Лика Архиве - Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Оливера Шекуларац: Само се обелели врхови Велебита сећају шта су све видели

7. март 2026.

О овом истинитом догађају није снимљен филм, одиграна позоришна представа, није ово прича за игроказ. Ја записах, а прочитаће неки фини људи и сетити се да је за дела потребна вера. Једна сјајна дама, коју наравно чудним путем упознах у бањи Јунаковић, даром ми одговори на моју пажњу. Дар, као и она није обичан, Шербеџијин концерт у Новом Саду, а ту је и оно битније: „Водим те да упознаш моју мајку…“. Никад не трагам, људи који имају додир са мојим прецима и крајем сами ми дођу. Има ко све већ уређује, то душа препозна. Одлазимо Љиљана и ја код њене непокретне мајке Милице Љутице. А те очи, то достојанство једне

Оливера Шекуларац: Зато је Јадовно моје огњиште, зато је било што бити не може

22. фебруар 2026.

У мојим речима је само туга и бол, мржњу су имали они који су недужне животе узимали… Било је Јадовно и Лика, био је Душан и Грубишно Поље. Била је Огњена Марија Ливањска и Гордана, било је Ливањско поље са крицима и од‌јецима. Била је литургија, био је парастос, били су загрљаји сестрински са Свјетланом, који љубављу дубоком одишу. Били су људи који су разумели, осетили, помогли… Било је поучних речи, било је прозе, стиха, сузе… Били смо сви са својима, сви у Христу живи. Био је Василије, нежан, осећајан, потомак Дамјана Штрбца, свештеника, светитеља, мученика из јама. Било је фотографија тог већ историјског Басташића стола, било је очију ближњих,

Ђурђица Драгаш: КАМЕН ЛИЧКИ ОКО ВРАТА

18. фебруар 2026.

Вуче ме Лика к себи, проклета и благословена. Притисла ме равница,црница ми на груди легла,тешко ми небо војвођанско.Без сунца и звезда,без краја и почетка. У оку ми Лика,крвава и плава,невина и крива.Лика,исплакана,од чемера црна,јауком испарана.Лика,у роси окупана,мирисом опевана,лепотом окајана. Осташе ми тамо два извора,два ушћа,две радости.Остаде ми камен хладни на узглављу дечјем. Распорише ме,срце ми узеше,а живог ме оставише.Да их очима ископаним гледам,да их рукама одсеченим грлим.Да децу своју Господу дајем,преклану,обезглављену,обожену. Пуста ми је војвођанска њива,џаба јој класје злаћано,узалуд песма девојачка.не мирише ми гладноме хлеб паорски. Вуче ме Лика к себи,проклета и благословена.Не да ми крв да је заборавим,да је одболим непреболну.Не да ми камен лички око вратада у равници

Сјећање на Матију Стијачића, жртву усташког терора и геноцида

28. јануар 2026.

Свети Сава је истовремено и свјетски дан сјећања на жртве холокауста, па је ред да се подсјетимо на неке од жртава, ужасних злочина и геноцида који су усташе Анте Павелића починиле над Србима у злогласног фашистичкој Независној Држави Хрватској. Једна од скоро милион недужних жртава усташког и фашистичког терора је и свештеник Матија Стијачића, рођени Требињац којег су након мучења усташе бациле у једно од јама и масовних стратишта на Велебиту. Нажалост већина Требињаца не зна пуно о Матији, иако је мученички пострадао од усташке руке, како он тако му отац и син, а још нема ни своје улице у родном Требињу. Када је избио Други светски рат, на челу

Ђурђица Драгаш: Уочи Светог Јована

19. јануар 2026.

Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука. Кажу да се на Богојављенску ноћ отварају небеса, да се остварују жеље које те ноћи замислите.Био је синоћ пун месец, небо чисто, препуно звезда, а моје жеље превелике.Да смо здрави и да вас имамо…Ех… да имамо вас…Ал’ немамо… Увенуше заувек изданци нашег стабла. Осташе на Крушковачама ваше дечје очи, недоживљене љубави, нерођена деца.Осташе заједничке радости, свадбе и крштења.Oстаде живот…У вашим умирућим очима заледише се слике огњишта и црвених, ситних јабука што миришу на прозору до пролећа. Сутра нам је слава! Питам

Немања Зивлак: Попадија

25. децембар 2025.

Дарa, стамена и поносита Личанка, није имала страха ни пред вуком, нити пред хајдуком. ENGLISH Почетком Другог свјетског рата доњолапачки парох био је јереј Никола Ј. Богуновић. Рођен је 03. јануара 1908. године у Зрмањи код Грачаца. Скроман, миран, тих и богоугодан свештеник који је живио са попадијом Даром и синчићима Павлом (Пајом) и Ђорђем (Ђокицом). Рат као и сваки доноси велико зло јер је сам по себи једно велико зло. Почетком маја 1941. године, сушто зло ће закуцати на врата оца Николе, зло у црним униформама. Већ након мјесец дана њега ће одвести прво у Госпић а потом на Велебит гдје је бачен у неку од велебитских јама са

Оливера Шекуларац: Преполовљена је земља и преполовљени ми

20. децембар 2025.

Е мој деда, процветао ми је наш дрен у туђини. И њега сам кришом пренела, брат ме је са њим испратио. Кажу да земља памти. У освит новог дана који се лагано од ноћи одваја, овде на северу Холандије, где су и јутра сива… Бели папир држим у руци, светлији од свитања. Први документ дедин, који ме сву ноћ сузама обавија… Смртни лист, деда и ја. Први пут нешто опипљиво, његово. Јављам свима да сам то преко пријатеља добила. Срећна као да сам деду загрлила, а не лист хартије као парче светиње пригрлила. Па не знам виде ли ме очи његове, невиђене. Са смрти смо одрастали, увек је била близу.

