Lika Архиве - Страница 3 од 12 - Јадовно 1941.

Рузвелт: Како можете живети са народом од кога сте доживели геноцид?

13. март 2025.

РЕЧИ СМИЉЕ АВРАМОВ О РУЗВЕЛТУ ВАЖНИЈЕ НЕГО ИKАД: KАKО ЖИВЕТИ СА ОНИМА ОД KОЈИХ СТЕ ДОЖИВЕЛИ ГЕНОЦИД Љубазношћу новинарке и пријатеља наше редакције Милијане Балетић, Глас јавности преноси њен интервју из 2004. године, са преминулом професорком Смиљом Аврамов под називом “Нови светски поредак, право или сила“ у којем је, тако једноставно, а до краја суштински сагледан поредак светских моћника и пред њеним аргументима остаје потпуно разоткривен! У интервјуу она говори о обнављању Југославије и о томе како је Рузвелт био против тога, како је питао краља Александра Kарађорђевића: “Па шта вам треба Југославија, како можете живети са народом од кога сте доживели геноцид?” Извор: ГЛАС ЈАВНОСТИ Везане вијести: ВИДЕО: Српски

Милена

10. март 2025.

УСТАШЕ СУ МАЛУ МИЛЕНУ ЛАЛИЋ НАБИЛЕ НА КОЛАЦ (СВЈЕДОЧИ МИРКО РАПАИЋ)- Свjедочанство из књиге Мирко Рапаић: ЛИЧКА ТРАГЕДИЈА На моjу несрећу, био сам очевидац покоља српског народа у селу Хомољац, недалеко од Коренице. То се догодило 14. марта 1945. године када се већ приближавао краj рата. Нашао сам се ту баш кад су се водиле тешке борбе са хрватским фашистима. Повукли смо се са положаjа у брда око Коренице, али смо се убрзо, након дан-два, поново вратили у ово село. Наишао сам са групом бораца на попаљене куће, али нигдjе ниjе било људи. У први мах смо помислили да се народ склонио негдjе у шуми, или према Мрсињу, или према

Оливера Шекуларац: Ко воли истину, све воли

6. март 2025.

Мојим прецима је вечност дана. Убили сте њих, убили огњишта, ал’ Васкрс не бива без рана. Дочека ме јутрос дренов цвет, На северу земље лала Оте се суза прађедовска заувек. Зна и она да дрен није само дрво, да дрен није само цвет. Кажи сузо, зашто сама падаш, Ко још плаче на цветање рано? Онај ком је преклан свет, Ко не памти родну кућу, Ни изнад ње птице лет. Не плачем то ја од туге, Мојим прецима је вечност дана. Убили сте њих, убили огњишта, Ал’ васкрс не бива без рана. Када вам понекад страх дође, Коме се помолите Ви, Којима је (одувек) прадедовски занат био србосјек. И не пишем

Ђурђица Драгаш: КАМЕН ЛИЧКИ ОКО ВРАТА

17. фебруар 2025.

Вуче ме Лика к себи, проклета и благословена. Притисла ме равница,црница ми на груди легла,тешко ми небо војвођанско.Без сунца и звезда,без краја и почетка. У оку ми Лика,крвава и плава,невина и крива.Лика,исплакана,од чемера црна,јауком испарана.Лика,у роси окупана,мирисом опевана,лепотом окајана. Осташе ми тамо два извора,два ушћа,две радости.Остаде ми камен хладни на узглављу дечјем. Распорише ме,срце ми узеше,а живог ме оставише.Да их очима ископаним гледам,да их рукама одсеченим грлим.Да децу своју Господу дајем,преклану,обезглављену,обожену. Пуста ми је војвођанска њива,џаба јој класје злаћано,узалуд песма девојачка.не мирише ми гладноме хлеб паорски. Вуче ме Лика к себи,проклета и благословена.Не да ми крв да је заборавим,да је одболим непреболну.Не да ми камен лички око вратада у равници

Фалсификати о логору Јасеновац и истина о геноциду над Јеврејима Срема 1942. године

16. фебруар 2025.

Последњих година учестали су покушају минимализовања броја жртава у логорима на подручју Независне државе Хрватске (НДХ), посебно у логору Јасеновац и у систему логора Госпић – Јадовно – Паг. Ови фалсификати историјских чињеница иду до крајње бесрамности, чак и преко границе здравог разума – до тврђења да у Јасеновцу није био концентрациони већ радни логор итд. Томе се треба супротставити ширењем истине и зато истину треба износити, посебно младој генерацији. Пише: Никола Милованчев Свакако треба осудити злочине почињене на свим странама, без обзира ко их је починио – неко од припадника нашег народа или неког другог народа; сваки злочин је плод болесног менталног стања појединца који га је починио. Међутим,

Не заборавимо жртве из Мекињара

15. фебруар 2025.

