичког већ и економског, културног, духовног, историјског, да би се то на крају претворило у затирање памћења и права на памћење, које нажалост и данас траје – рекао је Мастиловић. Он је нагласио да прогон Срба представља врхунац страдања и заокруживање процеса затирања Срба у Сарајеву који су преко ноћи

Бојан Вегара: ПРВИ СТРАХ И 1. МАРТ 1992.

9. март 2024.

Учинило ми се да видим поклане ђедове ујаке, о којима сам слушао приче. Мислио сам о бабиним причама о Јасеновцу и јамама по Херцеговини. Већ данима друга дјеца се не играју са нама. Срби смо и то је довољно да се нико више не дружи са нама. Друга дјеца одлазе сваки дан у шуму изнад кућа и тамо проводе дане. Бураз и ја остајемо кући. Тако нас је отац замолио. Нема ни нашег пса Беџија са којим би кратили врјеме и који је брата слушао као робот. Нестао је прије неколико дана. Прољеће је и мислили смо да је отишао у куцанију. Имао је и раније обичај да нестане на

За убиство српских дјевојчица нико није одговарао

8. март 2024.

Навршава се 29 година од убиства српских дјевојчица Милице Лаловић и Наташе Учур у сарајевском насељу Грбавица, а за тај злочин још нико није одговарао. Снајпериста са зграде „Лориса“ на Тргу Пере Косорића, данашњем Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом. Била је то њихова посљедња игра, осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума. Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо, а према записнику из болнице, Милица је довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема. Према наводима свједока, дјевојчице

Бојан Вегара: ТЕТРИС

19. фебруар 2024.

Што би примирја би! Тог дана сам изашао око подне напоље и вуцарао се по Хаџићима. Скоро да никог на улици нема колико је вруће. Још јутрос сам се чуо са Југом и било ми је мрско да идем на купање у Блажуј. Врућина је, а бицикло ми код бабе у Бињежеву и никако ми се не клапа по њега. Блејао сам на степеницама испред зграде и у парку. Кад ми је досадило отишао сам да бацим круг до пијаце и видим да можда доле нема неког од раје. Таман што сам дошао до пијаце, срео сам тетка Пепила, а он ме зовну и рече ми. -Нисам те видио ових

Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

12. фебруар 2024.

Ћаћа ми је тек у Братунцу након рата признао, да је замолио Сокола, да ме узме на прагу. Већ пети дан траје муслиманка офанзива. Све грми од граната и земља се тресе. Дан прије офанзиве смо изашли код ђеда и бабе на викендицу под самим Игманом. Горе не падају гранате често, куће су раштркане. Гранате муслимани користе само за гранатирање густо насељених дјелова града. Туку по зградама у центру и по Жуновници. Сваки дан на град падне око хиљаду граната. Притисак праве на војску тим крвничким гранатирањем цивила. Прави пакао је у центру. Често бројим гранате и гледам двогледом гдје падају, а некад се град дуго не види од дима

Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ

8. фебруар 2024.

Тог ратног љета смо преградили Зујевину код општине и направили базен. Купали смо се и сунчали, те уживали у чарима љета. А највише у примирју, јер већ данима не пуца. Негдје мало иза подне, сјетих се да нисам премјесио хљеб. Мама нам је рекла да га премјесимо да не би заборавили и да не покипи. Често се деси да заборавимо, али тог јутра смо се бураз и ја договорили да је мој ред да га премјесим. А и пушило ми се, па сам пожурио да једну запалим у стану док никог нема. Хладовина у стану ме разгали и узех маказе да исјечем цигару која је у рефузи и дуга је

Бојан Вегара: ПРДЕЖ И ВБР

18. јануар 2024.

Пала је ракета тачно метар од краја мојих трагова у снијегу и мјеста гдје сам чучао. Устали смо рано тог дана. Пробудио нас тата вратима кад је пошао на линију. Остали смо да лежимо на ходнику, док неко од укућана не устане. Мада, знали смо да мама устане рано да прати тату и да је већ будна. Миљан је упалио оно кандило, а ја сам поправио јастук. Одједном зазвони телефон и јавих се. А са оне стране тетка ми рече да јој дам бабу. Окренух се и рекох Миљану. -Иди зови бабу, тражи је тетка! Он одма устаде и оде по бабу. Појавише се кроз пола минуте из малог ходника. Примјетих