ОгњенаМаријаЛивањска Архиве - Јадовно 1941.

Почетна» ОгњенаМаријаЛивањска

ЦИПЕЛИЦЕ

6. март 2026.

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати… – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом. Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети,

Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на подручју Ливањског поља

30. јул 2025.

Погледајте излагање Гордане Достанић, предсједнице УО удружења Огњена Марија ливањска, на трибини „Зашто негујемо културу заборава?“ Позивајући се и на несрпске изворе, ГорданаДостанић је изнела низ статистичких података који јасно указују на планско уништење српског народа на подручју Ливањског поља. Наводећи страдања Ливањских Срба, осврћући се на злогласне Челебиће, она је истакла политички проблем који је сасекао ширење истине. «Политички естаблишмент тог времена је зарад братства и јединства српске жртве натерао да ћуте, јер би се ширењем истине нарушила идеологија заједничке државе. Тако је жртва живела поред својих џелата осуђена и на тишину. Дочекали смо да друга страна пласира своју причу и да нас временом натера да постанемо жртва сопственог ћутања. Зато сматрам да је

Дан када су ме бацили у јаму

30. јул 2025.

„Не сећам се уопште како сам из пећине доспела у јаму, нити ко ме је тачно од комшија бацио у провалију. Мајка и сестра су ми причале да су мислиле како сам мртва пошто сам имала грдну рану на глави. Кажу да ми се мозак видео и да је крв шикљала на све стране, а имала сам тада само десет година. До данас ми је остао ожиљак на десној слепоочници, део лобање ми фали, а мозак ми штити само кожа. Тек после пет дана сам се, кажу, освестила и почела да дозивам мајку. Преко мене је било мртвог народа, једва су ме извукли испод њих …“ Стравично сећање казује нам

Цвита

21. фебруар 2025.

Од четрнаесторо преживјелих у јами Равни долац најстарија је била Цвита Бошковић из Доњих Рујана. Било јој тада четрдесетак година. Преживјела пакао живе гробнице у њедрима Динаре, али живот учинио своје. Стигле године, стигле посљедице мјесец и по дана проведених у безданици без довољно воде и без хране, болест сломила измождено тијело и ова храбра, поносна старица већ безмало тридесет година више није међу живима.Захваљујући њеном унуку Божу Лалићу из Аранђеловца, гдје је Цвита провела своју животну јесен, њено сјећање и казивање о том злом љету 1941. године остало је забиљежено на магнетофонској траци као живо свједочанство и порука да се зло љето више никада не понови:„Видимо ми да се

Поп Ристо Ћатић

22. мај 2023.

Чим су се домогли власти, усташе су и у Ливну започеле систематске и темељите припреме за потпуно истребљење српског живља. Упутства о томе донијели су они који су са благословом Степинца и потпуним овлашћењима Павелића стигли из Загреба убрзо након капитулације и распада Југославије. ЦВИЈО ПАЈЧИН — ОРАШЧИЋ, симбол храбрости и непокора у ливањском крају Знали су добро да је први и најважнији задатак докопати се највиђенијих и најутицајнијих људи и покупити оружје и ратну опрему из руку Срба а потом их, голоруке и обезглављене, у датом тренутку сасвим уништити. Направљена је црна књига а један од првих који је у њу уписан био је Цвијо Пајчин, звани Орашчић из

Злотвори

13. децембар 2020.

Ако је судити по сјећањима преживјелих, по томе како говоре о својим страдањима, по казивањима о злочинима и злочинцима, рекло би се да Србин — Динарац не умије да мрзи. У његовим ријечима нема жучи ни када говори о најстарвичнијим злочинима. Нема грких ријечи и клетава ни за највеће злотворе и све се углавном своди на презир, на непомињање. Насупрот томе, не штеди ријечи, топле и људске, кад ваља истаћи доброту, гест човјечности и жртвованања друговјерника. Само тако се, чини се, може и разумјети њихово вјеровање да се зла не мора бојати онај ко зло не чини, скрушеност, помирљивост и наивност са којом су и Срби у ливањском крају те

Сандра Благић: Часни крст на Динари

27. јул 2020.

Тог крвавог љета на Огњену Марију 30. јула 1941. године мјештани села Доњи и Горњи Рујани, нису ни слутили да ће њихове прве комшије Хрвати, усташе, починити стравичан Покољ. Аутор: САНДРА БЛАГИЋ, 13.04.2019. Тог врелог љетњег дана комшије Xрвати, врата до врата, са којима су до јуче дијелили хљеб, своје комшије Србе одвели на клање.Наивне мајке, баке и дјеца, повјеровали су својим комшијама како их воде на присилни рад у Далмацију.Гонили их уз Динару, без капи воде и корице хљеба. Недалеко од саме јаме налази се Сајдина пећина одакле су прозивали породице и водили их над јаму. Неке су ударали, гурали а неке мајке су саме скакале са својом дјецом

Прича за сва времена – Јама

30. април 2020.

Ово није прича за свачији стомак. Али је за свачије срце. Прича је ово коју не зна много људи. А стара је скоро осамдесет година и пред вама је не због јубилеја. Већ због… срца. Она почиње у Ливањском пољу. Југозапад Босне, негде између Динаре и Голије, кад гледате југ и север, односно између Тушнице и Шатора кад гледате исток и запад. М? Нису нас на географији учили где је шта? Добро, да пробамо онда овако. Бака ми је рођена на православни празник Огњена Марија. Ишао сам у школу Иван Горан Ковачић. Наизглед, нема то никакве везе једно с другим, осим што је своје најпознатије дело, о усташким злочинима, „Јама“,

Прнџа

15. април 2020.

