arrow up

Свједочанство о злочинима у госпићкој казниони 1941.

Убиjали су свакодневно, одвозили на Велебит и тако убиjали над безданим jамама. Готово колико су их дневно одвозили из Госпића на Велебит, толико су довозили нових заточеника. Своjу изjаву о хапшењу и убиjању Срба у госпићкоj казнионици Окружног суда у Госпићу и логору Јадовно на Велебиту дао jе Анте Антуновић из Мушалука, у Госпићу 6. jула 1952. године.“ За вриjеме Југославиjе био сам стражар код Централног затвора Окружног суда у Госпићу. Ту сам остао и успоставом Независне Државе Хрватске, све до 1943. године. Мjесто дотадашњег управитеља затвора Нике Рукавине заузео jе 1941. године Миjо Старачек, приjатељ по идеjама Јурице Фрковића, само мало касниjе Великог жупана за Велику жупу Гацка и Лика са сjедиштем у Госпићу. Одмах jош у априлу услиjедило

Миострах: Трагом предака

Био сам у Миостраху, а да до пре неколико месеци нисам ни помишљао да ћу икад тамо отићи. Идеје за многе наше подухвате зачете су у кафани. И за овај мој. А повод је био текст из „Печата“… Пише Мирослав Максимовић Може ли страх бити мио? Не знам, можда и може. Моја мајка је, годину-две пред смрт, а после можданог удара, рекла да осећа да је читавог живота била у неком тихом страху. Од чега? Од људи? Родила се у месту које се зове Миострах. И ту је, у четрнаестој години, завршила први живот. Други је, до осамдесете, провела, у чудном страху, а да никад више није отишла тамо. Живот

Књига „Хронологија зла“ улази у завршну фазу

Драги пријатељи, са великом одговорношћу и дубоким осјећањем дуга према нашим страдалим прецима, обавјештавам вас да књига „Хронологија зла“, посвећена страдању српских цивила 1941. године на простору Подмајевице, Мајевице, Посавине и Семберије, улази у своју завршну фазу. Пише: Милутин Тешановић Планирано је да предпродаја књиге почне већ у јулу, док ће промоције кренути у септембру. Посебно је важно што ће, уз промоције, по школама бити организовани и часови историје на ову тему, како би млађи нараштаји сазнали истину о страдању невиних људи, жена, дјеце и стараца, чија имена не смију остати заборављена. Ово није само књига.Ово је наш заједнички завјет памћења. Зато молим све пратиоце, потомке страдалих, мјештане и све

На челу колоне ношен је крст освештан у Молу, родном месту владике Саве (Фото: лична архива)

Борис Беговић: Уздизање крста над Катином јамом

Поводом годишњице мученичке смрти епископа горњокарловачког Саве, удружење „Јадовно 1941.” је на месту његовог страдања поставило часни крст изнад Брушана, подно Велебита. Све почело у недељу, на Духове, 19. јуна 2016. године у Молу, у Цркви Светог Саве, када је, после свете литургије, освештан крст који ће ходочасници изнети до Катине јаме, изнад Брушана, подно Велебита. Не, није тада, већ је све почело у Молу, када се јула 1884. године у породици Трлајић родило мушко дете коме су наденули име Светозар. Дете је расло, Светозар је постао младић, завршио богословију у Сремским Карловцима, па онда Правни факултет Универзитета у Београду. Одлучио се, међутим, да служи Богу, не праву, и постао

Покољ Срба у личком селу Расоја-Гњатовићи 11/12. jуна 1941.

Одмах након говора доглавника Миле Будака у Ловинцу, усташе су починиле Покољ над Србима села Расоjа – Гњатовићи. Расоjа – село Гњатовића, налази се jугозападно од Ловинца, котар Грачац. Ово српско село, три пута jе било поприште усташког погрома. Први погром jе извршен 11/12. jуна, да би усташе злочине поновиле 29. jула и 02. августа 1941. године. У Ловинац jе 10. jуна 1941. године дошао Павелићев доглавник, злогласни Миле Будак из села Св. Рок, на састанак свих усташких присталица заказан за 11. jун. Говорећи о чистоћи хрватске нациjе и положаjу Срба у Хрватскоj, Будак jе изjавио: „ Што се Срба тиче, ниjе доста дрво посjећи, треба му и жиле ишчупати.“ Када су

