Јадовно Архиве - Страница 2 од 99 - Јадовно 1941.

Богохуљење комуниста у Крајини

23. фебруар 2026.

Епископ Дамаскин (Грданички), дипломац београдске Богословије и Музичке школе, као и петроградске Духовне академије, с титулом доктора филозофије стеченом у швајцарском Фрајбургу, помало интровертни интелектуалац, половином 1947. године долази у главни град НР Хрватске, у столицу митрополита загребачког Српске Православне Цркве (СПЦ), шест година након што је усташка власт ухапсила, мучила и унаказила, па после Недићевој власти предала његовог претходника, Доситеја (Васића). Пише: Милан Четник Исте године, 14. јула, митрополит је кренуо возом у Пакрац, седиште пакрачке (славонске) епархије којом је администрирао. На станици у Пакрацу дочекала га је “руља са припремљеним јајима што је ипак значило да је насиље организовано и дозирано”. Клицали су “доље разбијачи братства и јединства”

О споменицима жртвама усташког терора у граду Госпићу

22. фебруар 2026.

Из казнионице (ткз. Gericht) у Госпићу, 15.фебруара 1945. г. ухапшеници, након што су били страховито мучени и злостављани, изведени су, те потом повjешани по Госпићу. У знак сjећања на њих, као и хиљаде невиних жртава усташког терора коjи су нашли смрт у безданима Јадовна, Пага, Велебита и велебитског подгорjа, поред православног гробља Јасиковац у Госпићу, подигнут jе споменик коjи симболизује вjешала. Између високих вjешала налазио се базен, jезеро суза и статуа жене – симбол маjке коjа оплакуjе своjе наjмилиjе. Ивана Дошена-Сокола, секретара Окружног комитета СКОЈ за Округ Лику и Ђуру Чалића, члана Окружног Комитета КПХ за Лику, убили су усташки одметници у шестом мjесецу 1945.г.. Њих двоjица сахрањени су у

Оливера Шекуларац: Зато је Јадовно моје огњиште, зато је било што бити не може

22. фебруар 2026.

У мојим речима је само туга и бол, мржњу су имали они који су недужне животе узимали… Било је Јадовно и Лика, био је Душан и Грубишно Поље. Била је Огњена Марија Ливањска и Гордана, било је Ливањско поље са крицима и од‌јецима. Била је литургија, био је парастос, били су загрљаји сестрински са Свјетланом, који љубављу дубоком одишу. Били су људи који су разумели, осетили, помогли… Било је поучних речи, било је прозе, стиха, сузе… Били смо сви са својима, сви у Христу живи. Био је Василије, нежан, осећајан, потомак Дамјана Штрбца, свештеника, светитеља, мученика из јама. Било је фотографија тог већ историјског Басташића стола, било је очију ближњих,

Црвена (не)вера за амнезију геноцида

19. фебруар 2026.

Зашто су комунисти и њихови трабанти у Крајини, годинама, деценијама после Другог светског рата, рушили српске цркве преостале од усташког терора, прогањали и премлаћивали попове и архијереје и харангирали против било какве манифестације православне религиозности?! Пише: Милан Четник После усташког мегазлочина, јединственог у познатој историји због злурадог уживања (сладострашћа) у крвничком садизму, политичке вође српског биолошког остатка немилосрдно су ударили на традиционалну духовност. Била је то саблажњива акција поништавања (анихилације) вековима, једине српске националне институције у аустријским крајинама. По мазохизму, самомржњи и аутодеструкцији та кампања незабележена је у аналима хришћанства. Како и зашто је био могућ такав пад у опсесивно гажење и гашење сопственог идентитета, у самопорицање и ништавило самосвести?

Ђурђица Драгаш: КАМЕН ЛИЧКИ ОКО ВРАТА

18. фебруар 2026.

Вуче ме Лика к себи, проклета и благословена. Притисла ме равница,црница ми на груди легла,тешко ми небо војвођанско.Без сунца и звезда,без краја и почетка. У оку ми Лика,крвава и плава,невина и крива.Лика,исплакана,од чемера црна,јауком испарана.Лика,у роси окупана,мирисом опевана,лепотом окајана. Осташе ми тамо два извора,два ушћа,две радости.Остаде ми камен хладни на узглављу дечјем. Распорише ме,срце ми узеше,а живог ме оставише.Да их очима ископаним гледам,да их рукама одсеченим грлим.Да децу своју Господу дајем,преклану,обезглављену,обожену. Пуста ми је војвођанска њива,џаба јој класје злаћано,узалуд песма девојачка.не мирише ми гладноме хлеб паорски. Вуче ме Лика к себи,проклета и благословена.Не да ми крв да је заборавим,да је одболим непреболну.Не да ми камен лички око вратада у равници

СЈЕЋАЊЕ НА КРВАВИ ТРИФУНДАН: По команди Влада Шегрта комунисти стријељали 19 младих Невесињки

17. фебруар 2026.

