NDH Архиве - Страница 5 од 130 - Јадовно 1941.

Ковић: Посјећивати Србе у Хрватској, српске светиње и стратишта

20. септембар 2025.

Историчар Милош Ковић рекао је да је српски народ најстрашније страдао у Хрватској и да је за преостале Србе веома важно да њих и тамошње светиње посјећују сународници из Србије и Републике Српске. – Да бисте разумели прошлост морате да дођете на лице места да видите сопственим очима. Ми се и даље налазимо пред великим задатком тумачења, разумевања геноцида који је на тим територијама погодио српски народ од 1941. до 1945. године – објаснио је Ковић, који је током љета обишао многа мјеста у Хрватској. Ковић је рекао Срни да је дуго одбијао мисао да би требало да дође у крајеве из којих су Срби протјерани јер човјек по природи

ЈА САМ ТИ, ДИЈЕТЕ, ЖИВИ СПОМЕНИК СТРАДАЊА И ПРКОСА: Драгиња Балаћ, рођена у селу Јасеновац, преживела је логор

18. септембар 2025.

Идите до краја пута који води до логора и споменика. Последња кућа је бака Драгина. Потражите је. Саслушајте је. Има много да каже. Пише: Срђан Мишљеновић Овако нас је мати Марија, игуманија манастира Јасеновац, упутила према кући баке Драгиње Балаћ (92) рођене Кукић, једног од последњих живих сведока усташке фабрике смрти, пре 80 година девојчице одведене у злогласни логор која је преживела и упамтила све његове страхоте. Али, она је истовремено и жена рођена у месту Јасеновац, одрастала у њему, спроведена у логор петстотинак метара од родне куће, преживела сву његову суровост и после рата вратила се да у Јасеновцу живи. Кренули смо према њеној кући, јасеновачким сокаком који је

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

16. септембар 2025.

Сви, који нису имали или нису хтјели да слушају бабу и ђеда, завршили су деведесетих као Свети Петар Зимоњић, те 1941 године. Страдали су у логорима, јами Казани и на ко зна колико још стратишта. На крају рата кажу, да је фалило 8 000 душа српских у Сарајеву под комшијском контролом. Ми који смо имали и слушали бабу и ђеда, те знали за судбину митрополита Петра, дигли смо се на оружје и све што смо имали дали смо да створимо ово мало Српске. Нисмо се одрекли Господа, Крсне Славе и писма, а душмани су нас запамтили за сва времена, у оном рату против читавог свијета. Ми смо први звјер ранили

Хроника темељно припреманог злочина

8. септембар 2025.

Јасеновац је место које је постало синоним националне трауме. Али без сећања и на жртве на осталим стратиштима, будуће генерације неће моћи да сагледају трагедију и размере злочина над Србима у НДХ Пише: Марко Лакић Јасеновац је најстрашнија српска реч. То је била фабрика смрти на балкански начин. Брутална и примитивна. Потпуна супротност немачкој индустрији смрти која је била педантна, административна и хладна. Јасеновац је био сушта супротност. Тамо је све било лично. Злочине су вршили појединци. Они су жртве гледали у очи. Такмичења у клању, маљеви, будаци, бајонети… Због тога је то место постало синоним националне трауме. Али, бавећи се Јасеновцем и одбраном обима трагедије на том месту, коју

Драгана Томашевић: Врана врани очи не вади

7. септембар 2025.

Ја сам она што и даље мисли да је у Јасеновцу страдало 700.000 душа. Некад давно, један “научни радник”, сада већ осуђени преступник Вељко Ђурић Мишина, одлучио је да се позабави мојим ликом и (не)дјелом. Није могао да одоли, па је у свом памфлету под називом „Ископавања у Јасеновцу 1964. године“ нашао за сходно да се бави са мном – Драганом Томашевић, потомком преживјелих усташког геноцида над Србима у НДХ. И не, није то била озбиљна научна анализа, већ више нешто између трачерског блога и личног обрачуна, замаскирано као “научни допринос”. Да ствар буде занимљивија, осуђени преступник Мишина се претходно у јавним иступима бавио и анализама нагих тијела ћерки својих

Ђурђица Драгаш: Не питајте колико нас има

3. септембар 2025.

Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. Питате колико нас има…Има нас више него вас!!! Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди. Иза нас осташе пуста села, изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету, ветру што вам милује лице.У свакој смо капи мирисне кише, у пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у

Побегао из Јасеновца па право у шуму

2. септембар 2025.

Златко Вајлер је са непуних шеснаест година представљао Kраљевину Југославију на Светском првенству у стоном тенису које се 1931. године одржавало у Будимпешти, а неколико година касније је постао и државни првак. Поред тога, био је Јеврејин. 21. јуна 1941. почео је његов лични пакао, а тако и наша прича. (Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 6. септембра 2017. године.) Златко Вајлер се родио у Сушаку 1914. године, а са непуних шеснаест представљао је нашу земљу на Светском првенству у стоном тенису одржаном у суседној нам Мађарској. Био је такође и првак Kраљевине Југославије у овом спорту, а бавио се и гимнастиком. Златко

Јадовничка прича о Милици и Кати

1. септембар 2025.

Пајо је направио дрвени сандук, свезао га на мотор и сам довезао мајчине кости на родни Кордун. На Црквишту, православном гробљу становника Војнића и околине, стоји спомен обиљежје породице Петровић из села Кнежевић Коса. Међу њима је и споменик Петровић Милици (1920-1941) и њеној мајци Петровић Кати (1896-1941). Ипак, Миличине кости не мирују на овом гробљу. Катине су кости пренешене овамо 1968. године из Лике. Ово је прича о њима… Прабаба по ћаћиној страни ми је из куће Петровића из села Кнежавић Коса. Павао Петровић “Пајо” је најстарији изданак те фамилије. Предсједник је, како то данас кажу антифашистичке и борачке организације (САБАХ) у Војнићу. Један од посљедњих бораца “онога” рата, у

Циганска је туга преголема

1. септембар 2025.