Невен Милаковић: ЛИЧКА

13. децембар 2025.

У јами безданки, скривеној од Бога крвавим шипражјем и људским костима, дјевојчица снена, будила је оца Мазећи га благо дрхтавим прстима, преслаба да глас испусти, да се прекрсти… да одвеже жицу што га је спутала, само му је лице хладно цјеливала, само га је сузом врелом умивала… што је друго могла, па била је мала. Није се плашила мрака јер сви су овдје били, и мајка и браћа и бака… и ђедо Радивоје, као да ломе чесницу Божићну, као да се у Цркви моле, као да поред Коране бистре јагањце пастирским страхом броје. А негдје горе, на пола пута до васионе, завијали су курјаци гладни, са снијегом затрпане Капеле, ваљда

Јадовно 1941. – Летак

20. новембар 2025.

ПРОТИВ ЗАБОРАВА Преузмите летак у PDF формату Јадовничку мисију можете помоћи ако штампате летак обострано, у боји на папиру А4 формата, пресавијете и поклоните пријатељима. ПОМОЗИТЕ ДОНАЦИЈОМ НАШЕ ПРОЈЕКТЕ АGAINST OBLIVION– CONTRE L’OUBLI – PROTIV ZABORAVA – CONTRO L‘OBLIVIONE – GEGEN DAS VERGESSEN – ПРОТИВ ЗАБЫВАНИЯ – PROTI POZABI – ПРОТИВ ЗАБОРАВА

Оливера Шекуларац: Ми, несабрани

19. новембар 2025.

Kо то пребројава претке јасеновачке, јадовничке, или оне који име по јамама и логорима не добише, оне само Богу знане? Да ли их броје по лобањама, ил’ по душама? Глава мог деде, од 45 година, једва се држала уз тело… Ја је још увек придржавам. Шта се то броји, да л’ сузе, јауци, врисци, уздаси, оченаши или Богу призиви? Јесу ли дечија срца на броју, ил’ очи извађене? Kакви се рачуни своде? Је л’ које је класе земља са највише проливене крви, ил’ небо са толиким душама? Да се можда неко није сетио да израчуна да су нам земља, јаме, реке свете, јер су најдрагоценијим освештане? Да л’ то неко

Ђурђица Драгаш: ЛИЧКА ТОРБА

17. октобар 2025.

У торбу стаде комад крува и слутња црна, од чоје црња. Ткале су је руке младе. Нити сунца у њу сплеле. Црвеном оживеле, зеленом окадиле. Ткале су је руке девојачке. У ресе јој песму скриле. Црвеном се ружом радовале, жутим класјем к небу виле. Изаткале руке младе, торба личку, наду девојачку. У мираз је из куће понеле. Накићену, опевану, сузом испраћену. Замирисала торба на јабуку зрелу. На дечје руке и косу плаву. Руже се црвене животу радовале, зелена трава табане миловала. Расла је торба к’о кућа пуна. Житом се китила, Ињем соколила. Потоком бистрим умивала. Ал’ свану јутро несвануло. Разли се мрак по земљи личкој. У торбу стаде комад крува

Ђурђица Драгаш: Повратак кући

9. октобар 2025.

Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Сама сам…. Слушам птице… Питају ме где сам била до сад… Ћутим… Пружам руке ка небу, чини ми се да додирујем ивице облака.. Осећам њихову паперјасту мрежу под прстима. Смеше ми се, нестални, нежни, далеки.. Питају ме где сам била до сад… Сагињем главу… Корачам кроз дивље траве, купине ми се пењу уз ноге… Милујем њихово трње… Неболно је, као да само жели да му будем близу, да осети људску кожу, топлоту, ритам мог срца .. Пита ме где сам била до сад… Плачем.… Чујем чекрк са бунара… Трчим…жељна, срећна, опијена.. Чека ме канта пуна воде… Не размишљам, не питам…пијем, гасим

Завјера хрватских комуниста против Срба у Лици

15. септембар 2025.

Српски народ у Лици, доживио jе велику трагедиjу за вриjеме крвавих похода усташких банди утоку рата. Можда би та трагедиjа била умањена да се хрватски комунисти нису умjешали у српске редове и у српски покрет отпора против Независне Државе Хрватске. Хрватски комунисти су чинили све да се таj покрет разбиjе и да се Срби разjедине. Како jе могло то да се догоди? Како то да jе личка трагедиjа постала jош већа и то у вриjеме кад су српски краjеви били ослобођени од усташа? О томе постоjе многи документи коjи све обjашњаваjу и они ће овдjе бити обнародовани. Ако jе послиjератна хрватска историjографиjа скривала усташке злочине, на другоj страни се потрудила

Ђурђица Драгаш: Не питајте колико нас има

3. септембар 2025.

Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. Питате колико нас има…Има нас више него вас!!! Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди. Иза нас осташе пуста села, изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету, ветру што вам милује лице.У свакој смо капи мирисне кише, у пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у

Ђурђица Драгаш: НЕИЗБРОЈАНИ

31. август 2025.

Много нас је… много више него вас!! Питате колико нас има,тражите нам имена…. Ми смо неизбројани, безимени.Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.Иза нас осташе пуста села,изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету,у пролећу што нас пробудити неће.У свакој пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у камену што га бацате на нас,у свакој грубој речи,у забораву којим нас убијате поново. Ал’ ми вас пратимо, невидљиви, лагани,