Свједочанство једног злочина (1): Записи о судбини породице Ђукић

Осјећај неправде због губитка вољеног оца и мужа те жеља да злочини не падну у заборав, били су потицај Кати и Душанки Ђукић да забиљеже своја страдања, која су писана комбинацијом сјећања и приповједања, што ове записе чини изразито посебнима. Записи употпуњују слику истребљења српског народа у злочиначкој усташкој НДХ и заслужују да буду објављени Мемоарски записи двију Глињанки, мајке и кћерке, Кате и Душанке Ђукић,о трагичним збивањима у Глини 1941. више од пола стољећа били су непознати ширем кругу истраживача и повјесничара. [1]Њихова трагедија и траума није забиљежена ни у списима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача Хрватске, који су од капиталне важности за разумијевање масовних

У Шамцу одржано предавање на тему “Кроз огањ историје – страдање једне породице”

Предавање је било прилика да се кроз аутентично казивање сачува култура сјећања и ода почаст жртвама. Предсједник Удружења “Јадовно 1941” Душан Басташић одржао је у Шамцу предавање о теми “Кроз огањ историје – страдање једне породице” које представља личну и породичну причу о историјском искуству српског народа у Хрватској који је кроз вијекове пролазио кроз велика искушења. Басташић је синоћ кроз потресно свједочанство о судбини своје породице говорио о страдању више генерација – од злочина почињених у Другом свјетском рату, па до рата деведесетих година прошлог вијека. “Предавање је било прилика да се кроз аутентично казивање сачува култура сјећања и ода почаст жртвама”, рекао је Басташић Срни. Он је указао

Приједор: Изложба “Јасеновац – моја прича” пред средњошколцима (ВИДЕО)

У Угоститељско-економској школи у Приједору представљено је друго допуњено издање изложбе и каталога “Јасеновац – моја прича”. Изложба је настала прошле године, поводом 80 година од пробоја јасеновачких логораша. Изложба је допуњена са 20 потресних прича о страдањима логораша сачуваних у сјећањима потомака. Цијела породица мајке Анђелке Јарић убијена је у Јасеновцу. – Јер је мој дједа био жељезничар, овдје на станици као службеник дошао је и у том моменту кад су наишли непријатељи, мог деду, моје ујаке, моју тетку и моју баку Анђелку, по којој носим ја име, они су одвели у Јасеновац и заклали – прича Анђелка Јарић. Зато је важна култура сјећања коју његују ученици Угоситељско-економске школе.

„ЈА НИСАМ НИКОМЕ НИШТА КРИВ ДА БИХ БЈЕЖАО ОД КУЋЕ“ – Голгота породице Бегенишић и јунски покољи у Корјенићима 1941. године

Навршава се 85 година од трагичних јунских дана 1941. године, када је у Херцеговини започео талас злочина над српским народом који ће оставити дубок ожиљак у колективном памћењу. У тексту који слиједи, публициста Здравко Шакотић, ослањајући се на архивску грађу, свједочанства и породична предања, доноси причу о Јову Бегенишићу и другим мученицима Корјенића, чије страдање остаје трајна опомена и завјет сјећања. Пише: Здравко Шакотић Јун 1941. године означава почетак систематског сатирања српског народа у Херцеговини. Одмах након проглашења злочиначке Независне Државе Хрватске (НДХ), 10. априла 1941. године, отпочео је пројекат уништења који ће ући у анале најстрашнијих геноцида у људској историји. Људи су убијани без икаквог разлога и правног основа,

Глина стара Глинска црква

Крвави пир у Глинској цркви

Један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини. Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаџер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме. Франц Жућек, жупник Цркве Светог Ивана у Глини, добро се сећа догађаја: „По црквеним књигама знам да је то било 29. 7. 1941. Србе из околине Вргинмоста довозили су у православну цркву камионима и аутобусима, а одатле их даље водили у Хаџер и Прекопу, гђе су их побили. Мене је тог дана један од затворених звао

Прелистајте нашу нову брошуру о логору Земун 1941 – 1944.