Сећање Гаврила Винчића (94), јединог живог сведока одвођења 97 Рома из породице Фамилић из Моловина у лето 1942. године. Пише: Роберт Чобан Јутро 17. јуна 1942. На ивици шуме на крају сремског села Моловин налазиле су се куће од черпића и земље у којима су живели Роми чувени по најбољим тамбурашким бандама које су свирале у целој Југославији. Сви су носили једно презиме – Фамилић. “У том њиховом насељу био је један велики дебео орах поред којег су они свако вече свирали, а ми Срби, момци и девојке из села одлазили смо тамо да учимо да играмо! Јако смо лепо живели са њима и дружили се!”, док седимо у винарији његовог

Ђурђица Драгаш: НЕИЗБРОЈАНИ

31. август 2025.

Много нас је… много више него вас!! Питате колико нас има,тражите нам имена…. Ми смо неизбројани, безимени.Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.Иза нас осташе пуста села,изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету,у пролећу што нас пробудити неће.У свакој пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у камену што га бацате на нас,у свакој грубој речи,у забораву којим нас убијате поново. Ал’ ми вас пратимо, невидљиви, лагани,

Сјећање на Јандриће из Читлука код Козарске Дубице

31. август 2025.

Дана 30.8.1941. године костајничке усташе су починиле страшни злочин у селу Читлук, у општини Козарска Дубица. Посебно је страдала фамилија Јандрић. Довољно је погледати датуме рођења на споменику. Мушкарци су већином били у устаницима, те нису страдали, али су усташе зато свој бијес показале над женама и малољетном дјецом У књизи Драгоја Лукића о „Рат и дјеца Козаре“ , између осталог, се каже: „У селу Читлуку живјела је велика породица Јандрића. Тог јутра када су усташе упале у кућу Микана Јандрића, његов најмлађи син стајао је у сталку. А онда, као да се небо сручило на мајку — зликовац је сјекиром одсјекао дијетету обје руке. Тада су усташе убиле Љубу,

Сава Шумановић уморен без кривице

28. август 2025.

Навршава се 82 године од бруталног убиства Саве Шумановића, jедног од наjистакнутиjих српских и jугословенских сликара 20. века. У Сремскоj Митровици jе, у ноћи између 29. и 30. августа 1942, на простору уз старо православно гробље, мученичку смрт нашло око 150 недужних мушкараца, жена и деце из Шида, међу коjима и четрдесетогодишњи сликар. Хрватске усташке власти су ту, током Другог светског рата, систематски убиле више хиљада недужних цивила, наjвећим интензитетом управо током августа и септембра те 1942. године. Сава jе ухапшен 28. августа рано уjутро, замолио jе да се спреми, окупао се, узео ствари, пољубио маjку у руку и отишао заувек, не знаjући за шта га терете. Таоци су наjпре

Роберт Чобан: БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ

27. август 2025.

Пишући текст о селу Сремска Рача које сам обишао на два точка пролетос, наишао сам на потресна сведочанства о масакру из марта 1944. о којем морам да признам, нисам знао ништа. Почетком марта 1944. цело село је спаљено, а мештане су припадници 13. SS брдске дивизије Ханџар сурово преклали. Масакр је био одмазда за партизанске диверзије на немачки транспорт. У Сремској Рачи након масакра је боравио члан британске војне мисије Бејзил Дејвидсон (1914-2010), а у својој књизи „Слика партизана” описао је затечено стање: „Почетком марта Лала и остали из Босне су стигли у Рачу, прелазећи Саву на самом рубу катастрофе. Нашли су призор неиздрживе страхоте. Лешеви 220 људских бића, од

Помоћ страдалницима из Бановине Хрватске

27. август 2025.

Пред хајком ХСС и његове Заштите соколске избеглице из Бановине Хрватске помоћ су потражиле у Београду и Србији. Највеће искушење на коме се показала чврстина соколске заједнице био је долазак избеглица из новостворене Бановине Хрватске 1939. Пред хајком ХСС и његове Заштите соколске избеглице из Бановине Хрватске помоћ су потражиле у Београду и Србији. Најугроженији соколи у Бетини код Шибеника Бранко Билић, Шиме Капов, Петар Јурош и Јере Микин, пред терором Заштите, склонили су се у Београд 21. новембра 1939. Примио их је Савез Сокола у Београду и помогао им. (1) “Јутарњи лист” од 17 децембра 1939. објавио је апел Соколског друштва Београд II за помоћ соколима, који су били

Милан Ружић: Ноћас звале су ме јаме

26. август 2025.

Ноћас звале су ме јаме, уста сам им запушио тамјаном и очи ослепео свећама. Сад сви полако, свако у своју јаму. Док је јама, биће и Срба што над њима, то у њима. Јама Капавица (Фото: Слободна Херцеговина) Ноћас звале су ме јаме – црне рупе српске историје. Обилазио сам их лак попут пера којим нису исписана имена свих оних који су у јамама заноћили занавек. У сваку сам главу протурио према онима који су своју у том мраку губили и љубио стене, палио свеће, сузама спирао прашину заборава са њих. Не знам да ли сте икада били близу тих јама, а неко ваш сигурно јесте ако сте српским именом