Упркос ригорозним мјерама које су усташе проводили у циљу осигурања логора Јадовно на Велебиту и логора Слана на отоку Пагу, у неколико случајева су појединци или мање групе заточеника покушали побјећи из жице и спасити се. Према расположивим изворима и сазнањима до којих сам дошао током рада, као и на основу изјава преживјелих, да се закључити да је постојала могућност бијега, и то из сваког логора у комплексу Јадовно, па и из самог Јадовна. Појединци, па и групе, могли су побјећи већ током спровођења од мјеста хапшења до логора или путем ка стратишту. Просто је невјероватно да су тек групице усташа спроводиле по двјеста и више људи, који су послушно

Смјештај унутар комплекса усташких логора Госпић, у Јадовну, Слани, Метајни, Ступачинову и Овчари, унеколико се разликовао, али је у свима био готово неподношљив, чак и за кратко вријеме боравка. Зашто је то било тако, јасно је већ и из досадашњег излагања. То нису били логори грађени намјенски за дужи останак заточеника: са зградама, канализацијом, санитарним чвором и другим потребним просторијама, већ импровизовани логори, установљени уз минималне трошкове – углавном отворени ограђени простори, у којима су људи једва преживљавали посљедње дане или сате свог живота, прије но што би били насилно уморени. Једино је казнионица Окружног суда у Госпићу била у згради, али су и у њој заточеници били смјештени, поред

Да би заокружили комплекс логора смрти Госпић, усташе су, уз Јадовно, Слану и Метајну, почетком јула установили и помоћни логор Ступачиново, назван по имену села код Башких Оштарија, недалеко од саобраћајнице Госпић – Карлобаг. Простор овог логора је чинила једна ледина под ведрим небом, ограђена бодљикавом жицом високом 4 метра. Њим је управљао усташки бојник Иван Девчић Пивац, заповједник логора Слана, а замјеник му је био римокатолички жупник из Брушана Ивица Бркљачић. Транспорти и колоне из Госпића и Овчаре, или директно са жељезничке станице, долазили су овдје веома лако. Иначе прикривено, мјесто испод Велебита је постало жива раскрсница зла. На самом простору логора и у његовој близини налазиле су се

Како се на жељезничку станицу у Госпићу сваког дана допремао све већи број заточеника, усташе су простор на којем се вршио утовар и истовар стоке оградили дрвеним плотом и бодљикавом жицом у висини два метра, у који су на кратко вријеме могли да смјесте 500-700 људи, што је зависило од могућности директног транспортовања жртава у логоре или на губилишта. Овдје су усташе у прво вријеме вршили попис и подјелу приспјелих по националности на Србе, Јевреје и Хрвате. Њих је прихватао и организовао попис већ споменути усташки натпоручник Јанко Михаловић, управник за политичке затворенике у казнионици. Након тога су Јевреји и Хрвати камионом одвожени у Овчару или у казнионицу Окружног суда,

Током јуна и почетком јула, у Госпић су, жељезницом и камионима, стизали бројни транспорти са заточеницима. Простор казнионице Окружног суда није могао да их све прихвати, иако су жртве свакодневно отпремане у Јадовно и Слану. Због тога су усташе основали још један збирни логор, удаљен само три и по километра источно од казнионице, на лијевој обали ријеке Новчице, 250 до 300 метара далеко од ње. У систем концентрационог логора Госпић, ради још масовнијег допремања и истребљења српског и јеврејског народа, укључене су стаје вриједног Србина, трговца Матије Максимовића, који је, поред штампарије, књижаре и читаонице у граду, уз ријеку Новчицу имао и три велике стаје, димензија 30х10 м, у којима