Postoje mesta gde se u tišini čuvaju strašne priče, gde je priroda jedini živi svedok užasnih dešavanja, gde je ljudska ruka nekada povukla obarač stotinu, hiljadu, desetinu hiljada puta. Plotuni su se ređali jedan za drugim: ko zna šta su mislili ti mladi vojnici dok su ciljali u glavu ili u srce drugog čoveka. Ko zna šta je taj čovek mislio dok je gledao dželata u oči i cev njegove puške iz koje će svakog trenutka krenuti smrtonosni metak. Ko zna šta je osetio kad ga je metak pogodio, i dok je padao u iskopanu raku, ko zna šta je video. I kao on, ko zna kroz šta su prošli