
Пуно срце у празној кући
И у Доњим Руjанима се однедавно обистинила паклена усташка жеља да истриjебе све што jе српско – записао сам почетком августа 1990. године. Одолиjева jош само гробље са црквом и групице старовремских камених кула сазиданих од финог тесаника коjе подсjећаjу на киклопске стећке. Куће су одавно пусте и затворене и у њима нема жива ока од Маљковића, Ерцега, Денића, Лалића, Козомара, Глигића, Бачковића, Стоjића, Билана, Глишића… Нема ни Бошковића. Ту гдjе jе тог злог љета 1941. године живjела задруга од преко двадесеторо чељади, остале су само лиjепе камене куће и помоћне зграде коjе као уклете зврjе пусте и затворене. Пусто и около на широким ливадама и пашњацима на коjима су