На Трифундан 14. фебруара 1945. године, Десета херцеговачка ударна бригада НОВЈ, под командом злогласног Влада Шегрта, стријељала је 19 младих дјевојака у Невесињу. „Било је можда превише стријељања… Ја то из садашње перспективе размишљам, али из ондашње можда и није, но је требало још више“, дио је срамне изјаве Влада Шегрта на тзв. Требињском савјетовању. Земљорадник, у рату комесар Ластванске партизанске чете, командант батаљона Лука Вукаловић, командант злогласног Првог херцеговачко – црногорског ударног батаљона. Овај батаљон формиран је на Баљцима (Билећа) 28.01.1942. То је била јединица посебне намјене, састављена од најспремнијих идеолошки мотивисаних бораца са простора никшићког, требињског и билећког среза. Судећи по ријечима Трипа Шаренца, члана Окружног комитета KПЈ

Жртве из Билајске улице у Госпићу 1945. године

17. фебруар 2026.

15. фебруар jе дан, када се, осим жртава из Мекињара, сjећамо и групе госпићких Срба коjи су обjешени 1945. године. Наше jе да ни jедно стратиште и злочин не заборавимо, без обзира на броj жртава. Покушали смо пронаћи нешто више о поменутом злочину. У књизи „Котар Госпић и котар Перушић у народноослободилачком рату 1941-1945“ у издању ХАК из 1989. наводи се следеће: „Групу од 10 ухапшених грађана Госпића српске националности усташе су обjесиле у ноћи 15. вељаче 1945. године на телеграфске и електичне ступове у Билаjскоj улици. У овоj скупини обjешени су: Софиjа и Недjељка Теслић кћери (Николине) из Госпића, Јово Бањеглав из Билаjске улице, Дмитар Обрадовић из Госпића, Кока Кекић из Госпића, Тихомир Оклобџиjа,

Не заборавимо жртве из Мекињара

17. фебруар 2026.

У Селу Мекињар, Подлапача, код Удбине у Лици, 15. фебруара 1943. године усташе су поклале и спалиле у кућама и шталама 32 Срба, углавном жене с дjецом и старце. Поводом годишњице овог страшног злочина, доносимо имена мученика убиjених на данашњи дан. *Списак жртава ниjе коначан и дефинитиван, а селектован jе из укупног списка жртава села Мекињар коjе су везане за фебруар 1943. године. У књизи се о злочину том и околним мjестима , између осталог, наводи: Село jе спаљено до темеља а и многе жртве су бачене у ватру. Осам дана касниjе, 23.2.1943, спаљено jе и село Крбава коjом приликом jе убиjено 20 лица, махом стариjих људи од коjих jе већина спаљена у кући да се ни лешеви нису могли пронаћи.

Јован Мирић: Послушност или нешто друго

16. фебруар 2026.

Није тајна да је Ватикан знао за усташке злочине током Другог светског рата, као и да је загребачки надбискуп Алојзије Степинац представљао директног папиног изасланика у НДХ који је сарађивао, држао састанке и скупове са усташким „поглавником“ Антом Павелићем, међутим, сада се зборник с доказима о овим језивим злочинима нашао у апостолском архиву у Ватикану. Усташки злочини који су почињени над Србима, Јеврејима и Ромима 1941. и 1942. године сабрани су у књизи „Усташка зверства“ аутора историчара др Милана Кољанина. Ова књига, која садржи и историјска документа, завршила је у апостолском архиву у Ватикану. КЛИКНИ НА СЛИКУ ДА ПОГЛЕДАШ ВИДЕО Откуд интересовање Свете столице за ову тему, с обзиром на то да

У Јасеновцу су Јевреји имали у својим рукама целокупну интерну управу

13. фебруар 2026.

Записник објављен у књизи „УСТАШКА ЗВЕРСТВА – Зборник докумената (1941–1942)“ у издању Архива Војводине и саиздаваштву са Епархијом бачком и Архивом Републике Српске. Приредио Милан Кољанин. Нови Сад, 2020. ENGLISH ЗАЈЕДНИЧКА ИЗЈАВА 9 БИВШИХ ЗАТОЧЕНИКА О СТАЊУ У ЛОГОРИМА ГОСПИЋ И ЈАСЕНОВАЦ ДАТА 15. АПРИЛА 1942. У КОМЕСАРИЈАТУ ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ У ИМЕ ГРУПЕ 13 ОСЛОБОЂЕНИХ ИЗ ЛОГОРА ЈАСЕНОВАЦ. (538) ЗАПИСНИК од 15 априла 1942 г. САСТАВЉЕН У КОМЕСАРИЈАТУ ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ И ПРЕСЕЉЕНИКЕ У БЕОГРАДУ. Нас тринаест бивших заточеника у усташком логору у Јасеновцу, који смо на 31. марта о. г. пуштени на слободу, молимо да записнички заведете једну нашу констатацију, као надопуну нашим изјавама, које смо дали у наше појединачне

АНДРИЈА АРТУКОВИЋ – ХРВАТСКИ АЈХМАН

12. фебруар 2026.