Наша мисија је да образујемо младе нараштаје Земуна, Србије, Републике Српске и Срба у расејању о овом страшном месту, да се бол страдалих урезује у њихова срца као опомена и завет – да памћење постане темељ будућности у којој се овакво зло никада више неће поновити. Удружење потомака и поштовалаца жртава комплекса логора смрти Госпић-Јадовно-Паг, „Јадовно 1941.“ Бања Лука – Београд објелодањује истину о страдању српског народа у Независној Држави Хрватској и шири и утврђује памћење на Покољ ( www.pokolj.org ), Геноцид над српским народом у НДХ за време II Светског Рата, меморијализацијом и христијанизацијом постојећих и откривањем непознатих стратишта у НДХ. ПРЕЛИСТАЈТЕ БРОШУРУ ШТАМПАНУ МАЈА МЕСЕЦА 2026 ГОДИНЕ: Од

Владимир Димитријевић: На Голготском путу – ратни дневник Лазара Тркље 1941-1944.

Потресни ратни записи професора Лазара Тркље, секретара Земљорадничке странке, које је водио од пролећа 1941. па до јесени 1944. године, представљају потпуно ново и аутентично сведочење. „Ратни дневник Лазара Тркље 1941 – 1944 – Откопана истина“. Приредио Никола Тркља. Службени гласник, Београд, 2020 Ко је био Лазар Тркља? По образовању, Херцеговац из Билеће, Лазар Тркља био је дипломирани теолог. Пре рата, био је човек најширих распона – од фудбалера сарајевске „Славије“ до секретара Земљорадничке странке. Чак су га отпуштали с места вероучитеља, подозревајући га да је комуниста. Рат га је затекао 6. априла 1941. године, на Теразијама у Београду. Укључује се у одбрану отаџбине, и одмах почиње да се креће по најширем

Геноцид над „непоћуднима“ у НДХ: Злочин у Јеловцима и Раковцу – Пале 1943. године

На нашим просторима владали су многи освајачи, али нико није починио већа звјерства и свирепост од усташког режима у НДХ. Тешко је описати размјере злочина који су почињени на територији НДХ у периоду од 1941-1945 године, јер је у сваком граду на подручју те злочиначке творевине постојао неки затвор, логор или губилиште у којима су свакодневно убијани недужни људи. Пише: Владимир Вучковић, магистар криминологије Усташка злочиначка творевина НДХ која је сијала страх убијањем, протјеривањем и покатоличавањем није заобишла ни Србе подно Романије. За провођење усташких идеја у овим крајевима били су задужени Хрвати из Западне Херцеговине, а извршиоци локални „Муслимани“ међу којима су се по злу истицали Иван Червенко, Ђорђе

Сећање на усташки масакр у кладушкој цркви

Храм Светог Георгија у којем је 1941. је на зверски начин ликвидирано више од 500 Срба добио је статус националног споменика БиХ. Специјално за „Политику” Милан Пилиповић Храм Светог Георгија у Великој Кладуши, изграђена 1901, а освећена 17. новембра 1913. године, у којој су усташе 29. јула 1941. на зверски начин ликвидирале више од 500 Срба из Босанске Бојне, Градине, Буковља, Глинице и других села, недавно је добила статус националног споменика БиХ. Црква је прво припадала парохији Врело, а од 1941. Глинској парохији. Данас је у саставу Бихаћко-петровачке епархије. Током градње, администратор је био Леонид Јергић, а 1910. рукоположен свештеник Стојан Врањешевић. Између два светска рата у Цркви Светог Георгија

Трагом тајанственог печата

Истинита прича о народу кога нема, књизи која не постоји, догађају који се (ни)је десио Пише: Јован Његовић Дрндак Крајем осамдесетих година, готово непримјетно међу полицама једног антикваријата у Загребу, на једној од полица стајала је књига доста лепо коричена, али оштећена, поцијепана на такав начин да је неко из књиге оцијепио неких десетак страница. Мало ко је тада могао наслутити какву тајну скривају њене корице. Осим што су јој на једном дијелу faille stranice, на њеној почетној страници  постојао је некада печат, али сада пажљиво прекривен слојем бијелог коректора, баш као да се неко упињао да избрише сваки траг његовог порекла. Књига је притом била на  ћирилици па се

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Дете ријалитија

Једно такво дете постало је видљиво тек када се појавило у ријалитију.

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.