arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Зорица Ђоковић: На капији Раја

То мјесто. Некада окружено мјешовитом шумом, а сад скоро у потпуности прекривено растињем и обавијено тишином – мјесто. Заглушујућу тишину и несвакидашњи мир тог чудовишног споја бетона и природе наруши каткад само понека змија кад савије кроз жбуње иза неког камена или вјетар кад заљуља високе крошње и однесе посљедње сухо лишће. Ваљда има птица у тим тамним крошњама око бетона прекривеног маховином и лишајевима. Пчеле, мада на том мјесту нема цвијећа, сигурна сам да долазе. Мом деди су пчеле увијек долазиле. Много је пчела и меда прешло преко дединих руку. А опет, на крају га је сачекао чемер. То је мјесто на ком је Алекса посљедњи пут угледао свјетлост

Где је завршило крваво благо Срба убијених у геноциду у НДХ

Према извештајима америчке обавештајне агенције, у току 1947. године, благо које су усташе након геноцида опљачкале од Срба и Јевреја у НДХ су католички фратри положили у Kartner Landes und hipoteken bank из Клагенфурта. Аутор: Раде Јеринић Ова банка, која је постојала од 1897. године, била је финансијска институција с којом су дуго времена сарађивали. Зашто је ова банка занимљива за нас? Из ове банке ће 1992. године настати Хипо Алпе-Адрија банка у Аустрији, која ће се потом проширити и на тржиште Балкана. Наравно, прву подружницу отвориће у Хрватској 1994. године. Бежећи из Загреба, крајем априла 1945. године, Анте Павелић је са собом понео огромну количину злата. Извештаји тајних служби

Анте Земљар: Релативност познавања концлогора Слана на Пагу

У прилогу објављеном у листу „Нови Оманут“ br. 31/1998. (Novi Omanut – prilog židovskoj povijesti i kulturi, izdavač Kulturno društvo Miroslav Šalom Freiberger, Zagreb, Hrvatska), цитира се број мртвих у логорима Слана и Метајна на острву Пагу. Уписана је (само) 791 жртва. Марта мјесеца 1999. на ову запањујућу неистину реаговао је хрватски антифашиста, часни Анте Земљар (1922—2004.), који је истину о страхотама логора на острву Пагу 1941. објелоданио у својој књизи „Харон и судбине“, објављеној 1988. године. Удружење грађана Јадовно 1941. је тек почетком јануара 2018. дошло у посјед писма које је проф. Земљар упутио редакцији часописа Нови Оманут. Писмо објављено у Новом Омануту бр. 36/37 из 1999. године, објављујено

Јелена Ковачевић: Страдање

У издању удружења грађана Јадовно 1941. Београд – Бања Лука, из штампе је изашла збирка песама Јелене Ковачевић под насловом „Страдање“, на тему Покоља, геноцида почињеног над српским народом у Независној Држави Хрватској. ЗАВЕШТАЊЕ За нама не плачите,за њима закукајте и не престајте кукати.За нас се помолите а за њих молите,глас не затварајте и реч не испуштајте.Чуће Господ а да ли ће услишитиако се ви за опрост њима будете молили а нисте опростили?Зарад љубави милост ће крвнику уместо крви пустити.Бол у љубав да се разнесе ми ћемо се молити.Када на гробовима нашим свеће запалитезнајте да џелатима нашим палите, у гробове наше убице су легле.Нас Господ викну и ми се пробудисмо,

Златомир Лазић: Ми смо дубоко несрећан народ који не хаје за своје мучене и поклане претке

Злочини почињени над Србима у Рашића Гају крај Власенице су по бестијалности незамисливи. Након мучења, закопали су Србе до рамена у земљу, а онда их дотукли дрљачама. Мој отац, Јанко Лазић, на фотографији у горњем реду други слева, са млађим братом од стрица, Живком Лазићем (коме су усташе убиле оца у лето 1941. у невиђеним покољима у Рашића Гају крај Власенице), марта 1942. у Бајиној Башти, након преласка Дрине пред Црном легијом Францетића. Мој отац је упућен у Врњачку Бању, где је прележао пегави тифус, док је Живко још неко време након рата провео у Бугарској, у центру за српску децу без родитеља. У ретким приликама отац ми је причао