САД су средином фебруара 1986. године изручиле хрватског ратног злочинца Андрију Артуковића, министра унутрашњих послова усташке Независне Државе Хрватске /НДХ/. Артуковић, један од највећих злочинаца, десна рука поглавника Анте Павелића, ухапшен је у САД 14. новембра 1984. године, а изручен властима тадашње Југославије тек у 12. фебруарa 1986. године. Тадашње југословенске власти судиле су му само за појединачне случајеве убиства, али не и за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, што се и данас сматра фарсом и покушајем да се, у име братства и јединства, сакрије суштина усташких злочина. КОРИСНИК „ПАЦОВСКИХ КАНАЛА“ Артуковић, министар полиције у усташкој НДХ ухапшен је у Лос Анђелесу, пошто је у САД живио од 1948.

Грајф, Срби и сећање на геноцид

12. фебруар 2026.

Нико нема право да сакрије истину о геноциду у Независној Држави Хрватској у току Другог светског рата ако заиста бринемо о будућности сопственог народа, како се кошмари прошлости не би поново обликовали као судбинска реалност. Хвала господину Гидеону Грајфу који нас је на то подсетио. Господин Гидеон Грајф, знаменити израелски историчар (рођен 1951. године, у Тел Авиву), који се већим делом своје истраживачке делатности бавио питањем нацистичког уништења јеврејског народа у Другом светском рату, дао је важан научни допринос у проучавању немачког концентрационог логора Аушвиц-Биркенау. Стицајем околности, као већ афирмисан стручњак, упознао се са системом логора Јасеновац где је вршена физичка елиминација Срба, Јевреја и Рома, у Независној држави Хрватској,

Ђурђица Драгаш: ВЕЛЕБИТУ…

3. фебруар 2026.

Како да те не волим кад све моје у теби спава. Лутала сам ноћас по стазама твојим, вољени мој.Шапутала сам ти песму, луда од среће што се сретосмо поново.Нестајала сам и рађала се на изворима бистрим.Умивала се снегом што вечно спава на врховима твојим.Питала сам те, старино моја, што се не видесмо толико дуго.Ћутао си… знаш за грехе своје… Немој, подигни главу, замириши лепотом.Опраштам ти…Опраштам пусто Брдо Драгашко,опраштам Крушковаче и Јарчју јаму.Опраштам Шаранову и Катину безданку,Јамину и Јадовно,пашку гробницу плаву.Опраштам ти мили,ниси ти крив. Знам да си једар од младости њихове.Да си моћан од крви прокључале, момачке.Знам да су твоје траве косе девојачке.Да се модриш као очи дечје.Знам да си

ДОКУМЕНТ ИЗ АРХИВА ВОЈВОДИНЕ: Свједочење о усташким звјерствима у Херцеговини

2. фебруар 2026.

Архив Војводине је 2020. године објавио веома вредну књигу под називом ”Усташка зверства: зборник докумената (1941–1942)”. ENGLISH У овом зборнику је објављено 165 одабраних докумената и 63 фотографије, заједно са исцрпним и корисним уводним текстовима и објашњењима. Приређивач зборника је наш угледни историчар др Милан Кољанин. Документи објављени у зборнику су део досијеа немачког окупационог Заповедника полиције безбедности и службе безбедности у Београду. Досије се налази у саставу фонда Архива Војводине Ф.562, Лични фонд Славка Одића (1915–2006), 1909–1983, у коме се чува део заоставшине овог носиоца Партизанске споменице 1941, обавештајца, дипломате и публицисте. Сам досије се претежно састоји од докумената на немачком језику, насталих током 1941. и 1942. године, а

Божидарка из Велике Жуљевице

1. фебруар 2026.

Гости уредника Загребачке телевизије, те вечери, били су Козарчани. Пред камере и под свјетлост рефлектора сјели су генерали и хероји, курири и дјеца с необичним ратним судбинама. За истим столом с ратницима сједела је и Божидарка Фрајт, филмска и позоришна глумица. Само, она није дошла ни као лијепа жена из филма „Жива истина“, за чију је улогу на фестивалу у Пули 1972. добила „Златну арену“, ни као млада партизанка из „Ужичке Републике“. Дошла је као гост уредника да чује причу о Козари — и себи. Зато Божидарка неће замјерити што ту причу морам поновити од почетка, јер она почиње с Козаром 1942, од њене друге године. Богдан Грубљешић, Божидаркин отац,