Јадовно Архиве - Страница 13 од 99 - Јадовно 1941.

Владимир Бурсаћ: Шта за мене значи појам Покољ?

17. фебруар 2025.

Залагање Удружења “Јадовно 1941.“ да своје активности на очувању и развоју културе памћења страдалих предака и сународника за време Другог светског рата на територији независне Државе Хрватске, подигне на ниво научне заједнице, заслужује велику пажњу. Нажалост, сведоци смо колико је тако нешто мукотрпно и напорно, и на колико неразумевања, отпора или једноставног заобилажења и прећуткивања, од стране званичне научне заједнице, наилазе ентузијасти и вредни национални радници. Као да само по себи већ није довољно хорско порицање друге стране да злочина није било, јер се злочини систематски умањују, обезличавају, стављају под сумњу. Морамо признати, да то врло успешно, чине све институције, званичници, научници, верски прваци и јавност држава које су наследиле

Фалсификати о логору Јасеновац и истина о геноциду над Јеврејима Срема 1942. године

16. фебруар 2025.

Последњих година учестали су покушају минимализовања броја жртава у логорима на подручју Независне државе Хрватске (НДХ), посебно у логору Јасеновац и у систему логора Госпић – Јадовно – Паг. Ови фалсификати историјских чињеница иду до крајње бесрамности, чак и преко границе здравог разума – до тврђења да у Јасеновцу није био концентрациони већ радни логор итд. Томе се треба супротставити ширењем истине и зато истину треба износити, посебно младој генерацији. Пише: Никола Милованчев Свакако треба осудити злочине почињене на свим странама, без обзира ко их је починио – неко од припадника нашег народа или неког другог народа; сваки злочин је плод болесног менталног стања појединца који га је починио. Међутим,

Убиствo jeднoг дjeтињствa

14. фебруар 2025.

У тoм српскoм диjeлу Чeпинa риjeткo je ткo тaдa бeз пoсeбних рaзлoгa излaзиo из кућe и свoje aвлиje. Сoкaци су били сaблaснo пусти… Tих нeкoликo мjeсeци нaкoн прoглaшeњa НДХ прoлaзилo нaм je, с пoплaвoм рaсистичких и нaциoнaлистичких зaкoнa у нoвинaмa, у aтмoсфeри кojу je тeшкo oписaти. Билo je тo пoпут кoнтинуирaнe мòрe, пишe Бoривoje Дoвникoвић Бoрдo у сjeћaњимa нa дoгaђaje нaкoн успoстaвe НДХ. Пишe: Бoривoj Дoвникoвић Бoрдo (1930-2022) Бoривoj Дoвникoвић Бoрдo, кaрикaтуриста, aнимaтoр, грaфички дизajнeр, нaгрaђивaни aутoр aнимирaних филмoвa и дугoгoдишњи сарaдник Нoвoсти у кojимa из недјеље у недјељу у рубрици „Бoрдoлинe“ oбjaвљуje кaрикaтурe, нaшeм je тjeднику уступиo диjeлoвe свojих мeмoaрa. Бoрдo je рoђeн 12. дeцeмбрa 1930. у Oсиjeку и

Гидеон Грајф: Усташе уживале да окрваве руке, у Јасеновцу страдало најмање 700.000

13. фебруар 2025.

У Хрватској покушавају да релативизују историју и смање број страдалих Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу, а историја се заснива на чињеницама, а број убијених људи у Јасеновцу није било мањи од 700.000 наглашава др Грајф У Јасеновцу је на најсвирепији начин убијено најмање 700.000 људи, каже професор др Гидеон Грајф, главни истраживач Института за холокауст „Шем олам” у Израелу који је радио студију „Јасеновац, Аушвиц Балкана”. Поводом тога што у Хрватској покушавају да релативизују историју и смање број страдалих Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу, Грајф наглашава да се историја заснива на чињеницама, а да број убијених људи у Јасеновцу није било мањи од 700.000. „Бројке су важне, сваки

Усташки злочини на подручју Бањалуке: Из таме изашли, у таму враћени

7. фебруар 2025.

