Питам се некада како су спавали Јерусалимљани тих дана између „Осана Сину Давидову“ и „Распни га, распни!“. Пише: Отац Дарко Ристов Ђого Да ли су сањали Сина Давидовог, да ли су слутили колико се блиско у њиховим срцима крије та тако прелазива а највећа граница – она између човјека који поздравља Богочовјека који сједи на магарету и онога који у Њему види гору увреду за своје себељубље од разбојника? Шта им се мотало по главама и срцима? Да ли је и то „осана!“ било површно, само промијењиви утисак, једнодневни догађај или су у њему били цијелим бићем? Како је уопште могуће да човјек и то не један – већ читав