Шаранова јама (фото: www.panoramio.com)

Др Ђуро Затезало: Убијени и прогнани Српски православни свештеници на подручју Епархије горњокарловачке у вријеме НДХ 1941. – 1945. године

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање Убијени и прогнани Српски православни свештеници на подручју Епархије горњокарловачке у вријеме НДХ 1941. – 1945. године Трлајић Сава (Светозар Трлајић) (Мол. Бачка, 1884.), Епископ горњокарловачки. Усташе га ухапсиле 17. јуна 1941. године, мучиле га у штали злочинца Јосипа Томљеновића у Плашком са још 13 Срба и свештеника, те се наслађивали у његовим мукама. Има свједочења да је одведен у логор „Даницу“ код Kопривнице па у у казнионицу Окружног суда у Госпићу гдје је мучен. Половином аугуста 1941. године везан је с већом групом Срба у ланце и одведен према

Велико Паланчиште

Покољ у селима Паланчиште и Јеловац кроз документа и свједочења преживјелих

Апстракт: Села Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац, најмногољуднија села приједорске општине, током Другог свјетског рата претрпјела су огромне губитке. На ово је утицао положај ових села, а затим и наклоњеност становника комунистичком покрету. Смјештена уз цесту Приједор–Дубица, испод саме Козаре, села су страдала током сваке непријатељске офанзиве. Са друге стране, овај положај и добро познавање терена Козаре изнад села, омогућили су становницима да преживе велику офанзиву на Козару, љета 1942. године. Највеће и најужасније страдање догодило се исте године у октобру, када су припадници 2. сата 8. усташке дјелатне бојне извршиле страховит масакр над цивилним становништвом ових села. Велики број сачуваних докумената о овом догађају, као и свједочења оних

Др Ђуро Затезало: Неколико свједочанстава о Покољу

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА СВЈЕДОЧАНСТВА ТЕK НЕKОЛИKО KАТОЛИЧKИХ СВЕЋЕНИKА, ДИПЛОМАТА, АДВОKАТА И ФУНKЦИОНЕРА НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСKЕ, ЊЕМАЧKИХ И ТАЛИЈАНСKИХ ГЕНЕРАЛА И ОФИЦИРА, АМЕРИЧKИХ, БРИТАНСKИХ, ИТАЛИЈАНСKИХ И ДРУГИХ ПИСАЦА Др. Иво Губерина, војни свећеник у усташком логору, усташки бојник Хрватско католичанство много дугује и мора да изрази своју захвалност усташком покрету „Тако је установљена Независна Држава Хрватска. Бизантијско православни притисак на Хрватску је потиснут тако да сад Хрватска може да преузме улогу европске обрамбене тврђаве. Независна Држава Хрватска је једина држава на Балканском полуотоку са већинским католичким становништвом. Једина утврда католицизма на Балкану. Али

Мирко Рапаић: Разговор у возу 1989. године

Данима сам крстарио од села до села моjе кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мjесеца 1989. године, у возу, на личкоj прузи Госпић-Грачац. На жељезничкоj станици у Госпићу испратио ме jе моj добри ратни друг Петар Штулић, у чиjоj сам кући боравио и уживао гостопримство неколико дана, сакупљаjући податке о усташким злочинима у Госпићу и околини. Колико год да jе наш сусрет, послиjе много година, био радостан, толико jе и растанак био тужан. Као да се никад више нећемо видjети. Можда и нећемо? Петар jе ускоро са фамилиjом морао да бjежи из госпићког пакла. Једва су живу главу извукли, а кућу су им Хрвати спалили до темеља, као и све остале српске куће. Његовог рођеног брата Бранка

СУЗЕ СА НЕБА

Код сваког помињања Стоца и Видова поља, са сузама  изађу  пред очи слике са видовданских помена, седамдесетих година у Стоцу, на којима је свештеник, окружен старицама у црнини, дуго читао списак жртава, уствари сва српска имена из Херцеговине: „Јову, Симу, Душана, Миху, Шћепу, Лазара, Данила, Гојка, Ристу,  Милана, Илију, Тодора, Митра, Саву,..   На  врелом подневу, из  ко зна  како  пристиглог облака, пролило се  неколико  капи,  на  шта  ми  се  отело из  уста:„Ево кише!“   Једна  од  тих  измучених  мајки,  које су  свашта  преживеле  али  никада  нису  биле  у  очају,  болно ме опоменула: „Сине, није киша  већ сузе  с’неба!  На данашњи  дан  увијек  ка’не нека.“   Ово сам научио за цео живот! У