Здрав разум говори да не постоји злодјело које остаје без трага, из простог разлога што не постоји злочин без жртве. Сваки злочин оставља основни траг у виду онога што правна наука назива corpus delicti – чињенице о почињеном дјелу која се састоји из посљедице са једне стране и узрочне намјерне радње са друге. У случају масовних ратних злочина, који су по својој нужности увијек систематизоване серије поступака, тијело злочина намеће се у својој бруталној очигледности: жртве су некада биле живе, говориле су, радиле су, имале породицу, посједовале покретне и непокретне ствари, укратко, постојале су; у међувремену су ућуткане, отпуштене, отргнуте од вољених, опљачкане, нестале, убијене. Дјела остављају трагове, а трагови

Годишњица усташког покоља стотина поткозарских Срба

6. фебруар 2025.

У исто вријеме, у фебруару 1942. године када се у Дракулићу десио стравични злочин, усташе су починиле још један покољ у поткозарским селима Ивањска (данашње Поткозарје) и Пискавица, у којима је на најбруталнији начин поклано више стотина цивила, али се о овом злочину до данас није писало и скоро да му је затрт сваки траг. Покоље у Пискавици и Ивањској партизанска власт је прећутала, вјероватно, да би избјегла сусрет са истином да су за партизанске диверзије кажњавани само Срби, а не и припадници друга два народа. Земни остаци уморених у Пискавици и Ивањској нису сакупљени у заједничку костурницу, већ су углавном остављени да почивају по сеоским двориштима, гдје су их

Ђурђица Драгаш: Јама

4. фебруар 2025.

Очи не виде, ал’ руке осете, крв, лепљиви страх и влажну земљу која их прима к себи. Проклета да си… јамо!!! Голе гране милују тешки облаци.Мирише на снег и море, на со и увело лишће.Мешају се ветрови с југа и личка бура.Самује Велебит! Видим је тамо, крај шумарка… готово неприметну, неугледну, тиху.Открила је јесен. Прилазим јој клецавим кораком, удрхталог ока, распараног срца.Склањам гране, разгрћем давно увелу траву и гледам…Гледам у њено црно, бездано око. Нема сам,нема ни гласа, ни сузе.Само зубе стежем…. проклета да си… На коленима сам, црна и болна као њена утроба.Очи не виде, ал’ срце чује.Чује смех окрвављених звери и варницу с њихових канџи.Чује врисак, јауке, невини

УСТАШЕ РАДОМИРУ ПОКЛАЛЕ СВИХ 49 ЧЛАНОВА ПОРОДИЦЕ: Књига ратног сирочета од 1942, после 30 година доспела у јавност

4. фебруар 2025.

Мили и рођени моји, који сте живи и ви који то већ одавно нисте. Посвећујем вам ову књигу сведочанстава и докумената о усташким геноцидним злочинима над мојим и вашим прецима, с једином и последњом молбом да чувате и сачувате успомене на ове наше мученике и да сећања на њих задржите дуго, дуго, у непрекидном памћењу. Док је 1991. године исписивао ову посвету на рукопису своје тек завршене књиге „Јаук и ехо јаука српског народа у НДХ 1941-1945“ Радомир Гламочанин (1925), ратно сироче из села Дракулића код Бањалуке, а доцније успешан и по добру упамћен дугогодишњи директор ФАДИП-а из Бечеја, осетио је неописиво олакшање – није то обична књига већ споменик,

Страдање на Јадовну мога оца Рајка Л. Дивца из Пријепоља

4. фебруар 2025.

Моj отац Дивац Л. Раjко, радио jе као службеник и граничар у више градова Краљевине Југославиjе. То су места: Приjепоље, Београд, Сараjево, Сесвете (Загреб), Сплит и др. Можда jе радио и у Смедеревскоj Паланки, али он ниjе из Смедеревске Паланке како стоjи у подацима на вашем саjту. Нема у општини Смедеревска Паланка село Сопотница већ jе Сопoтница у општини Приjепоље, коjа jе удаљена око 300 километара, и где jе рођен пок. Раjко Л. Дивац 1907. године. Раjко Л. Дивац jе ухапшен у jулу 1941. године од стране усташа и муслиманске милициjе (као ратне формациjе муслимана) када jе НДХ окупирала део Србиjе у коjем живе и муслимани чиjи су их „прваци“

Злочини у Шегестину, Двор на Уни: свједочење Милке Илибашић

29. јануар 2025.