И овај запис датира из љета 1990. године. Живот јој је понајвише прошао у самотињи и чамотињи. Сад самује у Чапразлијама. Сува као грана и лака као перце, а још се не повија под бременом од седамдесет и пет година. Живи од доласка до доласка сина којег је живот одавде испод Дрине одвео и удаљио. Криво јој што унука не може чешће виђати, али се не жали — навикла на патњу и одрицање. Док говори, стално је загледана некуд у даљину, доље низ Ливањско поље, низ само њој знане и видљиве друмове низ које су толики њени, драги и блиски, неповратно отишли и нестали у крвавим тминама и животним маглуштинама:

Освета Марка Бошковића

8. април 2020.

Оно што усташким покољима у ливањском крају даје посебну тежину и трагичност јесте чињеница да је међу жртвама било понајвише дјеце. Многе породице су затрвене до посљедњег изданка, а у онима у којима је неко од родитеља и успио неким чудом да се спаси, обично се враћао у празан дом. Сви они који су послије свега ипак смогли снаге да изнова заложе угашена огњишта, да изнова свију породична гнијезда, обично су, из велике туге и жеље да изгубљеној дјеци барем име не погине, а можда и из неког очајничког пркоса и ината, спомињали и понављали имена погинулих. Тако су дјеца која су се касније рађала по правилу добијала имена оних

ДУШАН НИНКОВИЋ: прошао кроз пакао јаме Бикуше

Пуче кундак а не кичма

21. март 2020.

Већ сутрадан, након првих устаничких пушака испаљених 27. јула 1941. године у Црном Лугу, из Ливна се упутила усташка казнена експедиција да научи памети дрзнике који не хају за силу и оружје Независне државе Хрватске, који не зарезују поглавникове наредбе о враћању оружја и војне опреме. Устаници су се надали одмазди и усташама припремили лијеп дочек. Након вишесатне борбе устаници су заплијенили један аутобус којим су се усташе довезле, а без лимузине је остао и логорник Урумовић који их је предводио. Са више рањених и без десетак који су заувијек остали на бојном пољу казнена експедиција је побјегла натраг пут Челебића и Ливна, чврсто ријешена да одмах приступи остварењу пакленог

Постављање Часног крста на јами Равни Долац

31. јул 2019.

Ми, потомци и поштоваоци жртава Покоља, из удружења Огњена Марија Ливањска и Јадовно 1941, послије 28. година узнијели смо Часни крст козијим стазама и одржали помен за пострадале тог крвавог дана на Огњену Марију 1941 године. Везане вијести: Сандра Благић: Часни крст на Динари

Помен поводом 78 година од усташког покоља 1.600 Срба у Ливањском пољу

30. јул 2019.

У Ливну је данас служена Света литургија у Спомен капели-костурници поводом обиљежавања 78 година од када су усташе побиле 1.600 Срба у Ливањском пољу. Парох ливањски Предраг Црепуља рекао је Срни да је на данашњи дан, на празник Свете Огњене Марије, прије 78 година побијено 1.600 Срба са подручја Ливна. – На подручју Ливна те страшне 1941. године страдало је 1.600 Срба, од тога испод 18 година 673, а од тога броја 248 тек рођене дјеце и дјеце до шест година – истакао је парох Црепуља. Парох ливањски је навео да су само 13 мушкараца и једна жена приживјели у Равном доцу на дну јаме 40 дана. – Године 1941. побијени

С. Антонић: Онај ко летује у Хрватској доприноси нормализацији столетног геноцида који траје

29. јул 2019.

Данашње летовање наших архиграђанских селебритија у НДХ 2.0 спада, заправо, у исти смисаони сегмент као и летовање у НДХ 1.0. Ових дана наши архиграђански селебритији хвале се путовањима по Хрватској. „Игра Хајдук, данас, сад некад, дивно је бити у Сплиту“!, дичи се Софија Тодоровић, „комшиница из Борче“ (заправо, активисткиња YИХР-а), позната по акцији „Бурек солидарности“ (после које је Кандићкин ФХП позвао Европски суд за људска права да је узме у заштиту од српских националиста). „За 18 година супер летовања“ у Хрватској, похвалио се и Срђан Драгојевић, „нико ме ружно погледао није“. „Мислим да таблоиди распирују мржњу, као 90-тих“, додао је. И док нам Сергеј Трифуновић шаље „поздрав с магичног Цреса“,

У Београду и Новом Саду служени парастоси страдалим Ливањским Србима

29. јул 2019.

Након 78 година од великих страдања која су задесила српски народ Ливна и Ливањског поља, као и 27 година од почетка страдања у последњем грађанском рату, Ливањски Срби почели су са окупљањима током којих се сећају својих мученички пострадалих предака. У суботу 27. јула, у цркви Св. Кирила и Методија на Телепу у Новом Саду, окупили су се ливњаци који живе у Новом Саду и околини. Молитвено сећање предводио је отац Вилимир Врућинић. Следећег дана, у недељу 28. јула, служен је парастос за све пострадале у храму Св. Марка у Београду. Пред 50-ак окупљених Ливњака и њихових потомака, богослужење је предводио отац Мирко Јамеџија, бивши парох ливањски. У својој беседи,