Локомотива која је симбол Загреба крије страшну тајну: Возила Србе у логор смрти Даница (ВИДЕО)

Челници државе имали су почетком деведесетих година прошлог века другачије планове за „Црну Катицу“ Свако ко је макар једном у животу возом дошао до Загреба, морао је да на железничкој станици угледа „Црну Катицу“, један од симбола града. Туристи би похрлили да се сликају крај ове старе локомотиве ни не слутећи да она у себи крије ужасну тајну – да је у време Независне Државе Хрватске превозила логораше у усташки логор Даница код Копривнице! Студенти Факултета Политичких наука у Загребу одлучили су да не само свету, већ и многим сународницима открију тајну за коју је мало ко у ово време знао. Злата Цетина Терзић, Ника Мокос и Иван Гундић снимили су кратки документарац у „Црној Катици“ који су правили 4

milan_bastasic_tv.jpg

Басташић: Свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац

Стиже октобар. И мада вријеме лети, он се никада не пришуња, никада ме не изненади. Већ крајем септембра почињу навирати мисли, сјећања на очева свједочења о усташком масакру над Србима Билогоре у то вријеме 1942. године. О чудом избјегнутом стријељању у властитом дворишту. О одвођењу у логоре свих до тада преживјелих. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, отац је отјеран у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели јасеновачки логораш са Билогоре. Почетком октобра 2016. се упокојио. Како тада тако и данас, узимам у руке његову књигу, окрећем обиљежену страну 139, поглавље „Комшија

Грубишно Поље, 28. септембар 1942. – Масовни злочин на Трандлеровој дјетелини

Крајем септембра 1942. године почела је непријатељска офанзива на Билогори у којој је учествовало 5.000 хрватских усташа, домобрана и Нијемаца. У Грубишном Пољу је 28. септембра 1942. године убијено 69 људи, у Малом Грђевцу 62, Сибенику 87, Великој Ператовици 67, Тополовици 66, Гакову 48, Малој Ператовици 37, Брзаји 32, Великој Дапчевици 31, Малој Дапчевици 32 и Лончарици 15 људи. Непријатељ је тада у логоре, јасеновачки и сисачки, отјерао 3.000 становника, углавном жена, стараца и дјеце, од којих се вратио врло мали број. Број Срба са Билогоре био је више него преполовљен ликвидацијом 487 мушкараца на Јадовну и острву Пагу почетком јула 1941. године, исељавањем 2.500 људи у Србију, те одвођењем

С. Аврамов: Негирање наших жртава већ јако иритира Србе, оснивамо Меморијални центар

Пред крај живота, проф. др Смиља Аврамов је била свјесна снажног и континуираног процеса извртања и негације истине о Покољу, геноциду почињеном над Србима од стране НДХ. Ангажовала се око идеје о формирању Мемориjалног центра за српске жртве. Сматрала је немогућим да се у Београду, на мјесту Старог Саjмишта формира Мемориjални центар jевреjских жртава jер се, како је рекла, зна колико jе тамо Срба страдало. Данас, када је очито да се на том мјесту подиже Музеј Холокауста а да Срби нису смогли снаге, памети и историјске одговорности да подигну Музеј Покоља, вриједи се подсјетити њених ријечи. ОВАКО ЈЕ ГОВОРИЛА СМИЉА АВРАМОВ Без обзира на стварност да су Срби балкански народ

Невјероватна судбина Србина који је умакао усташком ножу (ВИДЕО)

Невјероватна судбина Србина из села Доњи Придјел код Добоја саткана је од боли, трагедије, ратног злочина, губитка идентитета и ипак – срећног краја. Као двогодишњак претекао је испред усташког ножа, двије деценије живио је под наметнутим муслиманским именом и презименом. Ексклузивно за Печат говори о животној потрази за изгубљеним српским коријеном, идентитетом и износи сумњу да су стотине и стотине српске сирочади након Другог свјетског рата изгубиле сопствени и силом прилика пригрлиле други национални идентитет. Извор: РТРС

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.