У Селу Мекињар, Подлапача, код Удбине у Лици, 15. фебруара 1943. године усташе су поклале и спалиле у кућама и шталама 32 Срба, углавном жене с дjецом и старце. Поводом годишњице овог страшног злочина, доносимо имена мученика убиjених на данашњи дан. *Списак жртава ниjе коначан и дефинитиван, а селектован jе из укупног списка жртава села Мекињар коjе су везане за фебруар 1943. године. У књизи се о злочину том и околним мjестима , између осталог, наводи: Село jе спаљено до темеља а и многе жртве су бачене у ватру. Осам дана касниjе, 23.2.1943, спаљено jе и село Крбава коjом приликом jе убиjено 20 лица, махом стариjих људи од коjих jе већина спаљена у кући да се ни лешеви нису могли пронаћи.

Жртве из Билајске улице у Госпићу 1945. године

15. фебруар 2025.

15. фебруар jе дан, када се, осим жртава из Мекињара, сjећамо и групе госпићких Срба коjи су обjешени 1945. године. Наше jе да ни jедно стратиште и злочин не заборавимо, без обзира на броj жртава. Покушали смо пронаћи нешто више о поменутом злочину. У књизи „Котар Госпић и котар Перушић у народноослободилачком рату 1941-1945“ у издању ХАК из 1989. наводи се следеће: „Групу од 10 ухапшених грађана Госпића српске националности усташе су обjесиле у ноћи 15. вељаче 1945. године на телеграфске и електичне ступове у Билаjскоj улици. У овоj скупини обjешени су: Софиjа и Недjељка Теслић кћери (Николине) из Госпића, Јово Бањеглав из Билаjске улице, Дмитар Обрадовић из Госпића, Кока Кекић из Госпића, Тихомир Оклобџиjа,

Сјећање на Матију Стијачића, жртву усташког терора и геноцида

31. јануар 2025.

Свети Сава је истовремено и свјетски дан сјећања на жртве холокауста, па је ред да се подсјетимо на неке од жртава, ужасних злочина и геноцида који су усташе Анте Павелића починиле над Србима у злогласног фашистичкој Независној Држави Хрватској. Једна од скоро милион недужних жртава усташког и фашистичког терора је и свештеник Матија Стијачића, рођени Требињац којег су након мучења усташе бациле у једно од јама и масовних стратишта на Велебиту. Нажалост већина Требињаца не зна пуно о Матији, иако је мученички пострадао од усташке руке, како он тако му отац и син, а још нема ни своје улице у родном Требињу. Када је избио Други светски рат, на челу

Ђурђица Драгаш: НАШИ

27. јануар 2025.

Наши сте, наша вас крв оживела. Корацима нашим трагове остављате. Гледамо вас,очима што не стигоше да остаре.Плачемо сузама невиним,небеским.Носимо штит над главама вашим.Наши сте,наша вас крв оживела.Корацима нашим трагове остављате. Ал’ не знате ви то.Не знате одакле вам снага,ко вам путеве од корова чисти,ко вас од олује чува. Не знате да смо и ми живети хтели,сунцу руке пружати,од кише к небу расти.Не знате да су нас посекли,као пшеницу што не стиже да се класјем окити.Као јагњад, невину и белу.Као дрво младо, зелено и ломно.Не знате ви…. Праштамо вам јер…с неба се боље види.Ако ви не знате,ми знамо.Руке нам посекоше,ал’ чувамо вас,крилима нашим. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Мирко Рапаић: Посљедњи Божић

7. јануар 2025.

Била jе субота, 4. jануар 1941. године. Био сам тада ђак четвртог разреда ниже гимназиjе у Кореници. Дочекали смо школски распуст за Божић. Звони школско звоно и jуримо на улицу. Свако на своjу страну. Ја идем за моjе родно село Језерце, коjе jе удаљено седамнаест километара од Коренице. Далеко jе и зима jе, али ћу до ноћи стићи да са своjима проведем божићне празнике. Стигао сам до првих кућа села Приjебоj, и jош само три километра па сам код куће. На улазу у Приjебоj, наприjе jе заселак Мажари или, како смо их ми звали, Марасовићи. Ту су све хрватске куће. Баш у том засеоку поjавише се на пртини три младића, моjих година или мало млађи. Али их не познадох

Ђурђица Драгаш: Знам да сам поносна што си био мој ђидо

30. децембар 2024.