Поводом годишњице бестиjалних злочина, Покоља над српским стaновништвом Шегестина 29/30 jануара 1942, УГ Јадовно 1941. обjављуjе свjедочење Милке Илибашић из књиге „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ Ђуре Затезала. У селу Шегестину на подручjу Двора на Уни усташе су 29/30. jануара 1942. године побиле 189 и одвеле у логор смрти Јасеновац 22 Србина, мушкарца, жене и дjецу. О том злочину свjедочанство jе записала Милка Илибашић, кћерка Анђелиjе и Радована Илибашића коjа jе тада имала 20 година. Она jе 18. маjа 1945. године испричала: “29. jануара 1942. године из Унчана, Дивуше и осталих хрватских села коjа су уз риjеку Уну, око 300 усташа, домобрана и оружника измиjешаних са цивилима Хрватима под заповjедништвом сатника Бећиревића,

Милан Радановић: 99% Загрепчана нема појма о судбини српске загребачке породице Милинов

28. јануар 2025.

Ако у Госпићу једног дана буде формиран музеј посвећен жртвама система логора Госпић -Јадовно – Паг, онда би ова слика требала бити у сталној изложби тог потенцијалног музеја. На слици, на којој видимо јужну страну загребачког Трга бана Јелачића, доминира хотел Милинов. Хотел је 1929. подигао загребачки трговац Светозар Милинов. Хотел је 1940. променио власника и од тада је познат као хотел Дубровник. Светозар Милинов и његови синови Војислав, Ђорђе, Kоста и Никола, убијени су у усташком логору Јадовно на Велебиту. Светозарева супруга Милица убијена је у усташком логору Слана на Пагу. Један извор спомиње и Светозарову и Миличину неименовану кћерку такође као жртву логора Слана. Тај извор наводи да

Радмила Тонковић о ревизији историје и српском страдалаштву, академику Србољубу Живановићу, Гидеону Грајфу и сукобу у Украјини

28. јануар 2025.

Радмила Тонковић је једна од најобразованијих Српкиња – научник, академик, историчар, филолог, философ, професор, преводилац, писац, новинар и авијатичар. Високо образована на нашем Универзитету на Филолошком и Филозофском факултету, школовала се и на универзитетима у Манхајму, Хајделбергу, Лондону и на чувеном Универзитету “Ломоносов” у Москви, а студије завршава са “Златном значком” као најбољи студент факултета. Она је и прва жена – ваздухопловни новинар и прва жена-ваздухопловни уредник на Балкану, а као списатељ, новинар, публициста и преводилац пише и објављује у многим часописима у земљи и иностранству. Добитник је Ордена Карађорђеве звезде II степена. Интервју води: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српске историје -Како видите деловање људи који умањују број српских жртава

Ђурђица Драгаш: НАШИ

27. јануар 2025.

Наши сте, наша вас крв оживела. Корацима нашим трагове остављате. Гледамо вас,очима што не стигоше да остаре.Плачемо сузама невиним,небеским.Носимо штит над главама вашим.Наши сте,наша вас крв оживела.Корацима нашим трагове остављате. Ал’ не знате ви то.Не знате одакле вам снага,ко вам путеве од корова чисти,ко вас од олује чува. Не знате да смо и ми живети хтели,сунцу руке пружати,од кише к небу расти.Не знате да су нас посекли,као пшеницу што не стиже да се класјем окити.Као јагњад, невину и белу.Као дрво младо, зелено и ломно.Не знате ви…. Праштамо вам јер…с неба се боље види.Ако ви не знате,ми знамо.Руке нам посекоше,ал’ чувамо вас,крилима нашим. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Свједочења о злочину над Србима на Смрикама код Травника

25. јануар 2025.

Сваки час падало је по неколико удараца кундаком, ланцима и још неким другим предметима а да се нико није смио ни окренути. Толико су ударали да су људи падали као покошени. Онај ко би зајаукао, добијао би још више удараца. Спомен-обиљежје Смрике код Травника налази се недалеко од центра Новог Травника, на локалитету Ћамића брдо. Споменик је подигнут 1975. године у спомен на 700 жртава фашистичког терора из Другог свјетског рата. Споменик је изведен према пројекту архитекте Богдана Богдановића, једнога од највећих југословенских градитеља меморијалне архитектуре. У Смрикама је, према неким доступним изворима, убијено око 700 цивила али тачан број до данас није утврђен. Прво масовније хапшење српског становништва у

ИСТОРИЈСКИ МЕМОАРИ “КОРАНА КО РАНА”

23. јануар 2025.

Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина, 1961. завршио је писање мемоара на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна. Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка писања мемоара, носилац “Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће доћи боље вријеме када