Е мој дједе, колико ме боле ове рушевине и твој труд који полако и сигурно нестаје. Знам да је болело и тебе, зато си и отишао прерано… И како да те не боли, како да заборавиш и затвориш та врата?! Гледам ове слике већ данима….и размишљам … Деда је био стваралац, мајстор, столар који је својим рукама градио живот и школовао децу. Сви прозори, врата, све дрвено што је постојало у овој кући и дворишту, његово су дело, његова мука и зној. И не само то! Оставио је мој вредни ђидо свој поштени и стваралачки траг и у селу… на кућама, шталама, у подрумима, на кацама (дрвеним бурадима) које је

О Месићу и Госпићу

24. новембар 2024.

СВЈЕДОЧЕЊЕ БРАЋЕ ДРАШКА И БОЈАНА КАЛАЊА ИЗ ГОСПИЋА, ЧИЈИ СУ РОДИТЕЉИ ЂОРЂЕ И МИРЈАНА УБИЈЕНИ 18. ОКТОБРА 1991. НАКОН “СМРТОНОСНОГ САСТАНКА” НА ЛИПОВОЈ ГЛАВИЦИ Госпићка баjка Боjан Кад сам дошао на ВМА на препознавање, само знам да jе био jако ружан дан, jануар, деведесет и друге. Дошао сам тамо, jа и jедна тетка, препознао сам га по том каишу… Отац jе често ишао у куповину. Баш се сjећам тога каиша. Купили смо га скупа у Дерми у Госпићу, у кожарскоj радњи. Маму сам препознао… Она jе радила зубе код доктора Јохмана, препознао сам зубе. Кад ми jе доктор Станкови рекао, мени jе било тешко. Једноставно, нека тежина у плућима. Нисам

Ђурђица Драгаш: Јер… ми смо иста крв

21. новембар 2024.

У Кући Милановића у Бањој Луци промовисан је књижевни првенац Ђурђице Драгаш Вуковљак “Јер …ми смо иста крв’’, посвећен свим невиним српским жртвама – од Дивосела , преко Јадовна, Госпића, Пага, Гаравица, Пребиловаца – до највећег српског стратишта Јасеновца. Кроз потресне судбине страдалих у својим пјесмама Ђурђица поручује – дугујемо им незаборав, да се не би поновиле ’41. и ’91. година. Професор доктор Душко Певуља, директор Куће Милановића рекао је да је посебно срећан због промоције, зато што се прича о националном страдању уклапа у концепт ове куће српске културе. Српски културни образац, послије искуства 20. вијека, мора у себе да укључи и тзв. културу сјећања. Заправо није ријеч о сјећању, већ ова збирка свједочи о ономе што

Велебиту мој..

25. октобар 2024.

Велебиту мој… Заплачеш ли мили,икада онако к’о отац. Кад зачујеш кроз твојих јела гране умирућих душа,плача пој. Обузме’л те, барем једном у години језа кад се сјетиш бата крвавих ногу босих, без цокула и веза, што уз вриску пијаних џелата ки врага људе к’о марву уз планину гоне. Познаш ти… Познаш,све те стазе од Госпића све до Отока Пага. Велебиту мој… Зашто ћутиш више од пола људског вијека. Стотине ти крашких,дубоких грла у’себ скриваш. Свако грло к’о ждријело које води до самога пакла. Застане’л ти бар у једном од њих кост од мушке ноге и’л подлактица Дјечија… Женска… Људска… Проговори…Проговори оче како ти се у њедирима твојим мрело. Велебиту мој…

Др Момчило Диклић: АНТИФАШИЗАМ У ХРВАТСКОЈ

23. октобар 2024.

Тврдња, да jе Хрватска била jедна од водећих антифашистичких држава, ако не и прва у Европи, jе невиђени апсурд. Увод То се тврди, за државу, у коjоj jе истовремено порушено преко три хиљаде антифашистичких споменика. Ово не износе само десничари него и многе друге структуре и разни поjединци, коjи су у последње две децениjе тако учени. Тако jе у „Вечерњем листу“ 24.априла 2012.године обjављен текст, поводом Милановићевог говора у Концентационом логору Јасеновац, под насловом „Напокон разумна дефинициjа хрватског антифашизма“. У тексту се међу осталим констатуjе и следеће: “да су Хрвати у Другом светском рату масовно судjеловали на побjедничкоj страни“, затим се додаjе „Дакле неприjепорна jе чињеница да су Хрвати масовно